“Kude se muze, tuj i da se siri”, govorio je Hadži-Todor i time slikovito formulisao zahtev da se sprovede decentralizacija, da proizvođači raspolažu svojim proizvodima, da se obustavi nemilosrdno otimanje, koje brojke jasno pokazuju: kilogram duvana otkupljivan je od proizvođača po ceni od 4-5 dinara, dok ga je država fabrikama cigareta prodavala po ceni od 4-5.000 dinara


Piše: Zoran S. Nikolić


S jeseni 1930. počeo je najduži boravak Hadži-Todora Dimitrijevića u Vranju posle odlaska 1905. godine. Potrajaće sve do jeseni naredne godine, kada kao poslanik prelazi u Beograd, ali pre ulaska u Skupštinu Kraljevine njegovo ime će se pročuti širom zemlje.

Zaštitnik sirotinje

Za nepunu godinu dana Hadžija postaje neočekivano bundžija. Utisci koje je stekao po dolasku u rodni grad bili su poražavajući i on preuzima ulogu zaštitnika sirotinje, njenog zastupnika protiv aparature sistema i krvopija, iako je imao drugačije planove: da dovrši tekstove o poseti Hristovom grobu, da prikupi nove poslovice, da sredi zbirku mantafa… Ono što je naslutio ranije, pri kraćim posetama porodici, sada je postalo veoma uočljivo – Vranje je bilo na ivici s koje se padalo u ambis. Siromaštvo je ubrzano prelazilo u glad, gladovanje je vodilo u oboljevanja, najviše od tuberkuloze, smrtnost je rasla. Sa druge strane, gradska elita je bila bezdušna i slepa za muke sugrađana, a došavši iz sveta u kome je stekao i ime i novac, Hadži-Todor Dimitrijević pripadao je upravo toj eliti. I od nje je u početku i prihvaćen kao njen deo.

Vranje tridesetih godina prošlog veka

Period između dva svetska rata obeležilo je izmeštanje kapitala iz Vranja i prelazak poslovnih ljudi uglavnom u Beograd. To iseljavanje nije bilo tako masovno kao onda kada su najsiromašniji odlazili krajem 19. veka, ali je bilo, izgleda, jednako pogubno po grad. Odlazeći, bogati su ostavljali mnoge bez zaposlenja i prihoda. Kušakovići su otišli uoči Prvog svetskog rata, Cupare, Stajići, Goločevci, Dingarci, Čaplje odmah ili ubrzo po oslobođenju i zasnovali svoje kompanije u Beogradu, Solunu, Skoplju ili drugde. Njihovi ionako slabo plaćeni radnici tako su ostali bez ikakvih prihoda. U Vranju su ostale samo banke i zelenaši. Kakvo je stanje bilo najbolje govori podatak da je jedan sirotinjski dom imao najviše stalno zaposlenih u gradu.

Nezaposlenost, beda, bolest

Sitne zanatlije, po kojima je Vranje bilo nekada čuveno, ostale su bez posla zahvaljujući dampingovanoj uvoznoj robi iz Japana i pojačanoj industrijskoj proizvodnji u zemlji. Tako je, recimo, samo obuća “Bate” ostavila bez posla na desetine obućarskih radnji. Propalo je i nekad važno užarstvo. Ostao je samo Monopol i duvanska proizvodnja, ali upravo tamo su bili najgori uslovi. Nadnice su bile najniže, a broj zaposlenih van otkupnog perioda zanemarljiv. U izvorima se može pronaći da su svi radnici bili već oboleli od tuberkuloze.

Prvi trag o problemima i borbi duvanskih radnika nalazimo u dnevnim listovima “Politici” i “Pravdi” 1922. godine, koje pišu o njihovom štrajku i o tome da je “desetak štrajkača uhapšeno i odmah predano sudu”. Kako je taj protest silom ugušen, tako je silom desetak narednih godina održavano mučno stanje.

