Pred ministrom i nekoliko službenika profesor Knežević je priznao da ima učenika koji mu pomaže, koji uglavnom pripremi i donese drva za ogrev, brine se o vatri u peći, ponekad donese nešto iz čaršije, počisti ispred vrata, ali to je najsiromašniji među učenicima i, istovremeno, jedan od najboljih. U mnogo čemu je ispred svojih vršnjaka, ali u teškom položaju. Da ne poslužuje svoje profesore, Todor Dimitrijević ne bi mogao ni školu da pohađa, bio bi prinuđen da nadniči, kako bi preživeo


Piše: Zoran S. Nikolić


 

Skandalom u začetku uzdrman je gimnazijski kolektiv. U pismu iz Ministarstva prosvete zahteva se hitno istraživanje slučaja i da se o rezultatima obaveste nadležni. Pre dolaska inspekcije. U pismu se jedino pominje profesor srpskog i francuskog jezika Lazar Knežević, on „koristi đake kao sluge“.

Todor Dimitrijević

Razjašnjenje u prestonici

Svi su znali, neimenovani sluga je Todor Dimitrijević, ali su dobro znali i da on i neke druge profesore povremeno poslužuje i da mu oni kao mesečnu nadoknadu plaćaju po jedan dinar. Istina, Kneževića služi za četiri dinara, pa su nastojali da unapred obezbede da se u pismenom odgovoru ostala imena ne pominju. Uzbuđenje je ublažio sam profesor Knežević, tražeći dopuštenje od direktora da prvim vozom otputuje u prestonicu i sve razjasni.

U Ministarstvu prosvete i crkvenih dela objašnjenje je bilo prilično kratko. Pred ministrom i nekoliko službenika profesor Knežević je priznao da ima učenika koji mu pomaže, koji uglavnom pripremi i donese drva za ogrev, brine se o vatri u peći, ponekad donese nešto iz čaršije, počisti ispred vrata, ali to je najsiromašniji među učenicima i, istovremeno, jedan od najboljih. Dopušteno mu je da tokom zime čita i uči pored tople peći. U mnogo čemu je ispred svojih vršnjaka, ali u teškom položaju, i da ne poslužuje svoje profesore, Dimitrijević ne bi mogao ni školu da pohađa, bio bi prinuđen da nadniči, kako bi preživeo.

Ministar Ljubomir Davidović, bivši direktor Gimnazije, prekinuo ispitivanje

Neko od službenika strogo je postavljao pitanja, više da istakne svoj viši položaj u odnosu prema provincijskom profesoru, ali se ispostavilo da će sastanak kratko trajati. Ministar Ljubomir Davidović je prekinuo dalje ispitivanje konstatacijom da je sve jasno i pohvalno opisao službenicima profesora Kneževića, s napomenom da je Gimnazija u Vranju među najboljim.

Ministar Davidović je Kneževića tretirao kao gosta, a ne kao prestupnika koji je došao da se pravda, poveo ga na ručak i dugo se raspitivao poimenice o profesorima, poslužiteljima, građanima Vranja. Davidović, bivši profesor i direktor Gimnazije, posle njegovog odlaska preimenovane u „Nemanjina gimnazija“, ali joj je opet, posle smene dinastija, vraćeno staro, nije krio da je pritužba stigla iz lokalne vlasti, koja nije prestajala da vrši pritisak, sve u cilju da poveća uticaj.

O ovom sastanku, na kojem se umnogome odlučivalo o njegovoj sudbini, Todor Dimitrijević će saznati tek za tridesetak godina, sredinom februara 1932. godine. Ispričaće mu bivši ministar Davidović na sahrani profesora Lazara Kneževića, u Beogradu, pošto mu se predstavio kao “bivši učenik i bivši sluga profesora Kneževića”.

