Prikupljenim novcem kupuje skupo odelo, cipele i cilindar, iznajmljuje pogodan stan na Menhetnu i daje oglas u novinama. Ističe i firmu da daje časove stranih jezika. Veoma hrabro, pored onih jezika kojima dobro vlada, kao što su klasični – latinski i starogrčki, zatim francuski, nemački, turski, grčki i slovenski jezici, navodi i španski, s namerom da ga što pre savlada. Škola za strane jezike bio je odličan poslovni poduhvat u tom trenutku. Najpre su pohrlile bogate njujorške gospođice. Markantni mladi nastavnik je doprineo da se glas brzo proširi po mondenskim krugovima


Piše: Zoran S. Nikolić


 

Iako je već bio doneo odluku da ode iz Beograda, iako je proterivanje od strane policijske službe samo ubrzalo odlazak, Todor Dimitrijević nije imao dovoljno novca za kartu. Posao telegrafiste em mu je oduzimao mnogo vremena i ometao ga u studiranju filologije, em nije bio naročito plaćen.

Prvi cilj – Hamburg

Pored toga što je plaćao sebi stan i hranu, imao je potrebu i da povremeno pošalje nešto para majci Sofiji u Vranje, koja ga je, istina, u pismima molila da to ne čini. Takođe je prilično često i sam odlazio da poseti porodicu. Prilikom tih poseta redovno je kupovao ponešto od odeće ili obuće mlađem bratu Zafiru, kao da je imao potrebu da navede porodicu da zaboravi da je i dalje u raljama siromaštva, što je i bilo realno, budući da je takvo njegovo ponašanje svakako budilo nadu. Ipak, bolji dani za njih nastupiće tek nakon Prvog svetskog rata, kada Zafir postaje ugledni poslovni čovek, a Sofija majka uspešnih sinova, pa i hadžinica.

Todorov prvi cilj bio je Hamburg, zatim Amerika, ali je bio prinuđen da putuje vozom deonicu po deonicu. Opet je po selima zarađivao za hranu, konačenje i železničku kartu, ali ovaj put po mađarskim, austrijskim i nemačkim. Plan je i ovaj put bio efikasan, relativno brzo bi kretao dalje. U hamburškoj luci je imao nameru da zaradi za kartu do Njujorka radeći na najtežim poslovima, ali posle nekoliko teških dana jedan oficir sa prekookeanskog broda angažuje ga da obavlja fizičke poslove na palubi do isplovljavanja.

Privremeni mornar

Taj isti oficir, kada sazna da je Todor telegrafista, odvodi ga u lučku kancelariju pomorske kompanije i privremeno ga upošljava. To je bila najbolja prilika da zaradi za kartu, ali je imao još sreće i da se dopao poslodavcima, pa će dobiti posao i na brodu do Njujorka. Iako je posao bio naporan, Todor je bio zadovoljan zbog uštede, u svesti mu je bilo da besplatno putuje, ali još i više zbog odnosa sa brodskim oficirom, kome je maternji bio španski i privremeni mornar počinje da uči novi jezik, kao i pomorstvo. Sve slobodno vreme uglavnom provodi sa njim i sluša lekcije koje će mu pomoći da se za nekoliko godina upusti u ozbiljnije proučavanje i samoinicijativno arbitriranje u međunardnom sporu oko državnih granica latinoameričkih država na Pacifiku.

Elis – prijem doseljenika

Po prispeću u Njujork, Todor Dimitrijević se priključuje masi doseljenika sa broda i prolazi imigracioni karantin na ostrvu Elis, natkriljen monumentalnim Kipom slobode. Trijažu koju su sprovodile vlasti lako je, kao mlad i zdrav i kao student, prošao i postao Američanin, kako se onda govorilo, videvši pritom svu bedu koju su sobom nosili imigranti. Ako se poigramo asocijacijama, možemo se zapitati da li se ovaj potomak familije Liškovci, koja je tako nazvana po kožnoj infekciji – liši, setio toga kada je video da lekari u Imigracionom centru upravo najpomnije proveravaju da li ima ikakvih promena na koži budućih Amerikanaca.

