Hoće li jednog dana biti sećanja na trubu ako nema knjiga, monografija, dokumentarnih filmova, fotografija, muzeja? Da li će klipovi na YouTube, kojih baš i nema mnogo, biti adekvatan svedok duha vremena koje su obeležili vranjanski majstori trube?


Piše: Zoran Radulović


 

Trubači su ponos ovog grada, ukras svakog veselja, sugrađani kojima se rado hvalimo kada odemo van Vranja. Objašnjavamo da je Romima truba genetski predodređena i da im je sam bog omogućio da postanu vrhunski muzičari. A o njima zapravo znamo vrlo malo.

Spala truba na jednu knjigu

Trubači su u medijima prisutni sporadično: tokom predtakmičenja i nekoliko dana nakon Sabora u Guči, kada se, gotovo po pravilu, neki od njih otuda vrate zakićeni slavom pobednika (najbolji trubač, najbolji orkestar…). Tada se objavi ponešto o njima, sa akcentom na dočeku koji im je priredio neko od predstavnika lokalne vlasti. I na tome se uglavnom sve završava.

Jednostavnom pretragom na Guglu lako se otkriva da ozbiljnih, dokumentarnih radova o trubačima i trubaštvu, kao fenomenu masovne kulture, gotovo da nema. Ništa bolje nije ni u arhivama lokalnih novina – zapanjuje malobrojnost i površnost napisa na tu temu. O biografskim knjigama, sociološkim, etnološkim i muzikološkim istraživanjima da i ne govorim.

Postoji samo jedna knjiga u kojoj se vranjanski majstori pominju, a i tamo u jednom poglavlju. To je “Priča o srpskoj trubi”, ali njen autor, poznati novinar Dragan Babić, nije odavde.

Evropski Nju Orleans, zamalo

Goran Bregović, rodom iz Bosne i Hercegovine, od romskih duvačkih sastava je uspeo da napravi svetsku atrakciju. Ćerim Bećirović je ispričao da je američka pevačica potegla do juga Srbije, jer joj je bilo zanimljivo da radi sa našim trubačima. Vranje, pak, gotovo ni na koji način nije valorizovalo činjenicu da ima deset majstora i mnogo vrhunskih orkestara: trubača odavno nema u ugostiteljskoj ponudi, a grad o njima nije izdao ni jednu štampanu stvar; ni predtakmičenje za Sabor u Guči se od 1986. godine ne organizuje ovde.

Na drugoj strani, crnački džez postao je “savremena klasična muzika”, pišu se knjige o velikanima, otvaraju muzeji. Da li smo, makar zbog deset majstora, ovde mogli da napravimo nekakav Nju Orleans, iz kojeg je inače potekao Luj Armstrong? Primera radi, postoji Memorijal u čast Bakiji Bakiću, što je dobro, ali je pitanje da li ta manifestacija ima bilo kakav turistički efekat? Da li nekoga podstiče da dođe u Vranje?

Znamo li u kakvim uslovima odrastaju i žive vranjanski majstori trube? Da li se preko muzike najlakše izlazilo iz siromaštva i sivila Gornje Čaršije? Кako su učili da sviraju, budući da ne znaju da čitaju note? Кo su bili njihovi uzori? Кoliko i kako su radili da bi postali to što jesu? Sa kakvim problemima su se susretali tokom karijere? Кako žive kada se ugase svetla dragačevske pozornice? Šta ih čini posebnim, najboljim? Da li nekoga to uopšte interesuje?

Gornja Čaršija se polako prazni

Portal Vranjenet je tekstovima o najboljim vranjanskim trubačima dao malecni doprinos u potrazi za odgovorima na ova pitanja. Ali to, naravno, ni izbliza nije dovoljno.

Jednog dana trube će utihnuti, a već sada je izvesno da to nije daleka budućnost. Vranjanski majstori već su u ozbiljnim godinama, a Gornja Čaršija se polako prazni – kao, uostalom, i čitava Srbija. Na to upozorava unuk Bakije Bakića i sin Ekrema Mamutovića, Nenad Mladenović – njegov naslednik uglavnom svira u inostranstvu iako je već jednom pobedio u Guči. Deca Gorana Maksutovića i Jovice Ajdarevića iz Pavlovca već žive u Nemačkoj. Demiran Ćerimović je sa porodicom već pokušao da se odseli u Švedsku.

Neko će reći – pa šta! Svako može da ide tamo gde misli da će mu biti bolje.

Hoće li jednog dana biti sećanja

A i publika se promenila, jer su kompjuteri progutali muziku. Komponovanje i vrhunsko živo izvođenje postaju rariteti, nepotreban luksuz. Na veseljima trubači poslednjih godina sviraju pola sata – ide se na galamu, na buku, na spoljašni utisak, merak kao da više nikome nije važan.

Kad svemu tome dodate i ekonomske (ne)prilike u kojima se koprca posečan građanin ove zemlje, ispada da je briga o budućnosti trubačkog zanata, kao dela masovne kulture, besmislena, zaludna stvar.

Poenta, međutim, nije u tome – od usuda vremena ne može se pobeći. Pravo pitanje je hoće li jednog dana, kad trube utihnu, biti sećanja na njih? Da li će klipovi na YouTube, kojih baš i nema mnogo, biti adekvatan svedok duha vremena koje su obeležili vranjanski majstori trube? Da li je Vranju potrebna makar jedna turistička brošura, knjiga ili čak muzej posvećen trubi?

Krugovi prevrnutih šoljica kafe

Romskim muzičarima sećanje na prošlost i nije mnogo važno. Oni su, jednostavno, takvi. Ne čuvaju fotografije, ne pamte događaje, neki se čak teško prisećaju i imena svojih predaka, koji su takođe bili svirači. A i nije samo na njima da brinu o kulturnom nasleđu. Valjda je dovoljno to što su ga stvorili.

Možda je budućnost svojevremeno nesvesno nagovestio i sam Bakija Bakić: u kutiji za ženske čizme, koje je prizvodila “Koštana”, čuvao je brojne plakete i zahvalnice, ali “overene” krugovima od prevrnutih šoljica kafe.

Ta priča, nabijena simbolikom, izaziva tugu, jer pokazuje da slike sećanja vremenom lako mogu da se utope u trivijalnu svakodnevicu. A ako jednog dana trubu zaista prekrije zaborav, to će biti naš izbor.

Grad Vranje logo

 

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Vranjski majstori trube“, koji se realizuje uz podršku Grada Vranja.