Tragedija plemenitih duhova – njihova se veličina zapaža tek kada umru

Lazar Knežević

Zanimljivo je da će ovu smrt možda sa više pažnje propratiti poljska kulturna javnost, pa će univerzitetski profesor Stanislav Papjerkovski ovim rečima započeti duži nekrolog, koji je preveo i objavio beogradski dnevni list “Pravda”: “Tragedija je gotovo svih velikih ljudi i svih plemenitih duhova u tome što se njihova veličina zapaža u javnosti tek kada umru… Takav je slučaj bio i sa pokojnim Lazom Kneževićem. Njegovo ime već odavno poznato je ne samo u celoj Jugoslaviji, već je pokojnog Lazu Kneževića znala i zna odavno cela kulturna Poljska… Pre godinu dana najveći poljski dnevni list doneo je u svojoj književnoj rubrici članak posvećen njemu, a ovih dana isti list donosi njegov nekrolog…” Takva zahvalnost iz Poljske inicirana je time što je Knežević bio najznačajniji prevodilac sa poljskog na srpski, što je preveo sva velika dela te književnosti. Takođe je objavio i Francusko-srpski rečnik, a smrt ga je sprečila, budući da je za njim ostala bogata građa, da objavi naredno mnogo bogatije izdanje.

U domaćoj štampi u oproštajnim tekstovima se ipak isticalo da je on bio tih, nenametljiv, ali od onih koji su činili velika dela i dali doprinos kulturnom i društvenom razvoju.

Očinski odnos prema vranjskim đacima

Danas je marljivi Lazar Knežević (1876-1932) gotovo zaboravljen u Srbiji. Posle službe u Vranju, koja je trajala od 1902. do 1906. godine, bio je jedno vreme službenik Ministarstva prosvete, onda i direktor, sve do smrti, Prve muške gimnazije u Beogradu. Odigrao je važnu ulogu tokom Prvog svetskog rata u pregovorima sa francuskom vladom o školovanju srpskih đaka, potom i u organizaciji nastave u stranim zemljama. U inostranstvu se posebno očinski odnosio prema vranjskim đacima i pratio njihovo uklapanje i napredovanje. Zapisano je i da je podsticao i pomagao tokom školovanja u Francuskoj i Vranjanki Nataliji Kalčić, koja će završiti filozofiju na Sorboni 1919, potom i 1922. prava u Beogradu, i time postati prva žena u Srbiji sa dve fakultetske diplome.

Bio je oženjen Vranjankom, u Vranju su rođeni i njegovi sinovi Nikola, kasnije diplomata, Živan, kasnije oficir, i Radoje, od 1934. godine vaspitač kraljevića Petra II Karađorđevića, a pominje se kao idejni tvorac puča od 27. marta 1941. Radojev kršteni kum bio profesor crtanja Janča Ilić, ali je još zanimljivije to što se Radoje posle Drugog svetskog rata, kao emigrant, dopisivao sa Vinstonom Čerčilom. Četvrti Lazarov sin, Jovan, rođen je u Beogradu.

Kada Todor Dimitrijević nastavi školovanje u Beogradu, profesor Knežević biće mu opet od velike pomoći.

Akademik Miodrag Ibrovac

Vranjska Gimnazija je krajem 19. veka – elitna ustanova

Pored porodičnih uslova, na ličnost budućeg buntovnika i korifeja javne kritike, od vidljivih uticaja treba naglasiti gimnazijsko školovanje i situaciju u kojoj se našlo Vranje sa 1903. godinom, kada je postalo centar komitsko-četničkog pokreta.

Akademik Miodrag Ibrovac (1885-1973), bivši vranjski gimnazijalac, saopštava da je vranjska Gimnazija krajem 19. veka „nazvana provincijskim univerzitetom“, a na drugom jednom mestu: „…imala je tako dobre nastavnike da je s pravom nazivana fakultetom“.

