Kažu Danci mom menadžeru – možemo li da pitamo ovog majstora nešto, pošto su deca to zahtevala. Zamolili bismo ga da ostane kod nas, imaće 3.000 evra platu, dobiće stan, vizu, može da dovede sina da ga školuje ovde i da ostane koliko hoće. A, tada su svadbe ovde bile u jeku, počeo sam i kuću da gradim u Pavlovcu. I nisam želeo da ostanem. Sad kad razmislim, mnogo sam pogrešio i baš mi je žao – propustio sam šansu


Piše: Zoran Radulović


 

Na saboru u Guči orkestar Jovice Ajdarevića iz Pavlovca osvojio je prvo mesto 1984. i 1988. a stručni žiri ga je 1989. proglasio za najboljeg trubača u Srbiji. Ajdarević je 1995. proglašen za majstora trube, čime je njegovo ime trajno upisano među muzičke legende Srbije.

Ajdarević je rođen 1958. u Pavlovcu, gde i danas živi. Njegova karijera mogla je, međutim, da krene drugim pravcem. Jovica kaže da bi možda postao fudbaler da nije bilo porodične tradicije: Ajdarevići su pola Pavlovca i u ovom selu obitavaju bar 300 godina, a skoro svi su bili ili jesu muzičari; Jovičin deda je svirao bubanj, otac takođe, brat trubu. Njegova dva sina su takođe muzičari.

Jovica je snimio šest dugosvirajućih albuma, a o svojoj trubačkoj karijeri danas govori staloženo, bez patetike, iako se negde u pozadini naslućuje žal za propuštenim prilikama.

Pavlovačka mladost

U osnovu školu sam išao do petog razreda, a onda sam prekinuo jer sam morao da idem da sviram. Sa osam godina sam počeo. Otac nije bio baš najbolji bubnjar, ali se nekako snalazio. Krenuo sam tim putem, jer zemlju nemamo, ni drugi posao. Moj burazer se takmičio nekoliko puta u Leskovcu, sedamdesetih, išao je na predtakmičenje za Guču. Tad sam sebi rekao – ili ću da budem vrhunski trubač ili ću da budem fudbaler, pošto sam bio dobar i igrao za FK Pavlovac.

Mi smo samouki muzičari, čuješ šta neko svira na nekom veselju i onda dođeš kući, uzmeš trubu i ponavljaš. Tako sam radio nekoliko godina, a onda me burazer uzeo u orkestar, sa 15 godina. Vodio me s njim pet godina, svuda smo bili, u Leskovcu, Vranju, Vranjskoj Banji… Počeo sam tada i čočeke da sviram po malo. Tu je bio jedan Dine, stari tenorista iz Pavlovca, vrhunski majstor, koji mi je rekao: pusti burazera, ne gledaj ga, počeo je da pije. Bićeš ti dobar muzičar, samo nastavi tako kako si počeo i prevazići ćeš ga. Osetio sam neku toplinu u tome što mi je čovek kazao, kao da mi je dao krila da letim. Onda sam počeo aktivno da vežbam. Nema tu, zaljubiš se u trubu i s njom si neprestano.

Vojni trubač

Onda sam otišao u armiju i prijavio se za trubača u vojnom orkestru. Prvo su me pitali da l’ znam note i to, a ja im kažem da ne znam, al’ što čujem mogu da odsviram. Dali su mi da uvežbam neku pesmu, koju sam “skinuo” za 10 minuta. Kad su došli posle, pitaju me šta sam uradio. Ja im odsviram, a oni kažu – kako si mogao? Pa tako, reko’, isto to radim i kod kuće. Oni kažu – svaka čast, od sada si trubač u vojnom orkestru. Armija k’o armija, ali sam dobro prošao pošto sam svirao po domovima JNA.

Kad sam došao iz vojske, rekao sam burazeru – do sad smo radili zajedno, ali ću sada da napravim svoj orkestar i da guram dalje. Oni su bili malo stariji, i stalno su nešto isprobavali, te ovaj dolazi, te onaj odlazi, te imaju neka druga posla, a ja sam znao da sam zreo i da mogu time uspešno da se bavim. Svi u mom novom orkestru su bili mladi, a ja sam bio najmlađi. Kad smo seli da se dogovorimo ko će da bude šef, oni kažu: pošto si najbolji, a malo si i na glasu, onda budi ti, nije bitno što smo mi stariji, mi ćemo da pomažemo. Prvu svadbu smo svirali u Leskovcu. I krenulo nam je.

Ništa bez Jaška Jašarevića

Iste te 1980. godine, kada sam formirao svoj orkestar, na predtakmičenju za Guču koje je bilo u Vranju, odmah sam prošao dalje, a 1984. smo prvi put pobedili na Saboru. Pobedio sam posle i 1988. i 1989, a onda su mi 1995. godine dali majstorsko pismo. Moram da kažem da mi je mnogo pomogao Jaško Jašarević, kad sam počeo da se takmičim, jer mi je bio potreban neko takav. Sve je svirao, mogao je da uči tenoriste, basiste, bubnjare, trubače, bio je univerzalac. On me je pripremao skoro 10 godina za Guču. To ne mogu da zaboravim. On je od mene napravio ovo što sam danas.

