Todor Dimitrijević je već do svog punoletstva stekao biografiju kakvu većina ljudi ne uspe do kraja života. Kao srednjoškolac je prikupio poslovice i izreke i dobio nagradu Srpske kraljevske akademije i, potom, zbirku mantafa, kao trajno nacionalno duhovno blago. Najvišoj naučnoj ustanovi takođe je predao i bogatu zbirku reči, sam tvrdi da ih ima preko 20.000, kojih nije bilo u dotadašnjim rečnicima. Tome je, ipak, prethodilo rano detinjstvo u kojem je već Todor prikupio značajno životno iskustvo, u njemu je fizički i mentalno ojačao, očeličio se za burni život kojim će se kretati kao mećava


Piše: Zoran S. Nikolić


 

S proleća 1977. godine, u Beogradu, na Karaburmi, u Maljenskoj 2, počeo je završni čin osamdesetosmogodišnje drame. Taj životni i radni čin počeo je padom u krevet i finalnom borbom Todora Dimitrijevića, koji se od 1928. godine predstavljao svetskoj i srpskoj javnosti kao Hadžija, vranjskoj kao Adžija.

U tom trenutku jedan proces u javnosti, kulturnoj, naučnoj i verskoj, već je završen – Todor Dimitrijević je gotovo u potpunosti potisnut, skrajnut, skoro zaboravljen, a sa druge strane je, iako kod baš retkih, već poprimio neku vrstu kultnog oreola.

Naš Adžija i onaj pas iz Vranja

Todor Dimitrijević

I prvi i drugi proces proističu iz jedne prebogate biografije, ispunjene čestim neočekivanim i bizarnim delovima. Ona ponekad deluje kao da je popunjavalo mnogo više osoba, ne samo fizički gromadni Todor, “naš Adžija”, kako bi rekli njegovi privrženici, ili “onaj pas iz Vranja”, kako su ga oslovljavali oponenti, uglavnom u njegovom odsustvu, budući da su se u njegovom prisustvu birali reči iz više razloga.

Todor Dimitrijević je već do svog punoletstva stekao biografiju kakvu većina ljudi ne uspe do kraja života. Kao srednjoškolac je prikupio poslovice i izreke i dobio nagradu Srpske kraljevske akademije, koja je otkupila dve zbirke poslovica i, potom, zbirku mantafa, kao trajno nacionalno duhovno blago. Najvišoj naučnoj ustanovi takođe je predao i bogatu zbirku reči, sam tvrdi da ih ima preko 20.000, kojih nije bilo u dotadašnjim rečnicima.

Tome je, ipak, prethodilo rano detinjstvo u kojem je već Todor prikupio značajno životno iskustvo, u njemu je fizički i mentalno ojačao, očeličio se za burni život kojim će se kretati kao mećava, bučno i nemilosrdno prema protivnicima, prema svima koji bi ga izazvali i pokušali da ga unište, a bilo ih je poprilično, ali i kao osvežavajući povetarac za one kojima je bio naklonjen i koje je bezrezervno voleo, kao i za sve slabe i na bilo koji način obespravljene.

Albatin Aksentije Dimitrijević Magariče

S proleća 1889. godine, 1. marta, bio je petak, u Vranju, u Vlajinskom sokaku, albatin Aksentije Dimitrijević Magariče i njegova žena Sofija dobili su muško dete. Pretpostavimo da je otac burno i uz rakiju i vino proslavljao, da se silno obradovao sinu prvencu, ali i da je i nakon socijalno prihvatljivog opijanja nastavio da se odaje alkoholu i da ubrzano propada. U svakom slučaju, sem jedne uzgredne napomene mnogo kasnije, kojom se to potvrđuje, Todor Dimitrijević nije pominjao oca, što se može pripisati neminovnim traumama za koje ga je svakako krivio. Ipak, porodica je još neko vreme funkcionisala koliko-toliko, bar do rođenja drugog sina, Zafira. Aksentije je još uvek zarađivao potkivajući konje u varoši i volove po okolnim selima.