Gimnazija je, spletom istorijskih tokova i političkih činilaca, stvarno postala krajem 19. veka gotovo pa elitna ustanova. S jedne strane je to učinjeno planski, da se ojača novooslobođena teritorija, pogranična, pokretanjem škole koja će pokrivati i oblasti koje su još uvek pod turskom vlašću (Kosovo i Makedonija), dok, sa druge strane, osionost i osvetoljubivost kraljevske vlasti, koja je po kazni proterivala kadar u Vranje, takođe doprinose uspostavljanju nastave visokog kvaliteta.

Profesor matematike koji ne ispunjava želje kralju

Tako su u Vranje došli buntovni satiričar Radoje Domanović (1873-1908), politički angažovani Ljubomir Davidović (1863-1940) i republikanac po uverenju Jakov Jaša Prodanović (1867-1948), bivši Nemac i još uvek nedokazani Srbin Dragutin Kostić Ćeleš (1873-1945), sve ličnosti od nacionalnog značaja, ali je najzanimljiviji primer proterivanja iz Beograda profesora matematike Borivoja Popovića, koji se prkosno drznuo da ne posluša kralja. Naime, i pored lične urgencije kralja Aleksandra Obrenovića, on principijelno obara na ispitu iz matematike neznalicu, bliskog rođaka kraljice Drage, i odmah biva proteran u Vranje. Kakva usluga provinciji!

Principijelnost demonstrira i „otac srpske demokratije“ i „đačka majka“ Davidović. Bez straha za svoj direktorski položaj, on piše pismo kralju Aleksandru Obrenoviću i oštro ga kritikuje zbog ugrožavanja sloboda i demokratije time što je ukinuo ustav iz 1888. godine i time što loše vlada.

Ljuba Davidović

“Nisam kao profesor imao bolje dece od vranjske”

To što je profesorski kadar buntovnički nastrojen, to ne znači da zanemaruje prosvetne dužnosti. Naprotiv. Gimnaziju je posebno unapredio baš Davidović, podstičući i ozbiljnost i kreativnost u nastavi, kao i suzbijanjem uticaja bogataša koji su neprestano vršili pritisak, bilo mitom, bilo pretnjama, da njihovi sinovi dobijaju najviše ocene. On je osnovao fond za siromašne đake, iz čije kase je kasnije i Todor pomagan, a posebno se zalagao za ukidanje ksenofobije i antagonizma između đaka koji su iz grada i onih sa sela. Bora Stanković potvrđuje kasnije da ih je prvi Davidović oslobodio ubeđujući ih da su seoska i varoška deca u svemu jednaka i ravnopravna.

Osnovao je i podsticao Davidović i rad gimnazijskog književnog kluba „Zaštita“. Mnogo godina kasnije zapisaće: „Bora je počeo svoj književni rad u ‘Zaštiti’. Kritičar mu je najviše bio g. Čed. Jevđenijević, sada sudija u Beogradu. Diskusija je češće bila vrlo živa, da sam je ja, kad sam bio prisutan, a to je bilo češće, prekidao kao ‘vlast’ naredbom: ‘Dosta!’ Svi su bili deca, dobra i valjana deca. U svoj svojoj prof. službi nisam kao profesor imao bolje dece od vranjske… Ni za jednog svoga đaka iz Vranja nisam čuo da je bio rđav čovek. Ima ih koji su ostali siromašni, ali uvek čestiti. Velika zasluga u ovome pripada ‘Zaštiti’“.

U radu književnog kluba najviše su od profesora bili aktivni Jaša Prodanović, Dragutin Kostić i Radoje Domanović, bogatiji građani su materijalno pomagali.

Gimnazijalac Borisav Stanković raskrvavio glavu hadžijskom sinu

Jedan od velikih problema bili su i stalni sukobi između bogatih i siromašnih učenika. Bogati su bili uglavnom iz gornjeg dela grada, siromašni iz donjeg. Njihove tuče često su bile krvave i često su se mešali i stariji, što je prerastalo i u problem čitavog grada. U gimnazijskim hronikama ističe se jedna tuča u kojoj je vinovnik bio i gimnazijalac Borisav Stanković. Kamenicom je u masovnoj tuči raskrvavio glavu jednom hadžijskom sinu iz Gornje čaršije, ali su njih dvojica sve rešili pomirenjem, a pri mirbi se Stanković našalio: “A, bre, hadžijska ti kost tvrda bila”.

