Dimitrijević, nesiguran u početku, ubrzo je shvatio da je u kulturnoj Engleskoj autorstvo neotuđivo i ,kako sam veli, „podigao je ulog“ i pobedio. „U ime Njegovog Veličanstva Kralja sud rešava da se delo odmah vrati piscu g. Dimitrijeviću, jer je tražnja da delo izađe pod tuđim imenom nemoralna i, prema tome, potpis nevažeći“, odlučio je sud u Londonu


Piše: Zoran S. Nikolić


Po dolasku u London 1915. godine, ranjen i iznuren, Todor Dimitrijević je bio i bez novca. O svom stanju i položaju pismom obaveštava Mihajla Pupina, očekujući novčanu pomoć za povratak u Njujork. U međuvremenu iz novina je došao do saznanja da se slika o Srbiji među Englezima, nakon početnih bitaka Prvog svetskog rata, naglo menja u njenu korist, o čemu drugim pismom obaveštava mentora Mihajla Pupina, koji je, pak, sve to već znao. Zapravo je i radio na tome.

Epidemija kolere

Todor Dimitrijević

Među poslovično nezainteresovanom engleskom gospodom prema ostatku sveta bilo je i onih koji su, nezavisno od političkih kretanja, gajili neočekivane simpatije prema Srbiji. Upečatljiv je primer lektora engleskog jezika Beogradskog univerziteta Dž. V. Vajlsa, koji je svoja sećanja kasnije objavio u knjizi „Our Litle Serbia“ („Naša mala Srbija“). On piše: „Šetajući po jednoj od glavnih ulica mnogoljudne varoši Birmingema, videh jednoga dečka kako juri ulicom sa svežnjem novina i jednim krupnim slovima ispisanim plakatom: ‘Beograd bombardovan’. Za mene je to bilo kao olakšanje od jednomesečne zategnutosti. Želeo sam jedino da sam sada u Beogradu, ali je pitanje bilo: kako da se ode tamo? – jer su, čujemo, Nemci već prešli belgijsku granicu… Pitanje da li ću bolje ispuniti svoju dužnost ako odem u Belgiju ili u Srbiju bilio je uskoro rešeno. Moja žena i moja savest mi rekoše: ‘Idi u Srbiju’.“

To je bio period kada su se obe strane, i Austro-Ugarska i Srbija, pripremale za nastavak svetskog ratnog sukoba. Privremeni prekid agresije na Srbiju uslovila je velika epidemija kolere u Ugarskoj, koja je, uostalom, pogodila i Srbiju. Srpska diplomatija je bila veoma aktivna. Angažovani su najobrazovaniji i najpoznatiji da obezbede što bolji položaj zemlje među saveznicima za teške prilike narednih godina, a u Londonu su upravo postizani najbolji rezultati.

Čedomilj Mijatović

Znatne zasluge za takve rezultate pripadaju i retko pominjanoj ličnosti u ovom kontekstu – Čedomilju Mijatoviću (1842, Beograd – 1932, London), jednoj od najznačajnijih naših istorijskih ličnosti u drugoj polovini 19. veka, istoričaru, ekonomisti, političaru, bivšem ambasadoru u Londonu i engleskom zetu, „anglofilu i rusofobu“. U njegovim tekstovima i danas nalazimo zanimljive detalje o mnogim istorijskim događajima i važnim ličnostima.

Kao što je nekada davno, krajem šezdesetih prethodnog veka, pomogao Lazi Kostiću da učestvuje u Londonu na književnom konkursu za pesmu o junacima i konjima, dajući reč i garanciju džentlmena da nepoznati mladić zaslužuje da uđe u strogu konkurenciju, a Kostić je opravdao poverenje i osvojio nagradu za stihove na engleskom, tako je Mijatović, bivši visokokotirani obrenovićevac, potom penzionisan od strane novog režima, pomogao i Todoru Dimitrijeviću 1915. da preživi trenutnu besparicu, da se razmahne i odredi svoju ulogu tokom rata.