Bilo je to teško vreme tranzicije od turske varoši ka srpskom gradu, bogati su postajali bogatiji, siromašni, da ne bi gladni pocrkali, masovno su bežali ka Beogradu. U grad su pristizale pridošlice sa teritorije koja je ostala pod turskom vlašću i očajnički se borile za svoje mesto u novoj sredini. Porodice koje su bile na egzistencijalnoj sredini, koje su imale dovoljno za hranu i pristojnu odeću, ali ne više od toga, ubrzano su se približavale siromaštvu, a Dimitrijevići su u njega upali taman kada je Todor počeo da izlazi na sokak, da se igra sa komšijskom decom i da ispituje svet izvan dvorišta kuće u Vlajinskom sokaku.

Majka Sofija, doživotni Todorov heroj

Otac Aksentije, starinom od žbevačkih Liškovaca, sve više je albatinski zanat upražnjavao po selima, sve je ređe dolazio kući. Novac nije donosio. Seljaci su mu plaćali poljoprivrednim proizvodima, ali je on sve češće insistirao da mu se usluge plaćaju rakijom, te ga je porodica izgubila i pre njegove smrti. Svojoj deci ostavio je pežorativni nadimak u nasledstvo, svojom sudbinom ih uslovljavajući da se bore i protiv takve čaršijske oznake i protiv ružnih uspomena na oca. Toše Magariče i mlađi Dzaka Magariče mogli su da očekuju samo najgore od života koji im predstoji, da skončaju kao što je njihov otac i mnogi iz tog vremena, kao zgaženi i zaboravljeni.

Ostaci rodne kuće Todora Dimitrijevića u avgustu 2001.

Na porodičnu scenu troje preostalih Dimitrijevića kao pravi vođa stupa majka Sofija i postaje doživotni Todorov heroj. Često će je kasnije pominjati i isticati njene vrline, za njega je ona nešto kao božanstvo, a da bi joj se odužio, iz zahvalnosti je 1928. godine proizvodi u hadžinicu, kada je odveo u Jerusalim. Kada se trajno nastanio u Beogradu, često je poziva u goste i ona kod njega boravi ponekad i po više meseci. Ugađa joj i neguje, izražava zahvalnost i ponosi se. U svojim knjigama često će je pominjati, kao što je učinio u delu “Besednikov jezik” (1940), i to u završnim pasusima, uzdižući ljubav prema majci iznad religioznih osećanja: “Osećanje prema majci je sasvim drugačije nego prema Bogu i zato se ne može upoređivati”.

Ved-žena

Prodaja povrća u Vranju početkom 20. veka

Sofija je bila prosečna gradska devojka. Ugovorni brak vezao je za porodicu čiji su preci pristigli iz obližnjeg sela. Svoju ulogu je odmah prihvatila onako kako je tradicija nalagala, da bude skromna, vredna i poštena supruga i majka, da ćutke i uživa, ako ima prilika za to, i da ćutke pati, što je bilo mnogo češće. Pošto je uloga supruge nije usrećila, preostalo joj je da se posveti majčinskoj dužnosti, koja je u njegom slučaju obuhvatila mnogo više nego što se moglo sresti u ondašnjoj varoši.

Sofija nije napustila decu, nije se preudala, nije prodala kuću, nego je spremno stala na čelo porodice, boreći se da decu odgoji što bolje može, da ih zaštiti i da ih pravilno usmeri, da im omogući da dođu do životne šanse, radeći teške poslove u bogatim kućama za nesrazmernu, uglavnom ponižavajuću nadoknadu. Sudeći prema Todorovim svedočenjima, zaključujemo da je bila žena od autoriteta i da su je komšije i sugrađani poštovali, da je bila otresita, stamena, mudra i moralna. U Vranju su takve žene nazivali ved-žene i muž-žene. Prvi izraz upućuje na mudrost, drugi na snagu.

