Sporadičnim i masovnijim demostracijama omladine redovno se priključivao i Todor Dimitrijević, ali je imao nesreću da zbog telesne građe, odnosno zbog natprosečne visine bude među najupadljivijima, te je više puta privođen. Kao student je jednom prilikom uhapšen i pretučen, da bi mu na kraju policijska uprava Terazijskog kvarta naredila da napusti Beograd i naložila proterivanje u rodno mesto. On gotovo spremno napušta srpsku prestonicu i, umesto u Vranje, kreće dalje. Svetski putnik je rođen


Piše: Zoran S. Nikolić


 

Podnarednik u Glavnjači prisvojio je moj časovnik i novac koji sam imao pri sebi, a kada sam to prijavio nadležnom, on me je pesnicom udario u lice – da mi je potekla krv na usta. Otada sam počeo mrzeti ne samo policiju, već i postojeće državno uređenje – tako je Todor Dimitrijević pamtio 1907. godinu, ali to nije bila ni jedina ni prva ozbiljnija neprijatnost koju je doživeo tih godina.

Pešice od Vranja do Beograda, sa šesnaest godina

Beograd je tokom druge polovine prve decenije 20. veka samo bio stanica na kojoj će on, kao budući svetski putnik, dovršiti svoje odrastanje, steći mentalno samopouzdanje i fizički se formirati u mladića atletske građe, visokog preko dva metra. Što se, pak, tiče državnog uređenja, ni potonja mu neće biti po volji.

Hadži-Todor Dimitrijević

Pešice od Vranja do Beograda, sa šesnaest godina, to je prva avantura Todora Dimitrijevića na putovanjima koja će umnogome obeležiti njegov život do pedeset druge godine i na kojima će obići pet kontinenata. Simbolično, istim putem će i na isti način, sa istog polazišta i u isti grad stići i početkom Drugog svetskog rata, spasavajući se od bugarskog hapšenja, što će biti i njegovo poslednje veliko putovanje, zatvaranje jednog životnog kruga.

Odluku kako će putovati u Beograd, da završi poslednji razred gimnazije, ali i da promeni sredinu u kojoj je rođen i u kojoj je mučno odrastao, doneo je još ranije. Ona je plod mašte dečaka sluge koji je na isti način putovao od jednog do drugog vranjskog sela u potrazi za poslom i korom hleba, koji je zamišljao da otputuje tamo gde će biti uvek sit, gde bogati nisu bezosećajni i nadmeni, gde ljudski život i sreća ne zavise od tuđeg dinara. Ta odluka je istovremeno i odluka jednog borca – da se ne predaje, da ne posustaje, da pokaže da poseduje vrednosti koje imaju cenu i koje će koristiti drugim ljudima.

Nije pristajao na inferiornost i osrednjost

Takođe je mladi Todor Dimitrijević zamišljao da negde mora postojati pravda dostupna svima, pravda jednaka istini, pa je nosio sobom tada duboko idealističko osećanje da je dovoljno u životu biti na strani pravde i istine. Kada kasnije, iz mnogobrojnih ličnih primera, shvati da to ipak nije baš tako, od tog principa nikada neće odustati, nego će svoje stavove plaćati po najvišim društvenim i ličnim cenama. Ipak, to ga nije činilo nesrećnim. Jednostavno, nije pristajao na inferiornost i osrednjost. Nikada nije priznavao poraze, ni drugima ni sebi, ma koliko oni bili teški i naizgled potpuni. Iskrice ličnog zadovoljsta i činjenica da ne odustaje od borbe – grejaće ga do samog kraja. Poraz ili pobeda, to je samo priprema za sledeću bitku.

Od sela do sela, niz Moravu, gotovo tokom čitavog leta, od završetka školske godine do početka avgusta. U torbi je nosio sveske sa pribeleženim poslovicama, mantafama i rečima iz svoga kraja, džepni časnovik koji je majka Sofija kao miraz udajom donela i koji mu je na polasku dala kao jedinu vrednost koja je postojala u kući, koje parče hleba, sira, u zavisnosti od toga koliko i čega bi mu dali za obavljeni posao u prolasku kroz određeno selo. Nosio je i nešto novca, jer bi tamo gde bi dnevnice bile zadovoljavajuće, ostajao i po nekoliko dana – sve dok ima posla. Nosio je još nešto, i to najvažnije, majčino poverenje da će uspeti i izrazito lično samopouzdanje, koje ga, uostalom, do kraja života neće napuštati.

Posao poslužitelja u bogatoj kući na Topčiderskom brdu

Jedna od kulturnih evropskih zanimljivosti kazuje da su prethodnih vekova bili prilično popularni priručnici u kojima su bili saveti putnicima, od toga kako da se obuku, šta da spakuju i ponesu, kako da se u kojoj zemlji ponašaju. U visokom evropskom društvu bili su prisutni koliko i knjige kuvarskih recepata. Nema verovatnoće da je takva knjiga do početka prošlog veka dospela i u Vranje, ali i da jeste, ona mladom Dimitrijeviću ne bi bila ni od velike i konkretne koristi, bar sudeći prema sadržaju najstarije poznate, iz 1780. godine, „Saveti za putovanja“, koja je do danas sačuvana u Švedskoj.

