Epilog njegove misije tokom Prvog svetskog rata imamo u „Glasniku Crvenog krsta“ br. 3, od 1. februara 1921. godine: „Gospodin Todor Dimitrijević, književnik, odlikovan je ovim najvećim odličjem za njegove usluge koje je učinio držeći konferencije na stranim jezicima, sa kojih je poslana velika suma novaca – najveća što je iko od Srba poslao“


Piše: Zoran S. Nikolić


Ispunjen elanom posle pobede na sudu, Todor Dimitrijević posvećuje se prikupljanju novca za lekove i medicinski materijal za Srbiju. To čini na predavanjima na kojima prodaje knjigu. Značajno mu pomažu Čedomilj Mijatović i Gustav Ador, ali i zahuktale propagandne aktivnosti srpske vlade, koje su kulminaciju dosegle čuvenom Meštrovićevom izložbom u Londonu.

Povratak u Njujork

Kada je iscrpeo mogućnosti za dalju prodaju, odlučuje da otputuje u Njujork i da se priključi akciji Mihajla Pupina.

Gustav Ador

Novac od nagrade i od prodaje knjige Todor Dimitrijević je, odmah po dolasku u Njujork, predao fondu „Sloge“, na veliko zadovoljstvo Mihajla Pupina, ali od njega saznaje neočekivanu novost da je Nikolaj Velimirović već u Americi i da radi na prikupljanju novca, čime je vođa dela američkih Srba takođe bio zadovoljan. Do Dimitrijevića nije mogla, očigledno, da dopre ranija vest iz „Politike“: „Pošto je izvršio uspešno cilj radi koga je otputovao za London, dr Nikolaj Velimirović otputovao je za Ameriku i sada se nalazi u Njujorku“.

Pupinovo raspoloženje se nije promenilo ni onda kada mu je Dimitrijević detaljno ispričao o događajima u Londonu. Pupin je smatrao da je to manje važno od akcije koja je u toku i savetovao je da se ne govori previše o pokušaju otimanja autorstva i suđenju, kako to ne bi izazivalo sumnju kod potencijalnih priložnika. Dimitrijević je bio razočaran takvim stavom, „jednom lopov, uvek lopov“, prigovarao je Pupinu, ali je ipak počeo sa organizacijom skupova.

Obijanje sloge

Koliko energije je ulagao u nacionalne aktivnosti, Pupin je toliko trošio i u borbi da „Sloga“ postane dominantna među srpskim iseljenicima i da se održi na čelu tog udruženja, naročito tokom druge polovine 1915. godine. Suparnička udruženja su takođe radila na prikupljanju novca i pripremi dobrovaljaca za slanje na front, ali i protiv Pupinove pozicije. Tako se desilo da njujorška policija rešava slučaj obijanja prostorija „Sloge“ i krađe dokumentacije. Sumnjalo se na konkurentska društva, ali i na članove „Sloge“, čiji je motiv mogao biti da se prikriju tragove o prikupljenim parama, budući da se sumnjalo da se ne prilaže fondu sve što dobronamerni i humani ljudi prilože. Desilo se i da padne krivica na Nikolaja Velimirovića da je prisvojio izvesnu svotu, „od priloga u Čikagu i Bostonu“, što je Todor Dimitrijević iskoristio za novi razgovor sa Pupinom, ali on je i dalje bio pri stavu iz prethodnog razgovora. To je ražestilo Dimitrijevića i zapretio je da će sve izneti sa govornice februarske skupštine „Sloge“ 1916. godine, što je navelo predsednika da ga ukloni sa spiska govornika.

„Hadžija – inadžija“, kako su ga kasnije prozvali, napušta Pupina i Njujork, koristi ranije uspostavljene veze i obilazi samostalno veće srpske zajednice širom SAD. Za te potrebe štampa nova izdanja svojih knjiga. Prihode na Krf šalje preko Crvenog krsta, što mu omogućava sam predsednik Međunarodnog komiteta te organizacije Gustav Ador, poznanik iz Londona.

Kanada, Japan, Južna Amerika

Uspeh u SAD ohrabrio je Dimitrijevića da krene i dalje. Posle Kanade kreće u Japan i tamo uspešno sprovodi svoju misiju. Japancima se obraća na japanskom. Profesor opšte lingvistike (Beograd, Upsala, Sorbona, Priština) i poliglota Dušan Jović u razgovoru za prištinski „Novi svet“ 1987. godine kaže: „Japanskim je bolje od mene vladao jedan veći poliglota – Hadži-Todor Dimitrijević“. Jedno izdanje „Serbie“ na engleskom objavljeno je u Tokiju i namenjeno je raznim svetskim diplomatskim misijama u Japanu.

