Kad smo shvatili gde ćemo da idemo, pola nas nije htelo, prvi ja. Rek’o, čekaj bre, neću da poginem, dijamanti da su u pitanju a ne pare. Menadžer kuka, kleknuo čovek, kaže da ne sme ništa da nam se desi, da je zbog nas naručio vojsku i helikoptere. Kaže, ne daj bože da se ne pojavimo… A tamo, publika na obali, preko 1.000 ljudi, sve naftaši, i svi vole da uživaju


Piše: Zoran Radulović


 

Prema oceni žirija Sabora trubača u Guči, Goran Maksutović je 1992, 1993. i 1995. godine proglašen za najboljeg tenoristu Srbije, a zvanje majstora trube dobio je 1996. Kako je navedeno u monografiji “Slavom ovenčani”, koju je štampao Centar za kulturu, sport i turizam “Dragačevo”, on “svira čisto, izvorno, srcem i dušom”.

Goran danas ima 51 godinu i živi u Pavlovcu, gde je i rođen. Ne možete a da ne primetite “pređenu kilometražu” na njegovom licu dok pokušava da se priseti svih detalja iz bogate muzičarske karijere. Ne pamti na koliko je albuma svirao, vrlo malo fotografija sa nastupa ima kod kuće, a o budućnosti trubača i te vrste muziciranja govori sa setom. Njegova deca, kao i deca mnogih velikih trubača sa juga, otišla su iz Srbije.

Ovo je deo njegove životne priče.

Poreklo i detinjstvo

Moja porodica vekovima živi u Pavlovcu. Ne znam šta je radio moj pradeda, ali znam da je deda Kurta bio vrsni trubač, kao i otac Mile Grbe, koji je godinama bio kapelnik. On je imao je četvoro dece, dve ćerke i dva sina – Acu, koji je rođen 1958, i mene. Moj brat je, nažalost, mlad preminuo, ali smo obojica postali majstori trube.

Kako da ti kažem, nisam redovno išao u školu, završio sam osmi razred, a nisam pokušavao da idem dalje. Čim sam malo porastao, sa sedam, osam godina počeo sam da pokušavam da naučim trubu. Sa ocem sam počeo da sviram u 12. godini, pošto je on vodio orkestar. Mnogo me je to preokupiralo, non-stop sam vežbao.

Nisam imao kasetofon, ne znam note, ali kad bih na ulici čuo da se nešto desi, neki interesantan dur, dolazio sam kući i ponavljao. Tako sam učio. Al’ ne možeš da sviraš ako znaš samo jedno, moraš da naučiš više stvari. Razni trubači su mi pokazivali po nešto, ali ni oni ne znaju da te upute. Evo, na primer, moj otac, on je apsolutni sluh, sve će da ti odsvira, ali nikako da ti objasni… Na sreću, bio sam mlad, sve mi je bilo interesantno. Kod mog oca su svirali samo majstori, desetorica, nije se znalo ko je od koga bolji. I svi su bili iz ovog sela. Morao sam i ja da postanem majstor, jer sam krao malo od ovog, malo od onog…

Izdržljivost

Brat i ja smo počeli sa flighornom, a otac je hteo da budemo isti kao on, a za to treba vremena. Bili smo mladi i malo “tupi na jezik”, a on je bio mnogo oštar čovek, ful trubač. Hteo je sve odjednom i nije imao strpljenja da nas čeka. “Okrenuo” nas je na tenor, zato što se lakše i brže uči.

Onda sam ušao u jedan dobar orkestar, većina trubača je bila iz Vranjske Banje, tu je bio jedan koji se dobro razumeo u muziku. On mi je lepo objasnio neke stvari i tada sam počeo da se razvijam. Tenorista mora da razume ritam, mora da ima veliki repertoar, jako duvanje i izdržljivost. Evo, da ti kažem, jednom je Jovica Ajdarević pogodio 37 ispraćaja na Kosovu, bez dana pauze. Imali smo odmor nekoliko sati dnevno, kol’ko da prespavamo i pojedemo nešto. Po 20 sati duvanja, brate, non-stop. A bio sam i pušač. Sad kad se setim gde sam sve bio i šta sam izdržao…

Dosta sam svirao sa ocem, sve do vojske: romske i srpske svadbe, proslave razne, a tad je bilo i mnogo ispraćaja. Svakog trećeg meseca imali smo po 15-20 ispraćaja, posla je bilo preterano. Tada nije bilo mnogo ove moderne muzike, na pojačalo, mi smo sve radili. Veselja traju po dva dana, romske svadbe i tri, a ne ko sad, dođeš ispred crkve, pa malo na ulicu, malo u kafanu, i gotovo.

