Naprečac je ušao u svet muškaraca, iako su na njega još uvek gledali kao na dete. Njemu kao da je taj položaj odgovarao – da se u tom uzrastu šunja među njima gotovo neopaženo, napajajući se zvukovima jezika koji su se u tim godinama mogli čuti u Vranju, osluškujući i mnogobrojne verzije podviga u oružanim akcijama, upoređujući ih i procenjujući kazivače, da uviđa razlike između govora samohvalisavaca i škrtih reči učesnika i junaka u krvavim borbama, da uočava principe formiranja kolektivnog mišljenja


Piše: Zoran S. Nikolić


 

Krajem 1903. grad se izmenio. Do sredine te godine znalo se, ako neko nepoznat krene sa pet kilometara udaljene železniče stanice ka čaršiji, on je najčešće novi premešteni službenik ili nekakva inspekcija, neka stroga komisija iz Beograda koja će nakratko zatalasati provincijsku sredinu, ali sada su nepoznati posetioci učestali, dolaze u grupama, neformalnog su držanja, često i pod oružjem.

Svi slovenski jezici

Pripiti izlaze i voza, desi se i sa pesmom. Nekoliko meseci pre toga uzbuđenje je izazvao i dolazak bugarskih komita, pošto su posle propasti Ilindenskog ustanka bili “formirani odbori u Vranju, Beogradu i drugim gradovima za prihvat razbivenih bugarskih četa“, piše Jovan Hadživasiljević. Došavši iz makedonskih krajeva pod turskom vlašću, prihvaćeni su kao braća po oslobodilačkim težnjama, iako će se na terenu ubrzo ispostaviti da slobodarske vizije nisu identične, da će bugarska i srpska strana pokušati da ih ostvare međusobnim oružanim sukobima na terenu.

Srpsko-turska granica, granični prelaz kod Ristovca

Kada je počelo naoružavanje srpskih četa, nakon formiranja Glavnog odbora “Privatne inicijative” u Beogradu i Izvršnog odbora u Vranju, pohrlili su dobrovoljci sa svih strana. Grad je živnuo. Na ulicama i po kafanama odjednom su se mogle čuti sve varijante srpskog jezika i, sporadično, gotovo svi slovenski jezici, od ruskog, preko češkog, do slovenačkog. U kućama važnih ljudi održavali su se neprekidno važni sastanci, a građanstvo je samo nagađalo o temama i odlukama.

Ubrzana čaršija

Takvo ubrzavanje gradskog života pogodovalo je gimnazijalcu Todoru Dimitrijeviću. Već se uveliko zamomčio, nije više dečak. Ispravnije bi bilo reći da je naprečac ušao u svet muškaraca, iako su na njega oni još uvek gledali kao na dete. Njemu kao da je taj položaj odgovarao – da se u tom uzrastu šunja među njima gotovo neopaženo, da počne da istražuje, kao budući vrsni poliglota, zagonetne spratove vavilonske kule, napajajući se zvukovima jezika koji su se u tim godinama mogli čuti u Vranju, osluškujući i mnogobrojne verzije podviga u oružanim akcijama, upoređujući ih i procenjujući kazivače, da uviđa razlike između govora samohvalisavaca i škrtih reči učesnika i junaka u krvavim borbama, da uočava principe formiranja kolektivnog mišljenja.

Vranje – deca oponašaju ratnike

Biće to poslednji razvojni period koji će Dimitrijević provesti u rodnom gradu i kasnije ćemo moći u jasnim naznakama da primetimo koliko je on bio od značaja. Stavovi koje će u zrelosti iznositi u svojim publikacijama ili u političkoj delatnosti uveliko će se naslanjati na iskustva koja je sticao u sredini koja je postala središte nacionalne delatnosti usmerene ka konačnom oslobođenju krajeva kojima je još uvek gospodario “bosforski džin na izdisaju”. Bio je u prilici i priliku je iskoristio da vidi i oseti i lice i naličje konkretnih istorijskih događaja.

Mučni tranzicioni period posle oslobođenja je završen i kulturni, društveni i ekonomski entuzijazam obojili su Vranje. Stanovništvo se osetilo kao deo modernog sveta, to će se primetiti u arhitekturi, u odevanju i u školovanju dece u zapadnoevropskim zemljama, a zbog toga što je grad bio centar nacionalnih aktivnosti – i kao važan njegov deo.