A Guča je odskočna daska, ko nije to prošao i dobio neku nagradu ne može da bude na vrhu. Guča te širi na sve strane, a to je najteže u ovom poslu: da budeš na glasu. Ako nisi na glasu, ne možeš da pogodiš svadbe i ostala veselja pa moraš da ideš da sviraš na ulici.

Čvrge

Pravi trubač se postaje na ciganskim svadbama, one su teže za sviranje. Traju tri dana. Nekada nije bilo restorana, veselilo se po kućama, u dvorištima. Zadržniji domaćini zakupljivali su barake, šatore… Kod nas se svadbe ne prave subotom i nedeljom. Za to služe ponedeljak, utorak i sreda.

Na primer, prvi dan, u ponedeljak, svadba počinje u četiri popodne, zaigraju svekrve, i to može da traje celu noć. Sutradan, u utorak, svira se opet malo kod mladoženje, pa se ide kod snaje, i ceo dan se tamo svira. Kad dođemo otuda, opet se svira kod mladoženjinog oca i majke, do kasno. U sredu ujutro je, kako da kažem, “blaga rakija”, posle prve noći koju je mlada provela sa mladoženjom. Takva je naša romska tradicija. Bubanj počinje da udara od sabajle, igra se jedno sat vremena, pa idemo kod prijatelja i tamo sviramo sat-dva. A uveče opet idemo da sviramo, do jutra ako treba.

E, tu ti treba znanje, mnogo se na tim svadbama traže čočeci, a ja sam na tome mnogo radio, a mnogi drugi mladi trubači nisu. Takmičio sam se sa Bakijom, Junuzom, Feajatom, Ekremom, svi oni su bili “čvrge”. Sudarali smo se malo, a oni su tada govorili: Jedino ovaj mali iz Pavlovca nam je konkurencija.

Kod Bobana Markovića

Posle bombardovanja 1999. ugasio sam svoj orkestar i preselio se u Vladičin Han. Zvao me Boban Marković da sviram kod njega. On je tada već skupio pobede u Guči, a imao je i mekoću, koju je kopirao od nas odavde, od Bakije, Ekrema, pa i od mene, pošto sam malo stariji od njega.

Tamo sam proveo devet godina. Sagradio sam u Prekodolcu i kuću, oženio se drugi put i dobio dete. Svirali smo svuda koncerte, po celoj Evropi, bili smo čak i u Čikagu. Kad mi je žena umrla, nije imao ko da mi čuva sina koji je imao sedam godina, pa sam prodao kuću i vratio se u Pavlovac. Ovde mi je sva rodbina. Ponovo sam formirao orkestar, bio malo u medijima, ljudi su opet počeli da me zovu i nisam imao nikakav problem.

Najveća mi je dika što sam svirao na Kosovu

Svirao sam svima koji su malo bili vrh. Svirao sam više puta Kusturici, i Legiji, ne znam da l’ to da pričam, pare te nateraju na svašta. Najviše pamtim svirke na Kosovu, jer ni jedan orkestar odavde tamo nije mogao da ode. Ja sam probio led pre 30 godina. Od jedne svirke, za dan-dva, zarađivali smo 1.000 maraka ili švajcarskih franaka, po čoveku. Bratski smo delili sve što dobijemo. Taj period mi je u najlepšem sećanju, najveća mi je dika što sam radio tamo. Svirali smo od Bele zemlje do Vitine. I dan-danas me zovu ljudi sa Kosova. Evo, avgusta sam pogodio neke svadbe za maj 2020.

Mene ljudi nikada nisu maltretirali, čuvao bog. Maltretiraju ove uličare, a moraju da ih maltretiraju jer oni, brate, ne znaju da sviraju. Ljudi traže svirku, kažu, na primer, svirajte mi Stani, stani Ibar vodo, a oni ‘vataju nešto bezveze. I zato ih maltretiraju. Ja nikada do sada nisam svirao na ulici, dolazim samo po pozivu. Evo, tu mi je sveska u koju beležim kad gde treba da idem.

Posle jednog koncerta u Austriji 2004, dobio sam od menadžera poziv da idem u Dansku. Kazao mi je da dolaze muzičari sa svih strana da uče decu da sviraju. Reko’, ja note ne znam. On mi kaže, ti samo dođi i nemaš problema, samo ćeš da im odsviraš, oni će da zapišu i to je to. Obećao mi je neku cifru koja mi je baš odgovarala.

Feruze brate, kako ide?

Tamo je, pored drugih iskusnih muzičara, bio i Feruz Mustafov, a on zna note. Svi smo dobili grupu od po petnaestak dečaka i devojčica, i učionicu. Znaš kakva su to deca, koja je to kultura, sve na nivou, ne mogu da ti opišem. Ne znam jezike pa sam imao prevodioca, mog menadžera. Kažem mu, pitaj decu šta hoće da ih naučim. I deca kažu, a prethodno su preslušala moje ploče. Morali su da nauče pet pesama.