Od lučkog radnika do nastavnika stranih jezika

Obilazeći grad prvih dana, Dimitrijević je do tančina razradio plan za ostvarenje sna. I nije hteo postepeno ostvarenje, rešio je da hrupi u njega, da odmah počne da ga živi. Za realizaciju tog zanesenjačkog nauma morao je da se vrati korak unazad i da opet postane lučki radnik, jer mu je bilo potrebno još novca. Slede meseci teškog rada u najgorim uslovima i velika štednja. Na kraju je učestvovao i u tada čestim borbama, verovatnije u rvačkim. U njegovim sećanjima ne možemo videti tačno prirodu tih borbi. Na jednom mestu, u pismu svom prijatelju pukovniku Filipoviću 1973. godine, opisujući dolazak u Njujork i prvi novac koji je tamo zaradio, samo kaže: „Masa se kladila dok je gledala nas izmorene teškim celodnevnim poslovima kako pokušavamo da pobedimo jedan drugog, ali to je bio dinar više za mene…“

Menhetn, 1911.

Prikupljenim novcem kupuje skupo odelo, cipele i cilindar, iznajmljuje pogodan stan na Menhetnu i daje oglas u novinama. Ističe i firmu da daje časove stranih jezika. Veoma hrabro, pored onih jezika kojima dobro vlada, kao što su klasični – latinski i starogrčki, zatim francuski, nemački, turski, grčki i slovenski jezici, navodi i španski, s namerom da ga što pre savlada. Da je u tome uspeo, kao i u savladavanju portugalskog, videćemo koju godine kasnije, kada drži predavanja širom Južne Amerike i kada objavljuje tekstove u štampi i knjige.

Njujorčani sa diplomatskim ambicijama

Škola za strane jezike bio je odličan poslovni poduhvat u tom trenutku u Njujorku. Najpre su pohrlile bogate njujorške gospođice. Bilo je moderno naučiti francuski pre udaje i posetiti Pariz, ali i markantni mladi nastavnik je doprineo da se glas brzo proširi po mondenskim krugovima, pa je bilo neophodno sačiniti precizan celodnevni raspored. Kako njegov engleski nije bio na potrebnom nivou, on je od njih takođe učio. „Pre sam ja od njih naučio engleski, nego što su one francuski“, govorio je Momčilu Zlatanoviću, jedinom prijatelju iz Vranja nakon Drugog svetskog rata.

Mihajlo Pupin

Na časove francuskog i nemačkog počeli su da dolaze i Njujorčani sa diplomatskim ambicijama, što Dimitrijeviću omogućuje da stvara kontakte koji će mu kasnije koristiti, posebno u dobrotvornom radu. Što se tiče ostalih jezika, imao je retke polaznike, poneko bi dolazio na časove latinskog, ređe na starogrčki, a preostali su stajali na firmi tek marketinga radi. Uspeo je da savlada španski, ali polaznika nije bilo.

Pod Pupinovom patronatom

Todor Dimitrijević je prvi put osetio novac u svom džepu i egzistencijsku slobodu, ali ubrzo i izvesno zasićenje poslom koji je odabrao. Takođe je brzo privukao pažnju i srpske zajednice i stupa u kontakt sa mnogim već pozicioniranim iseljenicima. Tesla i Pupin su bili najistaknutiji. Iako nemamo nikakvog traga o tome, gotovo je nemoguće da u tom trenutku nije sreo ekscentričnog i slavnog Teslu, dok je sa Mihajlom Pupinom ostvario veoma blisku vezu, koji ga je „odmah uzeo pod svoje“, jer ga je mladi Todor prosto zadivio svojim intelektualnim kapacitetima, poznavanjem jezika, elokvencijom i držanjem. Otvara mu vrata svoje kuće, uvodi ga u dva udruženja u kojima je bio veoma aktivan, najpre u društvo iseljenika, pod punim nazivom Savez sjedinjenih Srba „Sloga“, zatim i u masonske krugove. Dimitrijević nastavlja studiranje na „Kolumbija univerzitetu“ i postaje Pupinov stipendista. Tačnije, stipendista „Sloge“, u kojoj je Pupin bio vrhovni autoritet.

Taj period je od presudnog značaja u formiranju Todora Dimitrijevića kao intelektualca. Posvećuje se helenistici, izučava filozofiju i književnost stare Grčke, a posebno mitologiju, unapredio je i poznavanje latinskog i literature na tom jeziku. Latinski je, inače, jezik koji je smatrao najsavršenijim. Prati mnoge seminare, učestvuje u debatama i uživa u njima. Tu su koreni njegove veštine u polemikama.