Beograd, 1905.

Takve knjige bile su od koristi gospodi, ne i običnom, siromašnom svetu. Oni, da su imali sav taj pribor što je trebalo poneti, „dva albuma, notes za beleženje putnih utisaka, paket hartije za pisanje, mastilo, pera, kalendar, ogledalo, budilnik, kutiju za burmut, tri para dugmeta za košulju, durbin, jedan nož i jednu kašiku, mač, štap, četku i dve šnale za cipele“, ne bi ni imali razloga da putuju. Motivi koji su siromašne pokretali u svet bili su da dođu do hrane i odeće, motivi viših društvenih krugova bili su da upoznaju svet ili da razbiju dosadu. Kod Todora Dimitrijevića srećemo kombinaciju pokretača – da se izbegne iz siromaštva i da se upozna svet.

Posle napornog puta, “putovanje peške, na najvećoj deonici, teška je stvar”, prisećao se poslednjih dana svoga života, u jednom protestnom pismu Živoradu Kovačeviću, predsedniku Narodnog odbora Grada Beograda, upućenog 14. oktobra 1977. godine, brzo je u Beogradu pronašao posao i počeo da poslužuje u jednoj bogatoj kući na Topčiderskom brdu, “dok su glavni poslužioci, Crnogorci, tokom raspusta otišli svojim kućama…”

Kuda ide Damnjan, on nosi svoj tamnjan

Stan, hrana i dogovorena dobra plata činili su Todora zadovoljnim, gotovo srećnim tokom avgusta 1905. godine, a još više susreti sa nekim bivšim profesorima, koji su mu, budući da je ostavio sjajan utisak kao učenik, pomogli i preporičili ga Ministarstvu prosvete za stipendiju za završetak gimnazijskog školovanja. Posebno se založio redovno mu naklonjen profesor Lazar Knežević.

Beogradski gimnazijalci (Pijemont, 1911)

Stipendiju je dobio, ali je pre toga doživeo veliku neprijatnost koju su mu priredili poslodavci odbijanjem da plate. Sa pozicije bogatih i uticajnih, još su mu zapretili i da ćuti, da bude presrećan što je taj mesec, kao nikogović iz provincije, proveo u takvoj kući, ali Dimitrijević je ispoljio karakter koji će ga krasiti do kraja života. Prihvatio je izazov i stupio u borbu. “Kuda ide Damnjan, on nosi svoj tamnjan”, tom poslovicom je označavao taj svoj prvi beogradski period i ona se značenjski konkretizovala dvojako u njegovom slučaju: sluga u Vranju, sluga u Beogradu, ali i – borac jednom, borac uvek.

Žalba jasna, rečita, krasnopisom ispisana

Poslodavce je silno iznenadio način na koji sluga ostvaruje svoje pravo. Todor Dimitrijević se obratio opštinskim vlastima i to lično predsedniku Opštine Kosti Glaviniću. Predao mu je opširnu, krasnopisom ispisanu žalbu, jasnu, rečitu, veoma pismenu, ali je ondašnjeg gradonačelnika posebno impresionirao nastup. Oštećeni se, za svoje godine i poreklo, obraćao uljudno, biranim i jasno izgovorenim rečima, gledajući sagovornika pravo u oči. Razgovor je potrajao prilično dugo, jer je gospodin Glavinić uživao u razgovoru i postavljao i pitanja o mnogim drugim temama iz života mladića, mada je ušao, i za ondašnje i za današnje prilike, u delikatnu situaciju, budući da je mladić optuživao jednog ranije politički moćnog čoveka i, verovatno, i dalje od uticaja, bivšeg državnog savetnika. Možda je situacija bila malo lakša zbog činjenice da je savetnik u penziji i da se oštećeni žali na njegovu suprugu, gospođu Perku Kovačević.

Starešina opštinske administracije prvo je pokušao da spor između Todora Dimitrijevića i dame iz visokog društva reši mirno, poslao je svog čoveka da je zamoli da izmiri svoj dug, ali gospođa Perka nije htela ni da čuje, za nju taj nikogović više nije postojao, pa je predložio oštećenom da pravdu potraži na sudu. Tu je nastao novi problem, budući da je sudska taksa bila visoka. “Pošto nije htela da mi da mesečnu zaradu, a ja sam morao poći u školu, to sam je morao tužiti”, seća se Hadži-Todor i Kostu Glavinića naziva “jednom blagorodnom osobom”, pošto ga je podržao i pritom mu i dao uverenje za siromašne, kako bi izbegao taksu od dva dinara. Naposletku mu je pomogao i da pronađe novi smeštaj.

U kući Kovačevića novine je listao već oko podneva

Prvi izlazak pred sud budućeg slavnog parničara doneo je pravdu i zadovoljenje. Gospođa Perka poslala je svog advokata i verovatno mu, da ipak ne pukne veća bruka, naložila da ne odugovlači, te je odmah doneto pravedno rešenje i nalog da novac pripadne onome ko ga je i zaradio.