Sofija Dimitrijević je uspela da od svojih sinova stvori ljude, Todora kao istaknutog u intelektualnim oblastima, kao ličnost koja će dobro da protrese 20. vek, i Zafira kao uglednog trgovca, industrijalca i bankara u gradu, ali sve to uz velike muke. Nije imalo da se jede, nije se imalo šta da se obuče, nije se imalo čime da se ugreju kosti i meso ispod kože kada udari zima. I ona sama gladna i gladna deca, tako su ispratili 19. vek. Kao sluge i puki siromasi koji imaju samo krov nad glavom, budući da je kuću čuvala kao tvrđavu, odbijajući da je proda, iako se nalazila u ulici i delu grada gde se dobijao veliki novac za prodaju, i da se, tako, porodica bar jednom najede i obuče bar jedno novo odelo. Kuća je bila njihov hram gladi i patnje, ali bez kuće, kakva da je, brzo bi propali bez traga. Kuća je bila utočište i zaštita poslednjih preostalih čestica njihovih života.

Kada se „načelstvo ljuljalo kao kolevka“

„Video sam koliko majka može da brine o deci kada se desio zemljotres“, seća se, uzgred u jednom tekstu početkom šezdesetih godina prošlog veka (u „Pravopisnom biltenu“) Hadži-Todor Dimitrijević. U toj jednoj rečenici još samo podvlači njenu uznemirenost kada ga je najzad pronašla kako se igra sa drugovima i ne sluteći šta se desilo. U novinskim izveštajima nalazimo nešto više o tom događaju – kada se „načelstvo ljuljalo kao kolevka“.

Jak zemljotres pogodio je Vranje i okolinu početkom februara 1897. godine. Bilo je popodne, tačno šesnaest sati i pedeset minuta. Potres je trajao pet-šest sekundi. Prema pisanju „Carigradskog glasnika“, koji vest donosi sa skoro dve nedelje zakašnjenja, „najviše su oštećene kuće od tvrde građe, među njima najviše gostionica ‘Vranje’, u kojoj je nekoliko soba sasvim srušeno. Zidovi su na svima kućama popucali, a dimnjaci srušeni. Posle gostionice ‘Vranje’ najviše je stradala Karićeva apoteka, gde je polovina lekova popadala i porazbijala se…“ Veliko razaranje je preplašilo sve stanovnike, te „svet ispade na ulice, gde u strahu ostade do neko doba noći, jer za prvim potresom sledovaše još šest, ali slabijih“, navodi izveštač.

Zgrada Načelstva, podignuta 1908. godine

Ponekad sreća zadesi siromašne, bogate izbegne, kao što je bilo u ovom slučaju. Kuća Dimitrijevića nije bila od tvrdog materijala, već od kovanica i lepovine, te nije oštećena, što je verovatno pomoglo Sofiji da lakše prebrodi stres koji je u prvi mah doživela, strahujući da se sinovima nije šta dogodilo. Inače, njihova kuća ostala je sve do početka našeg veka, ali tada je počela da propada, a ondašnje gradske vlasti, ne obazirući se ni na kulturno-istorijski značaj, ni na zahteve i molbe građanstva, mirno su je prepustile samourušavanju.

Škola ne meri koliko si sit i čiji si sin

Još pre polaska u školu, i Todor i Zafir su imali obaveze da pomažu u komšiluku, da poslušaju za parče hleba, ako bi se neko setio da ponudi, pruži. Todor počinje da radi kao sluga već kao učenik osnovne škole – tokom letnjeg raspusta u okolnim selima. Posao mu je u početku uglavnom bio čuvanje stoke. Već naučen da se radom bori protiv gladi, dobro se snalazio. Kada su videli koliko se zalaže, s kakvom i kolikom energijom obavlja poslove, bogati seljaci su ga dodatno nagrađivali, ponekad novčano, ponekad bi mu kao poklon za početak nove školske godine kupovali odeću i obuću, kao da su hteli da mu takvim humanim postupcima stave do znanja da se zarađeno uvek isplati. Time će selo zauvek kupiti emocije ovog budućeg svetskog putnika.