Krvarenje

Kad sam se vratio iz JNA, brat mi je prvi dan rekao – ideš da sviraš u Zlatnim prstima, kod Ekrema Sejdića iz Vranjske Banje. Krenemo vozom u Leskovac da sviramo romsku svadbu, a burazer Aca mi kaže – ima da duvaš kako ja duvam: ja gore, ti gore, ja dole, ti dole. On je bio pun energije, a ja, brate mili, godinu dana nisam pipnuo instrument. I nisam mogao da izdržim, ambažura mi je bila loša (način na koji se postavljaju usta na usnik trube). Svirao sam dva sata i usne su mi popucale, počeo sam da krvarim. Samo sam rekao ljudima da ću da idem kući. I oni su me pustili.

Kad sam stigao, vidi Jovica (Ajdarević) kako tužan idem putem i kaže: Šta je bilo, bre? Rek’o, ma beži, gde ću ja sa njima da sviram. A on – ajde uzmi bas i pođi sa nama. I od tog dana nisam napustio Jovicu, sve dok on nije otišao u Vladičin Han, da svira sa Bobanom Markovićem. Onda sam prešao kod Demirana Ćerimovića, a kod njega sam ostao sve dok nije otišao za Švedsku.

Goran pored svoje slike na zidu slavnih u Guči

Kosovo

Nekada je bilo mnogo više para. Pamtim to Kosovo sa Jovicom… U Peći, nešto je slavila Crkva, svirali smo pet, šest dana, i toliko smo para doneli da nismo imali gde po džepovima da ih stavljamo, podavijali smo majice. Ali, čim dođeš kući, istuširaš se i odmah na drugu svirku. Plakao sam za spavanjem kad dođe leto, juli, avgust, tol’ko smo bili opterećeni. Tad se znalo ko je muzikant, a ko prevarant, kopačar i lopatar. Sad se, brate, niša ne zna… Zašto neko da drži motiku i kopa za 10 evra kad može da uzme trubu.

Publika više ne može da prepozna kvalitet, ljudima je samo važno – trubači. Dvojica, trojica, nije bitno. Danas ljudi ne znaju šta je pravi trubački orkestar, šta treba da ima… U ono vreme nisi mogao da upadneš nigde ako nisu vrh, nema šanse, niko te neće… Sad se ne zna ni ko šta svira, ni ko plaća. Zbog takvih ne možemo da opstanemo. Ranije smo pogađali svadbe po Beogradu za 1.000, 1.500 evra, samo dolazak. A sad orkestri plaćaju restoranima da bi svirali – po 50, 100 evra da se pojave tamo, da uđu. Takvo vreme došlo.

Kod Legije, Arkana i Šešelja

Svirali smo i u Šilerovoj, za Ružu, a bili smo i kod Arkana. On je bio bog za muzičare. Za vreme rata, išli smo kamionima svuda gde i on. Jednom smo mu svirali na Pasuljanskim livadama. Noć, ništa se ne vidi. S jedne strane jede vojska, a mi, da se ne bi mešali s njima, razumeš, jedemo na drugom stolu. Dolazi Arkan i kad nas je video, kaže: ma šta radite tu, bre, p…a vam materina, šta jedete to? Jedemo meso, kažemo, a ništa nismo videli ispred sebe. Ma to su koske, bre, ovamo je meso. Prebacio nas je za drugi sto, sa ostalima, a doneli su nam i šlem, onaj rudarski, sa lampom, da vidimo šta je ispred nas.