Čedomilj Mijatović

Svoj znatni ugled koji je imao u Engleskoj Mijatović je iskoristio da prvi počne sa organizacijom skupova na kojima se prikupljala pomoć za Srbiju. Na jedan takav skup, najavaljen u novinama, nameravao je da ode i Dimitrijević, ali je bilo nemoguće da uđe nepozvan. Ipak, usled srećne okolnosti, ispred ulaza ga je prepoznao polaznik nekadašnje njegove škole stranih jezika u Njujorku i činovnik u američkoj diplomatskoj misiji u Londonu, te se, uz njegovu pomoć, priključio mitingu odabranih.

Knjiga o Srbiji

Tih dana, ili možda baš na tom skupu, Todor Dimitrijević sklapa neka veoma važna poznanstva, kao što je ono sa Švajcarcem Gustavom Adorom, koji će mu pomagati u misiji na koju se odvažio tokom rata i na čiji će predlog posle rata i postati direktor sprskog Crvenog krsta, ali mu je iskustvo, široko obrazovanje i znanje samog Mijatovića najviše značilo, koji ga je i ohrabrio da nastavi sa pisanjem knjige o Srbiji – „Serbia“.

Veoma pohvalne recenzije potpisali su prof. dr Bogdan Popović (1863, Beograd – 1944, Beograd) i Nikolaj Velimirović (1881, Lelić – 1956, Libertvil), bogoslovski profesor, predratni propali kandidat za niškog episkopa, trenutno angažovan kao šef propagande srpskog poslanstva u Londonu, danas kanonizovani svetac. Na predlog recenzenata, vlada sa Krfa preuzima troškove objavljivanja, ali i novčano nagrađuje Todora Dimitrijevića. Rešenje vlade potpisao je sam predsednik Nikola Pašić. Iznos od 1.000 franaka u zlatu je bio dovoljan da autor komotno živi u Londonu narednih meseci, međutim, situacija se ozbiljno zakomplikovala i bilo je neophodno da je raspetlja engleski sud.

Razgovor u pisarnici ambasade

Sve je počelo kada je u ambasadu stiglo rešenje sa Krfa i kada se, ne bez ponosa, pored Pašića potpisao i Dimitrijević. „Ali moja radost ne beše duga veka“ – piše on 1940. godine. „Posle nekoliko dana prvi put sam video Nikolaja, koji je postao koban za ceo moj život. Tu, u poslanstvu, pozva on mene na razgovor…“ Kasnije ćemo se stvarno uveriti u to koliko je taj susret imao sudbinskog uticaja na njegovo opredeljenje i kasnije aktivnosti.

Mata Bošković

Razgovor se odvijao u pisarnici ambasade. Nikolaj je najpre pokušao da objasni kako je autor knjige, koja je uistinu dobra, minorna pojava, niko i ništa, da ništa neće značiti da je potpiše anonimni autor srpskog imena i prezimena, te da je on sam već poznat u Engleskoj, što će biti garancija uspeha u predstavljanju Srbije. Podizao je glas na zbunjenog Dimitrijevića i na kraju mu naložio da uzme hartiju i pero i izdiktirao mu tekst kojim autorstvo prepušta njemu. Usmeno je obećao da će novac od nagrade ipak pripasti onome ko je i napisao knjigu, čim ga vlada pošalje.

Agresija autoriteta

Todor Dimitrijević, u svojoj dvadesetšestoj godini, zbunjeno je popustio pred agresijom autoriteta, iako je znao da je to pogrešno, ali to će biti poslednji put da čini. Kada je za nekoliko dana usledio drugi susret sa Nikolajem, pošto je načuo da je novac predviđen za nagradu stigao i da ga je ovaj preuzeo, usledio je drugi razgovor, opet u pisarnici ambasade. I opet je bio spreman da pređe preko otimanja autorstva, sa ličnim utiskom da će napisati mnogo boljih knjiga od ove koje se odriče, samo je hteo da preuzme novac i posveti se zamisli koju je u njemu inicirao Čedomilj Mijatović – da otpočne sa prikupljanjem novca za pomoć domovini. Smatrao je u tom trenutku da će to najuspešnije obavljati pod okriljem američke „Sloge“ i Mihajla Pupina.