Ovakvi sukobi između učenika nastavili su se, u većoj ili manjoj meri, i kasnije, pa je ponekad učestvovao i Todor Dimitrijević, ali sve ređe, budući da se fizički razvio brže od ostale dece. “Kad su prestali da me provociraju đaci iz škole, počeli su da me izazivaju na sokaku stariji momci, misleći da sam njihov vršnjak”, prisećao se kasnije u jednom zabeleženom razgovoru sa jednim od autora monografije o Gimnaziji.

Vranjanci su uvredili kralja Milana

Dinastija Obrenovića kao da nije imala sreće sa Vranjem. Odmah po oslobođenju došlo je prvog sukoba, kada su gradske vlasti i građanstvo odbili da po direktivi Ministarstva prosvete i crkvenih dela obezbede zgradu za bogoslovsko-učiteljsku školu. Preganjanje sa ministrima trajalo je tri godine, „mi hoćemo pravu školu, ne da nam deca idu u popove“, govorili su, sve dok Stojan Novaković nije presekao spor i odredio da bogoslovsku školu dobije Niš, a da se u Vranju otvori gimnazija.

Prva zgrada Gimnazije u Vranju

Vranjanci su zatim uvredili kralja Milana na samom dočeku prilikom prve njegove posete i on se odmah ljutito vratio nazad. “Vređali” su, a uistinu je tek ogovarali, i kraljicu Dragu kada je „tajno“ boravila u Vranjskoj Banji „na održavanju trudnoće“ ili, po drugoj verziji, “na lečenju od steriliteta”, ali su najviše ražestili kralja Aleksandra upravo profesori Gimnazije 1898, burno reagujući na prosvetnu reformu koja je izazvala otpuštanja i kojom je uvedena upisnina i školarina. Radoje Domanović je podneo skupštini Profesorskog društva čuvenu rezoluciju kojom se osuđuje zakon „koji je ispostavio barijere za masovno školovanje“ i izazvao otpuštanje profesora.

“Da se stane na put toj radikaliji”

Kralj Aleksandar Obrenović je sa odmora iz inostranstva napisao „jedno rigorozno pismo“ predsedniku vlade Vladanu Đorđeviću, tražeći od njega „da stane na put toj radikaliji“ i preduzme najstrože mere. Usledila je gruba istraga, ponovljena je skupština Društva i zatraženo da se svaki profesor lično izjasni. Dragutin Kostić Ćeleš je odbio izjašnjavanje, te je, sa još dvojicom vranjskih kolega, otpušten, direktor Milivoje Simić premešten, a vranjskoj Gimnaziji, kao dodatna kazna, ukinut VII razred. Potom je kralj i ukazom školu krstio „Nemanjina gimnazija“. Novi naziv nikome nije bio mio, svi su ga shvatali kao dodatnu kaznu, pa će prvi zahtev posle dinastičke smene 1903. biti da se vrati staro ime.

Ovakvom atmosferom je rano sazrevanje Todora Dimitrijevića upotpunjeno svešću o važnosti slobode mišljenja i delanja. Vrhunski profesori, i oni pre nego se upisao u Gimnaziju i oni koji su ga vodili kroz gradivo i ocenjivali usvojeno znanje, primerom su pokazivali kako se ide kroz život, kako se znanje i sloboda osvajaju, kako se bori za svaki delić pravde i istine.

(Nastaviće se)

Grad Vranje logo

 

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta “Hadži-Todor Dimitrijević, 130 godina od rođenja genija javnog kritičkog mišljenja”, koji se realizuje uz podršku Grada Vranja.