Svirali smo i Vučiću, još dok je bio kod Šešelja, u Zemunu. On nam je davao pare, a Šešelj je samo naručivao pesme. Sve četničke. Morali smo da ih naučimo. Mi sviramo, oni pevaju, cela kafana. Znam i sad da odsviram taj repertoar, to se ne zaboravlja.

Bejrutska odiseja

Kad sam prešao kod Demirana, nema gde nismo išli: Francuska, Nemačka, Austrija, Italija… Svirali smo i u Bejrutu, snimali neke spotove, i trebalo je nekim privatnim prevoznikom da idemo da održimo koncert negde u blizini. Kad, brate, dolazi vojska – kamioni, puške, helikopteri. Trebalo je da putujemo 30 kilometara kroz pustinju, a u tom rejonu bio je rat, teroristi, šta ti ja znam.

Kad smo shvatili gde ćemo da idemo, pola nas nije htelo, prvi ja. Rek’o, čekaj bre, neću da poginem, dijamanti da su u pitanju a ne pare. Onaj menadžer kuka, kleknuo čovek, kaže da ne sme ništa da nam se desi, da je zbog nas naručio vojsku i helikoptere. Kaže, ne daj bože da se ne pojavimo, može odmah da se iseli. I nekako silom uđosmo u kombi, iza nas kamion, ispred nas kamion, iznad helikopteri… Živi smo se u…i. Tamo, napravili su neku binu od buradi, kao splav, brate, na sred mora. Čamcem smo stigli do njega. A publika na obali, 80 dolara je koštalo mesto u prvih nekoliko redova. Bilo je preko 1.000 ljudi, sve naftaši, i svi vole da uživaju.

Bejrutska ekipa

Samo mi smo svirali, tri sata, non-stop, naš repertoar, ali smo uvežbali i neke njihove, stare libanske pesme, koje imaju dosta sličnosti sa nekim našim. Kad smo završili, čekao nas je šator, u kojem fali samo ptičje mleko. Da jedeš i da piješ šta ‘oćeš i kol’ko ‘oćeš…

Otimači, ucenjivači i ugovori

U jednom trenutku odem iza šatora da pustim vodu, i nekako naletim na blagajnu, gde su prodavali karte. Kad, onaj menadžer, onaj što je klečao, gleda lovu ispred sebe. Nikad toliku gomilu para u životu nisam video. Napunio je čaršav, sklopio, stavio na leđa u odneo u džip. A nas su pogodili za 250 dolara, po čoveku.

Kad smo videli koliko su para uzeli, ti menadžeri, hteli smo odmah da se vratimo u Srbiju. Onaj što nas je poveo na turneju onda je zvao srpskog ambasadora, koji je došao i počeo da nas vređa. Kaže, vi ste otimači, ucenjivači, morate da ispoštujete ugovore koje ste potpisali. Svašta nam je rekao. Kad mu je Ćerim (Bećirović) sa telefona pokazao snimak sa parama koje su strpali u džip, i kad smo mu rekli koliko smo mi bedno plaćeni, on je ućutao. Na kraju nam je kazao: Imate li vi gram mozga, gde dolazite i za koje pare?

Svi smo se srećno vratili, brate mili, al’ od tada prvo pitamo gde idemo i šta radimo.

Svirka za mešoviti brak

Kod Demirana je bio jedan tenoriosta, koji nije bio baš najbolji. Rek’o, da ubacimo mog sina koji je majstor za njega, ali Demiran kaže da je još rano… A ja, za koga ću ako ne za svog sina… I kad je Demiran otišao u Švedsku, morao sam da formiram svoj orkestar.

Imali smo razne dogodovštine. U Vršcu smo pogodili svadbu, čovek je odmah pristao na naše uslove i dao kaparu, rekao nam da se pojavimo tad i tad. Dođe taj dan, odemo, počnemo da sviramo. Sve Srbi. Oko jedan kaže domaćin – idemo po mladu. Krenemo, i vidim da ulazimo u romsko naselje. Snaška Romkinja! A bila je valjda neka doktorka ili medicinska sestra, šta li, ne znam, pismena, razumeš. Kad smo ušli u avliju, brate, lete pare svuda okolo, prebogata bila neka familija Prestadosmo da sviramo nas šestorica, skupljamo pare, samo bubnjar lupa. Ništa, završi se venčanje u crkvi i opštini, i mi uveče odemo u restoran, na sečenje torte.