I pored svega što je doživeo odmah po dolasku, ili baš zbog toga, Todor Dimitrijević veli: „Beograd iz 1905. godine imam u lepoj uspomeni“. Promena sredine očigledno mu je prijala, nastavak školovanja bio je uspešan. Svedoči da mu nije bilo ništa teže nego u Gimnaziji u Vranju. Ubrzo je upisao i jednogodišnji telegrafski kurs i uspešno ga završio.

Beograd, 1905.

Upoznavanje sa prilikama u novoj sredini započeo je u kući prvih poslodavaca i to iz dnevne štampe. Kovačevići sa Topčiderskog brda su dobijali svu štampu i uživao je da na vreme čita novine, koje su u Vranje stizale sa zakašnjenjem ili uopšte nisu stizale, a do njega bi stizale poderane, tek onda kada ih po kafanama pročitaju. Ono što je tamo bio u prilici da pročita bilo je sa po desetak dana zakašnjenja, a u kući Kovačevića je novine listao već oko podneva. Počeo je da poredi zbivanja u vranjskoj i novoj sredini, nalazeći nit koja ih povezuje. Vinovnici i u jednoj i u drugoj redovno su se pozivali na patriotizam, bilo da čine herojska dela na polzu narodu, bilo da se bave kriminalnim aktivnostima, dok su se na višem nivou odvijale oštre političke bitke različitim sredstvima.

Beograd, 1905 – Saborna crkva

Obračun sa „ostacima obrenovićevskog režima“

Do javnosti su preko štampe dopirali tek modifikovani odjeci, kontrolisani koliko je bilo moguće, a ponekad i u elementarnoj grubosti, kao što je slučaj sukoba oficira crnorukaca sa vlasnikom i novinarima dnevnog lista “Pravda”. Namera kraljoubica da istaknu svoj značaj i da održe položaj kao važni faktor u političkom i društvenom životu podrazumevala je upotrebu sredstava koja će održati violentnu atmosferu, jer se u njoj najbolje snalaze, da održe kontrolu nad polugama koje su im važne.

Drastični primer pritiska i zastrašivanja, sve do pozivanja na dvoboj oružjem, doživela je „Pravda“, ali i herojski se oduprla uz pomoć javnosti, što je bio prvi poraz prevratnika iz 1903. u krojenju stvarnosti prema sopstvenoj meri. Sa druge strane, zvanična vlast je nastavljala obračun sa „ostacima obrenovićevskog režima“ otpuštanjem iz javnih institucija, degradiranjima ili nezasluženim premeštajima. Za primer je dovoljno uzeti da je u tome učestvovao i sam general i ministar vojni Radomir Putnik. Novine pišu da je danas slavni vojvoda po kazni premeštao oficire i bio javno izazvan na dvoboj od strane izvesnog poručnika Drndarevića.

Stanković polemisao sa Domanovićem, pristalicom Karađorđevića

Udarce je novi dinastički režim zadao i tada već slavnom Dimitrijevićevom zemljaku, književniku Stankoviću, odnosno pravniku, carinskom službeniku. On je progon zavredio kao korisnik stipendije bivše kraljice Natalije za boravak u Parizu, koja mu je i odmah po prevratu ukinuta, zatim što je ženidbom bio povezan sa prethodnom dinastijom, kao i zbog jedne više šaljive kafanske zavrzlame, kada se grupa pisaca, zbog tretmana, izjasnila da želi da emigrira iz Srbije, zbog čega je Stanković javno polemisao sa bliskim prijateljem Domanovićem, pristalicom Karađorđevića, i time prekinuo prijateljstvo. Siže progona prenosi “Pravda”: Stanković je najpre otpušten, pa vraćen u službu, ali proteran na Mokru goru, pa potom u Niš. Nema drugog razloga, no da je cilj režima je bio da se razbiju opozicioni kafanski punktovi.

Razglednica Beograda iz 1906.

Atmosferu koja je izazivala bunt kod omladine u tom periodu gradile su i okolnosti „svinjskog rata“ i sankcije koje je Srbija trpela, jer evropski dvorovi nisu praštali reginocid, a potom i aneksija Bosne i Hercegovine od strane Austro-Ugarske. Sporadičnim i masovnijim demostracijama omladine redovno se priključivao i Todor Dimitrijević, ali je imao nesreću da zbog telesne građe, odnosno zbog natprosečne visine bude među najupadljivijima, te je više puta privođen. Kao student je jednom prilikom uhapšen i pretučen, da bi mu na kraju policijska uprava Terazijskog kvarta naredila da napusti Beograd i naložila proterivanje u rodno mesto.

Izgleda da je Todor već ranije razamišljao da se otisne dalje u svet, jer on gotovo spremno napušta srpsku prestonicu i, umesto u Vranje, kreće dalje. Svetski putnik je rođen, policija Terazijskog kvarta je bila tek slučajna babica.

(Nastavlja se)

 

Grad Vranje logo

 

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta “Hadži-Todor Dimitrijević, 130 godina od rođenja genija javnog kritičkog mišljenja”, koji se realizuje uz podršku Grada Vranja.