Ovako Dimitrijević navodi reči Nikolajeve, koji krivicu prebacuje na šefa poslanstva, odnosno na ambasadora, kako bismo danas rekli: „Ovaj ludi Mata Bošković kaže da nema para.“ Ovako, pak, opisuje svoje emotivno stanje: „Meni kao da se okrenu ona pisarnica, jedno što imam da produžim gladovanje, drugo što se Nikolaj ovako izražava o predstavniku Srbije i to još u kući gde je g. Bošković domaćin a Nikolaj gost. Pomislih da čudne li drskosti i nevaspitanja od ovoga dugogodišnjeg vaspitača u Bogosloviji…“

„Umrli su i bolji ljudi nego što si ti!“

Kulminacija razgovora usledila je nakon primedbe Dimitrijevića da će umreti od gladi, kada je Nikolaj počeo da viče: „Umri! Umrli su i bolji ljudi nego što si ti!“.

„Kad mi ovo reče, osetih da mi nešto puče u grudima. Skočih i rekoh: ‘A zar nisu umrli bolji ljudi nego što si ti!“ – kaže Dimitrijević, a nama ostaje da zamislimo scenu u kojoj emotivno eksplodira čovek od preko dva metra, podigne stolicu i pojuri prema suparniku visine nešto preko metar i po (167 cm), a on beži niz hodnik poslanstva, dok službenici, uzbunjeni treskom usled rušenja stolova i stolica i glasnih psovki i pretnji, izlaze iz svojih kancelarija da vide šta se dešava.

Nikolaj Velimirović

Iznenađenom ambasadoru Mati Boškoviću Dimitrijević je objasnio o čemu se radi, ali on nije mogao da pomogne drukčije sem da spreči fizički obračun i posreduje u hitnoj isplati 1.000 franaka.

Violentna strana Dimitrijevićeve ličnosti ispoljiće se i kasnije u nekoliko navrata, ali uglavnom je bivala podstaknuta nepravdama. Stiče se i utisak da se u nekim situacijama planski koristio svojim upečatljivim, čak zastrašujućim fizičkim izgledom. On je u takvim situacijama sebe smatrao sv. Nikolom koji je izazvan i prinuđen da ošamari jeretika Arija.

Pobeda pred engleskom sudom

Kako ambasador nije mogao da presudi, preostalo je da to učini sud po Todorovoj tužbi. Nikolaja Velimirovića branio je advokat poslanstva Karović, dok je podnosilac tužbe zastupao sebe. Advokatu je autorsko pravo bilo potpuno nepoznata oblast i odbranu je bazirao na tome što je autor potpisao da prepušta autorstvo, dok je Dimitrijević, nesiguran u početku, ubrzo shvatio da je u kulturnoj Engleskoj autorstvo neotuđivo i ,kako sam veli, „podigao je ulog“ i pobedio. „U ime Njegovog Veličanstva Kralja sud rešava da se delo odmah vrati piscu g. Dimitrijeviću, jer je tražnja da delo izađe pod tuđim imenom nemoralna i, prema tome, potpis nevažeći“, odlučio je sud u Londonu.

Todor Dimitrijević je naš prvi autor koji je povratio svoja autorska prava. Prva suđenja u Kraljevini Jugoslaviji u ovoj oblasti odžaće se tek posle skoro dve decenije. Posle Drugog svetskog rata Velibor Gligorić će drsko oteti doktorsku tezu čiju je odbranu odložio rat i potom ga objaviti pod svojim imenom. Akademska javnost će kukavički ćutati, iako se znalo ko je pravi autor teze posvećene srpskom realizmu, iako su svi znali da je pravom autoru pre rata predviđena blistava naučna karijera. Nesuđeni doktor je birao između smrti i života bez doktorske titule i bez karijere naučnika. O tom zločinu progovoriće javno jedino Dimitrijević, ako izuzmemo samog pokradenog, koji je sve opisao u knjizi kada je imao preko devedeset godina.

(Nastavlja se)

Grad Vranje logo

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta “Hadži-Todor Dimitrijević, 130 godina od rođenja genija javnog kritičkog mišljenja”, koji se realizuje uz podršku Grada Vranja.