Šamar

Vidim da je mladoženjin otac pogrešio i podelio goste – Srbi na levu stranu, Romi na desnu. A mi bezobrazni – kako smo ušli, uopšte kod Srba nismo bili, ni sekund. Sviramo sve na desnoj strani i skupljamo dobar bakšiš. Prilazi mi mladoženja, dva puta, i kaže – vidim da dobijate dosta para, al’ ajde dođite malo i ovamo, makar na deset minuta, da ispoštujemo i ovu stranu. A ja se pravim budala – kažem, saćemo, samo da završimo ovde… Dolazi treći put, opet ista priča, a ja opet – saćemo… Kad mi je, brate, zalepio šamar, izbrojao sam sve zvezde. I onda smo morali da pređemo da sviramo desnoj strani. Posle se mladoženja kao izvinjavao: kaže mi, morao sam, tri puta sam te molio, a ti se praviš budala. Nisam mu zamerio, znao sam da sam kriv.

Maksutović (treći s desna) sa svojim orkestrom

Svirali smo tako neko vreme tamo-vamo, al’ onda vidim ljudi idu za Nemačku. I ja deci kažem – idite i vi, probajte. I kako su otišli, više se ne vraćaju. Tamo su devet godina, rade u bolnici. A ja sam se vratio kod Jovice Ajdarevića i nemam nameru više nigde da idem. Dobro mi je tu, poštovanje je međusobno.

Nisam hteo da trpim Bregovića

Imao sam ponudu da uđem u Bregovićev orkestar, njegov trubač me zvao, rekao mi je da imam 120 evra po koncertu, a da sve ostale troškove moram sam da snosim. Svirao sam s njima dva puta, u Sarajevu. A, kod Bregovića, zna se: dok radiš, radiš, a jedan dan može da kaže – ćao, zdravo… Nije mi se dopalo ni njegovo ponašanje. On mene ne gleda kao muzičara, nego kao Ciganina. I za koju paru ja da trpim njega? Zato sam ga napustio. Zvali su me posle iks puta, morao sam karticu da promenim.

Oni su promenili muziku. Ne znam da li je Bregović prvi počeo, ali Boban Marković to radi, pa onaj Mića Petrović… Šta ja znam, svako ima svoj cilj. Imaju koncerte, sviraju po kafićima, tamo gde to prolazi, ali kad bi svirali takvu muziku na svadbi, naročito na romskoj, ljudi bi se razbežali. Mene džez i klasična muzika nikad nisu zanimali.

Slovenci nas obožavaju

Zadovoljan sam svojim životom. Imam porodicu, napravio sam kuću od sviranja, sredio život, ali nije to neki luksuz. Ne kajem se ni za šta. Radio sam sa dobrim orkestrima, poštenim ljudima, nisam imao probleme sa kapelnicima. Demiran i Jovica su elita, ljudi koji poštuju rad i majstorstvo. Recimo, Jovica se nikada nije mešao u zajedničke odluke: ako svima odgovara da idemo na neku svirku, onda idemo, ako ne, on otkaže. Kad završimo svirku, dok se poslednji iz orkestra ne smesti i legne, nema šanse da on ode u krevet.

Sad mi se najviše sviđa da sviram Slovencima. Oni obožavaju trubače. Imaju i oni muziku za trubu, ali je bezveze. Dva puta smo svirali doček u jednom hotelu na granici prema Italiji. Svi su na nogama kad se mi pojavimo, ludnica, brate… Kad sviraš Kalašnjikov, Mesečinu, svi skoče, polude. Vole da zakite, da ispoštuju. Ne znam kakvi su ovako, prema drugim ljudima, ali su prema nama trubačima super.

Grad Vranje logo

 

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Vranjski majstori trube“, koji se realizuje uz podršku Grada Vranja.