Meni je pala na pamet numera iz Otpisanih, pošto sam znao da će to da im bude interesantno. Uzmem trubu, odsviram im celu pesmu, ponovim tri-četiri puta, a oni zapišu note u sveske. Deca koja znaju note nemaju problem, znaju tačno gde treba da “udaraju”. Nije prošlo sat vremena, počnemo da sviramo zajedno, kao orkestar. Original. I tako smo svaki dan skidali po jednu pesmu, bilo je super. Odem kod Feruza, pošto smo se znali od ranije, i pitam ga, o brate, kako ide? Ma, kaže, ja znam note, oni znaju note, al’ nekako je teško. Čujem kod tebe, lepo zvuči. Šta im radiš, brate?

Bilo je sve u mojim rukama

Poslednjeg dana nastupile su sve grupe, da se vidi koja je najviše napredovala. I moji đaci su bili najbolji. A u čemu je bila fora? Ovi drugi muzičari su izabrali pogrešne pesme, neke džezove, nešto komplikovano, deci je bilo dosadno. Moraš da pronađeš ono što deci pasuje, da ih zainteresuješ. Posle svega, na večeri pre odlaska, kažu Danci mom menadžeru – možemo li da pitamo ovog majstora nešto, pošto su deca to zahtevala. Zamolil bismo ga da ostane kod nas, imaće 3.000 evra platu, dobiće stan, vizu, može da dovede sina da ga školuje ovde i da ostane u Kopenhagenu koliko hoće. A tada su svadbe ovde bile u jeku, a počeo sam i kuću da gradim u Pavlovcu. I nisam želeo da ostanem. Sad kad razmislim, mnogo sam pogrešio i baš mi je žao – propustio sam šansu, a bilo je sve u mojim rukama.

Jovica Ajdarević sa sinom Stefanom i članovima njegovog orkestra

Svirao sam zato na “milion” svadbi, ali jedna mi je ostala u sećanju, kod mog drugara u Klokot Banji. Tri dana je bila svadba, imao je neku firmu, prodavao je traktore. Svirao sam mu i ispraćaj za sina pre toga. Tražio je da dođe 15 muzičara. Odemo tamo, ženska rodbina zaigrava 40 puta svekrvino kolo, sve igraju posebno i sve daju pare. Kako koja uđe u kolo, daje po 50, 100 maraka ili franaka za muzičare. To je samo kod Roma, ali danas više nema takvih svadbi, osim u inostranstvu. Tamo su pare ogromne.

Kad svako vuče na svoju stranu

Ima danas mlade dece koja znaju da sviraju, pogotovu kod nas u Pavlovcu, ali ne mogu, brate, da sklope dobar orkestar zato što svako vuče na svoju stranu. Ako je neko dobar trubač, odmah traži da s njim ide i neko njegov ili neće da svira. Kod mene toga nema, te familijarnosti. Sa mnom može da svira samo ko je dobar muzičar. Sva deca će da odu u inostranstvo ako se ovako nastavi. Počeo je, brate, da opada posao. Sad je nekoliko nedelja post, nema svirki. A i nema tih para kao nekada. Više ne možeš mnogo da se pogađaš – kol’ko ti daju, tol’ko.

Oba moja sina sviraju. Uvek sam im govorio da je škola na prvom mestu, truba ko truba, neće da pobegne, kad je u kući. A oni kažu – ljudi završavaju fakultete, a ne mogu da se zaposle. Reko’ im, radite kako ‘oćete. Mlađi je vrhunski muzičar, ali živi u Nemačkoj. Ima troje dece i dobiće stalni boravak. Dolazi povremeno. Ne mogu ništa da mu kažem, bolje mu je tamo. Ovde je sve gore i gore. Sad sviramo po dva-tri sata na svadbi, sve kad se sabere. Uzmemo po desetak hiljada dinara, u vr’ glave, a nas je devetoro. Šta da podelimo?

Staro je bilo dobro za uvo

Ima razlike između nas i belih trubača, kako da ne. Oni uglavnom sviraju kola, a mi sviramo sve. Mi možemo da sviramo njihove stvari, a oni malo teže naše, ali da ti kažem, sad su se pojavili dobri trubači i sa te strane. Ušli su u šeme, mogu da skidaju sa interneta šta god hoće i da nauče. Ranije, kad sam se ja takmičio, odsviraju kola pa dolaze nas da slušaju, naše čočeke. Ništa sa juga nisu mogli da odsviraju. Sad je druga priča, uče, vežbaju, moguće je da neki i bolje od nas sviraju čočeke.

Mislim da mešanje stilova nije dobro. Pokvarili su nam muziku, ne mogu više mladi da nauče ono što smo mi svirali, svako sada svira po svome. Izgubiće se ono staro, malo po malo. A staro je bilo dobro za uvo. Sad su nam ubacili džezove i sve živo – tursko, bugarsko, rumunsko, špansko… Ne radi to samo Bregović. Slušao sam ja džez ranije, skidali smo po malo i ponegde ubacivali, ali me je ozbiljno zanimala samo naša muzika.

Grad Vranje logo

 

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Vranjski majstori trube“, koji se realizuje uz podršku Grada Vranja.