Polazak u školu je važan dan za većinu dece, ali je za Todora taj trenutak u životu posebno značajan. U školi je mogao da oseti da se našao u novoj, posebnoj sredini, gde se više ne meri, bar ne isključivo, koliko si sit i čiji si sin, već se meri nešto sasvim drugo, u čemu više siromašni ne moraju unapred biti inferiorni. Naprotiv. Moguće je biti jednak, pa i supremantan. Još je važnje od toga što je učenik Todor bio bistar đak, gladan znanja i veoma inteligentan, kako je mnogo godina kasnije, kada je Dimitrijević nakratko ulazio u politiku, posvedočio jedan od učitelja, moguće i onaj koji je bio najznačajniji, budući da će jedino njega bivši učenik pominjati. Bio je to Janča Ilić (1863-1939), takođe važna ličnost u Vranju i to po tome što je on prvi ovdašnji školovani slikar.

Todorov gimnazijski profesor lepog pisanja

Janča Ilić

Pored toga što potiče iz autsajderskog miljea, Ilić je kao dečak imao i dodatnu tragediju i ona će ga obeležiti doživotno. Naime, bogata porodica Dingarac ga je optužila za krađu jednog zlatnika, negde uoči oslobođenja od Turaka (1878), i on je zbog sramote pobegao od kuće i stigao čak u Leskovac, gde su ga Turci iz obesti tako teško pretukli, slomivši mu članak, da je amputacija stopala bila neminovna. Bez noge do članka, upisao se kasnije u Crtačko-zanatsku školu u Beogradu, kod znamenitog češkog slikara Kirila Kutlika, i završio je veoma uspešno, kao jedan od najtalentovanijih. Sve nedaće koje su ga zadesile nisu se negativno odrazile na njegovu ličnost. Naprotiv, izrastao je u jednu divnu osobu.

Porodično siromaštvo sprečilo ga je da, po preporuci Kutlika, nastavi studiranje slikarstva u Minhenu, pa je počeo karijeru u prosveti, najpre kao učitelj u vranjskoj osnovnoj školi, potom kao gimnazijski profesor lepog pisanja u Vranju, Leskovcu i Zaječaru. Tako se desilo da je pratio Todorov razvoj sve dok se on školovao u Vranju.

Duša i koske moje, koža i meso tvoji

U to vreme, u drugoj polovini 19. veka, fizičko kažnjavanje učenika u školi bilo je redovno. Preživeo je to i Janča, kada mu je učitelj, u tursko vreme, bio Mitar iz Bunuševca, upamćen kao veoma istrajan u batinanju. Pošto je u učionici bilo i do pedeset učenika, bilo je važno da se svaki ošamari, a ako ostane vremena, onda bi se pristupalo i učenju. „Duša i koske moje, koža i meso tvoji“, govorili su roditelji pri predaji deteta učitelju, dozvoljavajući da tuče po volji i potrebi. To je bila neka vrsta blagoslova – sa upozorenjem da pri batinanju kosti ostanu čitave i da se prestane pre nego dete poludi. Ipak, Janča Ilić nikada nije udario đaka, kao da je računao da je sve batine već potrošio njegov učitelj Mitar.

Sramota koju mu je priredila jedna bogata porodica, sramota koja je prerasla u telesno sakaćenje, verovatno je uticala na to da učitelj Janča Ilić drukčije gleda na siromašne đake, da im obezbeđuje ravnopravnost bar u učionici. On je uspeo da u školi pokrene ili bar podrži i kanališe voljnu Todorovu stranu, pa i da pobudi ambicije koje se mogu realizovati učenjem i Todor Dimitrijević nastaviće da uči sve dok je živ.

(Nastaviće se)

Grad Vranje logo

 

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta “Hadži-Todor Dimitrijević, 130 godina od rođenja genija javnog kritičkog mišljenja”, koji se realizuje uz podršku Grada Vranja.