Učenje i iskustva

Todor Dimitrijević

Školske obaveze sa lakoćom je ispunjavao, usvojeno znanje pasionirano je upotpunjavao čitanjem vanškolske literature, aktivnim učešćem u radu gimnazijske literarne skupine “Zaštita”, razgovorima sa profesorima o različitim temama. Neki od njih, kao Lazar Knežević što je činio, donosili su mu knjige koje su ga zanimale i iz Beograda, zadovoljni što njihov učenik pokazuje toliki intelektualni potencijal. Sa druge strane, mladi Dimitrijević se priključio i na neformalne izvore saznanja time što je kreativno-kritički opservirao događaje u svojoj sredini, postupke ljudi i njihove međusobne odnose.

Kao veoma mlad razumeo je da je važno obratiti pažnju na govor i jezik, na nijanse u komunikaciji, na opšte i personalne govorne pojave, na odnos između izrečenog i učinjenog, na utiske koje govor proizvodi kod slušalaca, na ciljeve koje govornici nastoje da postignu određenim jezičkim sredstvima. Dimitrijević je već u tim godinama zauzeo stav o odnosu dijalekatskog govora i standardizovanog jezika, već tada je shvatio da je teško “prevoditi” ono što je na dijalektu izrečeno bez opširnijih opisa stanja, pojava, događaja ili osobina, da sinonimne podudarnosti najčešće nema.

Verovatno je već tada shvatio da je najmanji rizik u razumevanju sa sagovornikom onda kada govorite jezikom sagovornika, da u komunikaciji ne insistirate na onome čime sami najbolje vladate, nego na onome što je blisko primaocu informacija. Za to je potrebno biti poliglotski opremljen i on će do kraja života nastojati da ovlada što je moguće više stranim jezicima, a polazište za svaki drugi jezik bio mu je maternji – dijalekatski govor. Kasnije će postići nešto nesvakidašnje – na svojim putovanjima širom sveta, kada bi pristigao u novi grad, govorio je jezikom kojim su govorili stanovnici toga grada.

Na terenu i sluga i zapisivač

Taj period predstavlja i početak samostalnog Dimitrijevićevog intelektualnog rada. Upoređujući poslovice koje je prikupio i objavio Vuk Karadžić i poslovice koje je svakodnevno slušao u govoru svojih sugrađana i seljana iz okoline, uočio je potpuno nove, ali je zaključio i da pojedine dijalekatske kratke govorne forme nisu tek puki pandan onih na književnom jeziku, da ih razdvajaju ne samo jezički elementi, već često i smisao, poruka, okolnosti u kojima se za njima poseže u konverzaciji, odnosno – uočava da distinkciju među poslovicama stvara i kontekst, menjajući im često poruku.

Letnje raspuste 1904. i 1905. godine Todor Dimitrijević provodio je, kao i prethodnih godina, na seoskim utrinama, čuvajući stoku, ili na njivama i livadama, radeći različite poslove – u moravskim selima obavljajući uglavnom povrtarske poslove, u planinskim, pčinjskim, poljaničkim i inogoštanskim selima – stočarske. Nadoknada nije bila srazmerna uloženom trudu i naporu. Zaradio bi nešto novca ili je, jednostavno, dobijao samo hranu i prenoćište, najčešće u senicima.

Nikada se čitavog leta nije zadržavao samo u jednom selu, pa ni onda kada bi mu bili ponuđeni bolji uslovi da nastavi kod istog domaćina. Kao da ga je vodio zapisivački posao, kao da je, kada bi završio istraživanje, prelazio u novo selo, držeći se već i u tim godinama naučnog pravila da je selo središte etnografskih i etnoloških istraživanja. Uočavao je govorne finese od sela do sela i verovatno je tada počeo da oštri svoje jezičko čulo. Kasnije je govorio da je na taj način obišao, upoznao sva sela u vranjskoj okolini, što će mu neposredno koristiti tridesetak godina kasnije, kada nakratko ulazi i u politiku i kada je glasače obezbeđivao među seoskim stanovništvom.