Sa Dalekog istoka opet ga zatičemo u Londonu, gde je objavio „Balkan u karikaturi“ 1916, na engleskom, odakle odlazi u Santjago de Čile. Simbolično, jer će se i poslednji njegov boravak na južnoameričkom kontinentu takođe odvijati u tom gradu tri godine kasnije.

U Južnoj Americi Dimitrijević se najduže zadržao i tamo je najviše sredstava prikupio. Prokrstario je ovim kontinentom uzduž i popreko. Moguće da je obišao baš sve države, a neke i više puta. Tragovi su na koricama njegovih knjiga, u tamošnjoj štampi i u njegovim kasnijim tekstovima. Preko poslanstava održava vezu sa vladom u izgnanstvu, kojoj dostavlja neke od knjiga u rukopisima, pre objavljivanja, kao što slučaj sa rukopisom na engleskom – „Bugarska varvarstva i car Ferdinand“, koji Pašićeva vlada nagrađuje i zahteva da se poveća tiraž. Prvo izdanje objavljeno je u Sao Paolu u Brazilu 1917. godine. Potom je usledilo publikovanje na španskom i portugalskom. Kao građu za knjigu koristio je izveštaje Crvenog krsta, zahvaljujući predusretljivom Gustavu Adoru.

Knjige

Pravi podvig je objavljivanje knjige „Kajzer u karikaturi“ na šest svetskih jezika u Santjago de Čileu 1917. godine. Izvesno je da se jedan primerak i danas čuva u tamošnjoj Nacionalnoj biblioteci.

Kao izdanje Savezničkog komiteta iz Rio de Ženeira, u Panami je 1918. objavljena knjiga „Serbia – Jugoslavia“ na španskom jeziku, a na istom jeziku i iste godine Dimitrijević, u izdanju „Baburice“, u Buenos Ajresu objavljuje „Los Yugoslavos“. Na engleskom, u Portoriku, iste godine objavio je „The Iron Cros and World Crucified“ („Gvozdeni krst i razapeti svet“).

Dimitrijević se u tom periodu istovremeno stalno oglašavao u mnogim novinama na španskom, portugalskom i engleskom jeziku.

Crna vest

Dok je na zahtev crnogorsko poslanstva 1918. godine pripremao u Rio de Ženeiru knjigu o Crnog Gori, na portugalskom i engleskom, preko Crvenog krsta dobija crnu vest – da mu je „porodica i bliža rodbina pobijena od strane bugarskih okupacionih zločinaca“, tačnije, majka Sofija, brat Zafir i nekoliko bližih rođaka s majčine strane.

Bio je to najteži udarac koji je ikada zadobio. „Plakao sam sve dok nisam otišao u Vranje… Sve dok sve njih nisam video posle rata, ja nisam bio siguran da li su živi, iako mi je posle nekoliko meseci preko Crvenog krsta javljeno da nije istina ono što su me obavestili dok sam boravio u Brazilu…“, tako piše u jednom pismu sredinom tridesetih Crnogorcu dr Peri Šoću, koje ovaj citira u prikazu knjige „Vranjske poslovice“.

Najveće odličje Crvenog krsta

Obeznanjen i beskrajno potišten, ipak uspeva da, kao što je i dogovoreno, dovrši knjigu i da, uz velike napore, govori o njoj. Odmah nakon predstavljanja knjige list „Revista da Semana“, 24. avgusta 1918, donosi tekst o Todoru Dimitrijeviću, obojen vešću koja ga je pogodila, nazivajući ga „posebnom revolucionarnom figurom“, i njegovu fotografiju u crnogorskoj narodnoj nošnji, koju je nosio na tom skupu. Inače, u drugim prilikama je na predavanjima nosio srpsku narodnu nošnju, nabavljenu još u Njujorku.

Epilog njegove misije tokom Prvog svetskog rata imamo u „Glasniku Crvenog krsta“ br. 3, od 1. februara 1921. godine: „Gospodin Todor Dimitrijević, književnik, odlikovan je ovim najvećim odličjem za njegove usluge koje je učinio držeći konferencije na stranim jezicima, sa kojih je poslana velika suma novaca – najveća što je iko od Srba poslao“.

(Nastavlja se)

Grad Vranje logo

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta “Hadži-Todor Dimitrijević, 130 godina od rođenja genija javnog kritičkog mišljenja”, koji se realizuje uz podršku Grada Vranja.

Prvi komentar

  1. Jasna

    Predobro, sve što pisac objavi. Sve argumenti, bez pretjerivanja. Bravo.