Stovarištima neprerađenog duvana u to vreme gospodarili su monopolski kontrolori, prava duvanska policija. Oni su po Zakonu o državnom monopolu imali obavezu da vode računa o svakom listu duvana i pravo da pretresaju građane i njihove kućne prostorije. Kazne za prekršaje, švercovanje ili sakrivanje dela proizvedenog duvana bile su veoma visoke, dok je otkupna cena izuzetno kvalitetnog proizvoda iz Vranjske kotline bila sve niža i niža. Kulminacija je usledila upravo 1931. godine, kada su dnevnice ponovo snižene, a radno vreme produženo na deset sati, ali pre toga još nekoliko događaja i neprijatnih situacija uticaće na Dimitrijevića da stane na čelo obespravljenih.

Sukobi radničke mase i žandarmerije

Izbor za mis Vranja ’31, organizovan da bude raskošan i blistav, pod pompeznim pokroviteljstvom vlastima do krajnosti privrženog dnevnog lista “Vreme”, samo je naglasio socijalne kontraste. Gizdava gradska elita, preskupo obučena, uz obilje hrane i pića u Oficirskom domu, a sirotinja gladna i promrzla u svojim bednim kućercima. Čitav dan se plesalo, pevalo, pilo i jelo i birala najlepša devojka, koja će kasnije predstavljati Vranje na izboru za mis Jugoslavije. U žiriju je bio i Hadži-Todor, ali to će biti verovatno poslednji put da je u društvu tih ljudi, s kojima je započeo razgovor o komšijama koji se bore da prezime živi. U početku ga nisu shvatali ozbiljno, ali je on bio uporan i nastavio je da govori o nepravdi.

Da bi obezbedio uslove za ozbiljniju društvenu aktivnost, on ubrzo, krajem marta te godine, osniva gradski odbor Jugoslovenske omladine, u koji ulaze neki njegovi u početku istomišljenici, među kojima je i Mihajlo Stevanović Cupara, zatim jedan sudija, jedan advokat, trgovac i zanatlija, ali ubrzo shvata da je njegova zamisao strana onima s kojima je mislio da podigne glas u korist sirotinje. Opet, atmosfera u gradu je dovedana gotovo do usijanja. Sve je kulminiralo vatrenim protestima i, na kraju, ozbiljnim sukobima radničke mase i žandarmerije, koji su odigrao na prostoru između ondašnje radnje Mite Gadže i Turskog groblja. Nezadovoljnici su se bili uputili u sresko načelstvo, s namerom da se obračunaju sa policijom, koja je tih dana imala ulogu da zastrašuje kolovođe, pa i da ih izdavaja i batina.

Komunizam kuca na svačija vrata!

Posle ovog obračuna duvanski radnici se obraćaju Hadži-Todoru Dimitrijeviću i traže pomoć. On odlazi na jedan njihov sastanak i daje im podršku, ali je bilo očigledno da to ništa ne znači. Pošto se uverio u rešenost radnika da se bore do kraja, on se učlanjuje u Udruženje duvanskih proizvođača i radnika i biva izabran za predsednika. Odmah, da bi se obezbedio od iznenađenja koja bi mu mogla vlast prirediti, obilazi advokatsku četvrt i u razgovorima procenjuje većinu vranjskih advokata. Bio mu je potreban neko sposoban i lojalan. Odlučuje da angažuje dvojicu, “drskog i ciničnog” Savu Jankovića i Dušana Nešića, koji je dobro vladao “dijalektikom”, kako su ih okaraktrerisali hroničari.

Hadži-Todorovo pismo kralju Aleksandru I

Na zborovima Hadži-Todor seče kao sabljom. Ne štedi nikoga. Opominje bogataše da su u opasnosti od gladnih, ali oni ne slušaju. Podsmevaju se sirotinji. Likuju. Ipak, načelnik sreza je razumeo o čemu je reč, pa je ostalo zapisano od strane Riste Simonovića da je na skupu viđenijih i bogatih u Oficirskom domu opomenuo krvopije sledećim rečima: “Secite od svoga bogatstva i pomagajte ove nevoljne ljude, jer ako ovo ne učinite, bićete isečeni. Komunizam kuca na svačija vrata!”