Poslovice o alkoholu

Pragmatični Pupin sve više angažuje pridošlicu u aktivnostima društva “Sloga”. Tada su bila popularna i prilično brojna antialkoholičarska društva, uglavnom inicirana i podsticana iz krugova slobodnih zidara, te će, u skladu sa tim, jedan od prvih zadataka Todora Dimitrijevića biti da sačini propagandnu knjižicu o štetnosti alkohola. Tako je objavljeno njegovo prvo delo – „Poslovice o alkoholu“, proisteklo iz zbirke „Vranjske poslovice“, koju je ranije otkupila i nagradila Srpska kraljevska akademija.

Prvi broj “Srbobrana” iz 1906.

Danas se smatra da je Dimitrijević najviše dao srpskoj kulturi i nauci upravo u paremiološkoj sferi. On je, u svakom slučaju, prvi među srpskim paremiolozima tematski organizovao rukopis, a ne prema početnim slovima poslovica, kakav je bio običaj pre njega. Takva kompozicija „Vranjskih poslovica“ mu je samo olakšala da pripremi knjižicu u Njujorku, s tim što je otišao i korak dalje, umesto originalnih dijalekatskih tvorevina, dao je ekvivalente, relativne, naravno, na književnom jeziku. Kako je knjiga imala narednih godina više izdanja, on je, dalje se prisećajući, vršio dopune. Na kraju je poslovice preveo i na engleski. Taj princip novih, dopunjenih i prevedenih izdanja važiće i za mnoge njegove naredne knjige.

Urednik „Srbobrana“

Takođe tada otpočeo i sa posebnih načinom propagiranja i prodaje svojih dela, koji unekoliko podseća na one obilaske sela u okolini Vranja i Beograda, samo što sada nije nudio sebe u fizičkom smislu, nego u intelektualnom. „Poslovice o alkoholu“ prvo je promovisao i rasturao u okolini Njujorka, u mestima u kojima ima njegovih sunarodnika, onda sve dalje i dalje. Prihodi su išli „Slogi“, ali to mu nije smetalo. Brzo je upoznao sve veće srpske zajednice u Severnoj Americi, pa i onu u Pitsburgu, koja je bila u pravom neprijateljskom odnosu sa „Slogom“, odnosno sa Pupinom. Tu se bliže informiše o stavima Pupinovih oponenata, na čelu sa čuvenim psihologom i jednim od najbližih Teslinih prijatelja – Pajom Radosavljevićem. Iako i sam nezadovoljan Pupinovom autoritarnošću u upravljanju „Slogom“, njegovim odsustvom čula za bilo koje drukčije mišljenje, Dimitrijević ne napušta svog mentora sve do 1916. godine, ne zbog preterane lojalnosti, već više zbog toga što nije bio zainteresovan za sukobe između dva udruženja.

Todor Dimitrijević

Oštre podele među srpskim imigrantima u Americi iznedirile su i dva glasila. Pupin je inicirao pokretanje „Srbobrana“ kao odgovor „Amerikanskom Srbobranu“. Todor Dimitrijević je najpre počeo da piše, potom i da uređuje „Srbobran“, od 1. februara do 1. septembra 1913. godine, što ga je udaljilo i od studiranja, a časove stranih jezika više uopšte nije držao. Mihajlo Pupin ga procenjuje sledećim rečima: „Gospodin Dimitrijević govori nekoliko savremenih jezika i u poslu uređivanja Srbobrana pokazao je veliku sposobnost i inteligenciju…“

Todor Dimitrijević je osuđen na smrt

Iz redakcije novina pomno prati zbivanja u Srbiji i na Balkanu. Uznemiren je zbog balkanskih ratova, jer se njegovo Vranje našlo u središtu zbivanja kao grad na samoj granici sa Turskom i kao polazna tačka srpske vojske, zabrinut je za zdravlje svojih najbližih tokom epidemija tifusa i kolere. Američki Srbi organizuju humanitarnu pomoć i Todor u novinama koje uređuje apeluje i podstiče ljude da se priključe akciji.

Prati i geopolitička kretanja i procenjuje da Srbiji preti opasnost od Austro-Ugarske, te tako 1913. godine započinje pisanje „Propasti Austrije“ i to najpre na nemačkom jeziku, budući da je to bila kritika imperijalnih težnji te monarhije i želeo je „da sve saspe u lice na njihovom jeziku“, ali ubzo odustaje i knjigu, pola godine pre atentata u Sarajavu, objavljuje na engleskom jeziku. Odjek je bio jak. Todor Dimitrijević je osuđen na smrt. Vešanjem.

(Nastavlja se)

 

Grad Vranje logo

 

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta “Hadži-Todor Dimitrijević, 130 godina od rođenja genija javnog kritičkog mišljenja”, koji se realizuje uz podršku Grada Vranja.