Četnička akcija

Tih godina i u gradu i po selima glavna tema u razgovorima su četnički poduhvati. Ono što je u Beogradu začeto kao „Privatna inicijativa“ jednog lekara, jednog generala i jednog bogatog trgovca, u Vranju je, „na terenu“, dobilo refleks u formi Izvršnog odbora, na čijem su čelu u početku bili major Petar Pešić i bivši oficir Živojin Rafajlović, ženidbom naturalizovani Vranjanac. Njima dvojici priključili svi najviđeniji građani i to naročito onda kada je postalo jasno da i država, iako diskretno iz diplomatskih razloga, koliko je to bilo moguće, podržava četničku akciju, dok je, izgleda, oružja bilo u izobilju, budući da je još poslednji obrenovićevski predsednik ministarskog saveta, odnosno predsednik vlade Dimitrije Cincar-Marković odobrio ministru vojnom Milovanu Pavloviću da otvori magacine i omogući dobrovoljcima da se naoružavaju.

Četnici vojvode Skopljančeta u foto-studiju Milana Bunuševca u Vranju

U Vranju je tokom ovih istorijskih zbivanja, posebno na početku, vladalo veliko uzbuđenje, napetost, strah, čemu je doprinela i prva akcija, koja je neslavno završena. Ubrzo posle odlaska prve čete preko granice kod Buštranja, stigle su vesti o strašnoj pogibiji dobrovoljaca u pčinjskom kraju. Od dvadeset dvojice preživeo je samo jedan. Posebno su uznemirenje izazvale ranije srdačno dočekane bugarske komitske čete, koje su se okrenule protiv srpskih četnika i protiv srpskog stanovništva na turskoj teritoriji.

Pristižu vesti da je Vrhoven makedonsko-odrinski komitet, osnovan 1895. godine, u Solunu imao odeljenje pod nazivom „Društvo za ubijanje Srba“ i sve to, svedoči Jovan Hadživasiljević, podstiče borbeni duh, „Privatna inicijativa ne samo da nije sustala, nego je još više razvila svoju aktivnost“, u Vranje dolazi sve veći broj dobrovoljaca, prikuplja se novac, obučavaju se budući četnici sa raznih strana. U obližnjem Buštranju je paravojna kasarna, poligoni za obuku su na više mesta oko grada. Burno se na ulicama, u kafanama i po kućama slave prve pobede i najuspešnije vojvode, kao što su Babunski, Dovezenski i Sokolović. Patriotske pesme postaju popularne. Peva se „Žali, Zare“, a posle značajne pobede u veleškem selu Orešu nad komitama Stevana Dimitrova najčešće „Spremte se, spremte, četnici, silna će borba da bide“.

Podrumče i sekirče

Patriotska propaganda na terenu poprima ogromne razmere i postaje trend pogodan za manipulacije, za trgovinu rodoljubljem. Tada se bogate članovi vranjskog Izvršnog odbora Živojin Rafajlović i Petar Kušaković, apotekar koji je pripremao i dinamit za diverzije na turskoj teritoriji. Blistave oružane pobede počeli su da prate skandali u Izvršnom odboru, a najstrašniji je bio onaj koji je predstavljen u hronikama jezičkom figurom „podrumče i sekirče“. Jedan ugledni član Izvršnog odbora je krvavo uterivao patriotizam i, prema glasinama, masakrirao nepodobne u podrumu jednog drugog uglednika. Kada su priče u gradu postale nepodnošljive, ostali članovi Izvršnog odbora su ga proglasili neuračunljivim, poludelim, i ogradili se od njega.

Preterana posvećenost Glavnog odbora u Beogradu i Izvršnog u Vranju u regrutovanju novih boraca u jednom trenutku otišla je u krajnost i izazvala određeno trvenje sa organima državnih vlasti. Patriotskim apelima odaziva se „veliki broj gimnazista, mladih književnika, učitelja i druge omladine“ i „oni primaju oružje i odlaze u čete. Mnogi od tih mladića idealista živote su svoje položili na Kozjaku, Čelopeku, Tabanovcu, Bajlovcu i drugde po Staroj Srbiji i Maćedoniji“. Sa jednom grupom neiskusnih mladića, bajronovski nadahnutih, poslatih u izvesnu smrt, sa granice je vlast vratila mladog glumca i budućeg pozorišnog barda Dobricu Milutinovića (1880, Niš – 1956, Beograd).