Pismo kralju Aleksandru I

Dimitrijević odmah pristupa prikupljanju podataka i pisanju “Memoranduma Udruženja proizvođača duvana Njegovom Veličanstvu Aleksandru I, kralju Jugoslavije”. Publikacija je podeljena na dva dela. U prvom je obraćanje kralju, u drugom ministru finansija. Obraćanje kralju je laskavo formulisano, ali su prilike u Vranju opisane realno, uz oštre napade na službenike Monopola i lokalnu vlast.

“Kude se muze, tuj i da se siri”, govorio je Hadži-Todor i time slikovito formulisao zahtev da se sprovede decentralizacija, da proizvođači raspolažu svojim proizvodima, da se obustavi nemilosrdno otimanje, koje brojke jasno pokazuju: kilogram duvana otkupljivan je od proizvođača po ceni od 4-5 dinara, dok ga je država fabrikama cigareta prodavala po ceni od 4-5.000 dinara, navodi Rista Simonović, a pri izvozu još duplo više.

Hadži-Todor Dimitrijević

Napao je upravnika vranjskog Monopola Tihomira Jovanovića da je dodatno spuštao otkupnu cenu i novac zadržavao za sebe, kazavši da je “laf na pare”. “Ubijanje cene duvanu ubilo je nadnice uopšte, što je krizu još više pogoršalo, tako da stradaju i neproizvođači. Mnogi moraju slati svoju decu na duvansko stovarište, gde je gore nego u paklu i gde danomice padaju u nesvesticu. Otrovan vazduh i mizerne nadnice svakodnevno degenerišu našu sirotinju koja je davala junake za sva bojna polja. Nadnice, kad ih ima, ne drže više ravnotežu između utrošene snage i zdravstvenog održavanja tela”, tako je na jednom mestu opisao stanje.

Presuda Hadži-Todoru i drugovima

Vlast i uprava Monopola odmah su preko državnog tužioca pokrenuli sudski aparat protiv Hadži-Todora i Uprave udruženja proizvođača duvana. Spektakularni glavni pretres održan je od 30. septembra do 5. oktobra. Tih mesec dana čitava varoš i čitava okolina bili su na nogama, u sali Okružnog suda i oko zgrade bila je neopisiva gužva i galama. Hadži-Todor Dimitrijević je stekao takvu podršku da je, prema svedočenju savremenika, pre izgledalo da se sudi tužiocima a ne optuženima. “Vreme” 1. oktobra obaveštava javnost da je sud saslušao optužene i da je “prešao na ispitivanje svedoka kojih ima 32 na broju”, a 9. oktobra u izveštaju pod naslovom “Presuda Hadži-Todoru Dimitrijeviću i drugovima” navodi da je suđeno po Zakonu o štampi, zbog uvrede, i da su optuženi osuđeni da plate po 600 dinara i na jednomesečni zatvor, te da će se prvooptuženom dodatno suditi zbog uvrede državnog tužioca.

Narodni poslanik

Prva presuda je značila, u stvari, pobedu “Memoranduma”, jer ništa iz njegovog sadržaja nije osporeno na sudu, branioci su dokazali da je autor u publikaciji izneo samo istinu. Takođe je i izvršenje kazni obustavljeno, jer je Hadži-Todor uskoro postao narodni poslanik, ostvarivši izbornu pobedu dobrim delom već u Velikoj sali Okružnog suda tokom dimaničnog procesa.

Pravi rezultat ove sindikalne borbe je taj što je predsednik opštine krajem te godine najzad formirao komisiju koja se uputila u Beograd, čime je započeto kakvo-takvo rešavanje vranjskog duvanskog pitanja.

(Nastavlja se)

Grad Vranje logo

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta “Hadži-Todor Dimitrijević, 130 godina od rođenja genija javnog kritičkog mišljenja”, koji se realizuje uz podršku Grada Vranja.