Sarajdarova i druge kafane

Todor Dimitrijević tih godina je napregnutih čula. Iz njegovih kasnijih svedočenja znamo da je posluživao po kafanama i da je često ostajao u njima do kasnih sati, čekajući da ga vlasnik uposli. Ugledniji „Šareni han“ posećivali su bogatiji gosti, pa i članovi Izvršnog odbora, i tu se uglavnom poštovala diskrecija u razgovorima, ali su u „Sarajdarovu kafanu“, koja se nalazila tamo gde je danas centralna gradska pijaca, dolazili pripadnici oružanih četa i u njoj je bilo mnogo življe.

Petar Momčilović iz Siska, lekar Đura Kustudić, vojvoda Jovan Dovezenski, apotekar Petar Kušaković i vojvoda Đorđe Skopljanče (snimio Milan Bunuševac)

U njoj su se prepričavali događaji iz bitaka, podvizi i izginuća i u njoj je Dimitrijević provodio mnogo vremena, ali je obilazio i one periferijske gostionice, najslikovitije i najopasnije, koje su posećivali i lažni četnici, obične hajdučine koje su koristile situaciju, predstavljale se kao rodoljubi, a pljačkale i ubijale na sve strane. Narod ih je uglavnom pežorativno nazivao „komitama“, analogno pripadnicima bugarskog Vrhovnog makedonsko-ordinskog komiteta. Jedan tip tih okrnjenih ličnosti opisao je u jednoj pripoveci i Grigorije Božović (1880, Pridvorica -1945, Beograd), mladi književnik i kasnije novinar „Politike“, koji je došao u Vranje kao mladi dobrovoljac, ali mu nije dozvoljeno da se pod oružjem prebaci preko granice.

Treba istaći da se od pripadnika četa zahtevala velika disciplina. Novčanih priloga je bilo dovoljno i bilo je svima naređeno da plaćaju svoje račune i po kafanama i na terenu, budući da su vojvode uglavnom redovno delile neku vrstu plate, što je, s ekonomske strane gledano, podstaklo dalji razvoj vranjske čaršije.

Bajram, Sava i devojka sa bombama

Žika Terzić u starosti

Paleta ličnosti koja je tih godina prolazila gradom i bila zapažena – široka je i živopisna; neke ličnosti izazivale su veliku pažnju građana, kao što je bio slučaj sa lepom devojkom Žikom Terzić, iz jadarskog sela Cikote, okićenom bombama i sa puškom o ramenu. Kasnije će se pokazati i kao odličan i hrabar borac, pa će se priključiti samom vojvodi Vuku, koji je, za ono vreme, komandovao nekom vrstom elitne jedinice. Poneće najviša ratna odlikovanja: Medalju za hrabrost, Karađorđevu zvezdu, Medalju „Miloš Obilić“.

O njoj su pisali književnici i novinari, a o dvojici dečaka među četnicima i čitanke za osnovne škole. Prvi je Micko Donević, koji je otet i nazvan Bajram, ali je sa dvanaest godina uspeo da pobegne i priključi je jednoj srpskoj četi u Poreču, da bi 1905. stigao u Vranje, a druga priča govori o albanskom dečaku: „Rodom je tu negde oko Tetova. Još kao mali dečko od dvanaest godina pridružio se srpskim četnicima i nije hteo nikako da se odvoji od njih. Zvao se Sulejman i pratio je svugde sprske četnike, služio im na sve moguće načine i, dok nije odrastao, za vreme borbe dodavao im je municiju. Zatim, sa njima dođe u Vranje i tu izjavi želju da postane – sasvim Srbin…“ O ovom dečaku se mnogo govorilo i u Vranju i u Beogradu. Na krštenju mu je bio kum Živojin Rafajlović i dobio je ime Sava Srbinović. U novinskim izveštajima se pominje da su kasnije Turci u Tetovu pokušali iz osvete atentat na njega, kao i to da se hrabro borio i u balkanskim ratovima.

Marko Ibler, prvi Hrvat među četnicima

Jedan od koraka ka jugoslovenstvu je i četnički pokret od 1903. do 1912. godine, koji se nakratko, tokom Prvog balkanskog rata, utapa i u balkanski pokret za oslobođenje. Pokret je izazvao simpatije u svim budućim jugoslovenskim krajevima, a vranjska čaršija je radosno dočekivala dobrovoljce. Zabeleženo je da je prvi Hrvat koji se priključio četnicima bio Marko Ibler, budući bankarski službenik u Zagrebu i doživotni prijatelj uglednog Vranjanca Mileta Cupare.

Ibler je bio ranjen nedaleko od Kumanova, a njegovo spasavanje organizovao je upravo Cupara. Kako su turske poterne jedinice bile tih dana zaposele prilaze granici i kako nije bilo moguće preneti ranjenika u Vranje, Cupara je preko albanskih simpatizera pokreta organizovao njegovo tajno prebacivanje u Veliku Hoču, odakle je, zbog bezbednosti, odveden u zgradu Prizrenske bogoslovije. Kada se oporavio, Marko Ibler je izrazio želju da pohađa bogosloviju i uspešno završava prvi razred, ali potom ponovo dolazi u Vranje i ponovo se priključuje ranije određenoj četi.

Marko Ibler (sedi) sa saborcima (snimio Milan Bunuševac)

Među istaknutim četnicima Albancima pominje se Zejnel Ajetović, potonji veroučitelj i jedan od najuglednijih Prištinaca između dva svetska rata, a o Turčinu Asan-agi Alijeviću iz Kumanova, koji je imao imanje i kuću u selu Orvanica, gde su se, sa njegovim znanjem i pomoći, često skrivale četničke jedinice, gde su lečeni teški ranjenici, ispredane su legende. On je i posle odlaska turske vlasti ostao u Srbiji, a mnogo kasnije prestonička štampa obaveštava javnost da je u veselju proslavio sedamdeset peti rođendan, okružen brojnom porodicom, komšijama i nekolicinom bivših četnika.

Aleksandar Belić u Vranju

Ovakvi primeri, o kojima je Todor Dimitrijević svakodnevno slušao, ličnosti koje su prolazile u velikom broju kroz njegov grad ili svakojaki događaji u brzom smenjivanju, nikada nisu, vidimo to kasnije u njegovom radu, jednostrano uticali na njega. Vranjsko „herojsko doba“ nagnalo ga je da često kasnije citira Njegošev stih „junaštvo je majka zla svakojega“, a ponekad, u zavisnosti od prilike, i da ga produži – „a i piće najslađe duševno“.

U tom periodu se javljaju početni impulsi u građenju Dimitrijevićevog patriotizma koji će uvek biti udaljen od ksenofobičnosti i uskonacionalne usredsređenosti, udaljen od bilo kakvog nasilja. Već je tada dobro uvideo razliku između isprazne patriotske retorike i stvarnog nacionalnog rada, ali i između oružane borbe i intelektualnog doprinosa. Tada se opredelio za intelektualnu stranu i otpočeo sa radom.

Dve ličnosti koje će biti važne u njegovoj budućoj javnoj kritici sreće upravo tada. Prvi je nacionalni radnik Živojin Rafajlović, koji će u njegovom sistemu vrednosti postati model političkog konvertita, prepredenjaka, prevaranta, a drugi je budući naš najveći lingvista – Aleksandar Belić. Taj Belićev dolazak u Vranje, radi terenskog istraživanja dijalekatskih govora, Dimitrijević će više puta pominjati u negativnom kontekstu, ali je on važan i zbog nečega što samo uzgred pominje.

Susret sa masonom Jovanom Hadživasiljevićem

Naime, Belić se u Vranju sreo sa Jovanom Hadživasiljevićem, doktorom istorijskih nauka i veoma aktivnim masonom, što se uporno prećutkuje u svim novim biografijama, i sa njim će otići u dva-tri najbliža sela. Upravo će, odmah po Belićevom odlasku, Hadživasiljević ispričati Dimitrijeviću koja su sela obišli, na čemu se zasniva Belićev naučno-istraživački metod i, posebno, o otežavajućim okolnostima u takvom naučnom radu. I sam terenski istraživač, pod patronatom Srpske kraljevske akademije nauka, Hadživasiljević je detaljno objasnio principe i nijanse terenskog rada i usmerio Dimitrijevića da pravilno ispituje sagovornike, zapisuje i sistematizuje građu i te instrukcije će ubrzo doneti plodove – dve zbirke poslovica, zbirka mantafa i zbirka reči kojih nema u Vukovom „Rječniku“.

(Nastavlja se)

 

Grad Vranje logo

 

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta “Hadži-Todor Dimitrijević, 130 godina od rođenja genija javnog kritičkog mišljenja”, koji se realizuje uz podršku Grada Vranja.