Kolega odmah krenu da zadebljava situaciju. Vi ste, reče, u vašem pozivu napisali da pitanja novinara nisu predviđena. Da li ostajete pri tom stavu? Predsednik “Geoks” grupe Mario Moreti Polegato iz tog pitanja nasluti da novinari mogu da “zapale” na izlazna vrata, pa odma upotrebi svoj italijanski šarm da razlabavi atmosferu.


 

Ovako je to bilo. U sredu me mejlom pozvalo da dođem u “Geox”, tj. da se u petak 18. novembra nacrtam ispred njihovog ulaza u 10 i 30, jerbo će u 10 i 45 predsednik grupacije, gospodin Mario Moreti Polegato da obiđe fabriku, u kojoj se proizvodi (sad ide poezija) “obuća vrhunskog kvaliteta, prepoznatljiva širom sveta”.

Jedan poziv menja sve

     U mejlu je pisalo da moram dan ranije da se prijavim ako želim da me pripuste (naziv redakcije, ime i prezime novinara, kontakt telefoni). Da se ne bih zbunio na licu mesta, u atačmentu mi skrenulo pažnju da “nisu predviđena pitanja novinara”.

     Ja sam se zbunio odma’. Šta li sad hoće od mene, kad već ne daju da postavljam pitanja, makar i glupa? Fabriku sam obilazio onomad, tokom posete gospodara Vučića. Nisam izveštavao o štrajku, o pampersu, o pokvarenim šefovima, otpuštanju, sprečavanju sindikalnog delovanja, niti sam išta zucnuo o najglupljem PR-u u prebogatoj istoriji loših PR-ova na lokalu.

     A nije da nisam hteo da se bavim najboljom fabrikom obuće u ovom delu galaksije. Cvilio ja za intervju još sredinom 2014, slao centaršut pitanja o izgradnji hale, proizvodnji, najlepšim modelima, tradiciji, spretnim majstorima “Koštane”, ali su me ragazzi muški ignorisali.

     Hm, možda ovaj poziv menja sve, možda sad žele da mi objasne kako se vrnčaju ženske čizme, dumao sam, i odlučio da se ipak pojavim u zakazano vreme na zakazanom mestu.

Man in black

     Na kapiji Geox, man in black, odnosno fabričko obezbeđenje, njih trojica-četvorica. Strogo pitaju za ime i prezime, pravedno traže novinarsku legitimaciju. Potom pojedinim kolegama saopštavaju da ne mogu da ih puste, jer nisu akreditovani, tj. da ne može da uđe Pera ako je opravni urednik ili vlasnik medija napisao da će da pošalje Lazu. Naravno, sedma sila je tad hrabro potegla telefone, skočila da se buni, da pravda svoje mudro rukovodstvo, da objašnjava koliko nepoznanica ima u redakcijima: kad dođeš na posao, pojma nemaš gde ćeš da zaglaviš; zato je došao Pera, a ne Laza. Bilo malo neprijatno.

     Onda su nindže razgovarale sa višim instancama pa je ispalo da nema problema. Pustiše sve nazočne da uđu, tako da taj neki kolega Laza, što nije došao, sad može da se kaje.

Geox

     Sprovedoše nas u jedan veliki hodnik, da čekamo g. Maria, predsednika grupacije Geox. A njega nema pa nema. Pretresosmo aktuelnu društveno-političku situaciju, razmenismo tračeve, pa nam bi malo i dosadno. Počesmo da zanovetamo, jer nam nisu dali da pripalimo – nindže rekoše da g. Mario samo što nije stigao, nije zgodno da ga sačekamo sve duvan pušeći.

     U toj napetosti nakratko se pojaviše i konobari sa Pržara, što posebno obradova moju neklečeću novinarsku dušu. Nade glede razgovora uz blagoutrobije, međutim, brzo se raspršiše, jer posle beznačajnih 40 minuta kašnjenja stiže g. Mario, u pratnji saradnika, te gradonačelnika Vranja, predsednika lokalne skupštine i većnika za poljoprivredu.

     Aaaa, ‘bem ti sreću, konobari su tu zbog njih…

Red, rad i disciplina

Geox

     G. Mario se šmekerski odmah izvinio zbog kašnjenja. Reče još nešto i pozva nas u obilazak fabrike.

     – Slikanje je dozvoljeno, kaza jedan od nindži, čim sam podigao fotoaparat.

     – Pod uslovom da mi ne stojiš ispred objektiva – odgovorih ja, pa simpatični mladić uz smešak ukloni svojih 100 kila mišića.

     Onda se razletesmo po besprekorno čistoj hali od nekoliko hiljada kvadrata, bez pregradnih zidova. A tamo radnici glave ne podižu, kao da ih ne zanima ko je došao. Samo kuckaju čekićima, prevrću kožu, mažu lepak – i ćute. Nije to k’o u nekim drugim fabrikama, gde nonšalantno gledaju goste i traže da slikaš napupelu mladu koleginicu za susednom mašinom. Nema zajebancije, odma’ se vidi.

     G. Mariu je bilo mnogo stalo da stvar protekne kako valja i zato nije ispuštao našeg gradonačelnika ni za trenutak. Ubi se čovek objašnjavajući mu detalje proizvodnje. Mi ostali zujali smo okolo, dok su ljudi u crnom brižno pazili da ne skrenemo sa staze i zalutamo.

Relax

     Posle dvadesetak minuta, odvedoše nas na sprat, u administratitivni deo zgrade. Kancelarije lepe, čiste, svetle, a po hodnicima okačeni veliki posteri sa “Geox” obućom. Milina. Videli smo i veliku radionicu za obuku radnika, na šta su domaćini bili posebno ponosni.

     Potom uđosmo u jednu salu gde su izloženi “Geox” modeli obuće, posedasmo, pa konferencija za novinare, na kojoj ne bi trebalo ništa da se pita, poče.

     Glede toga, jedan iskusniji kolega odmah krenu da zadebljava situaciju. Vi ste, reče, u vašem pozivu napisali da pitanja novinara nisu predviđena. Da li ostajete pri tom stavu?

     E, ali g. Mario je smesta iz tog pitanja naslutio da novinari mogu da “zapale” na izlazna vrata, pa odma upotrebi svoj italijanski šarm da razlabavi atmosferu:

     – Zavisi od pitanja – kaza šeretski, a sedmoj sili postade nekako lakše.

     Posle je sve bilo kao i na ostalim pres konferencijama, osim što su u prostoriji iz nekog razloga bile nazočne i nindže, dva komada.

     Prvo je gradonačenik Vranja Slobodan Milenković rekao nešto prigodno o gradu i stranim investitorima, pa onda g. Mario održa lep govor o tome šta je “Geox” svetu i koliko je uz pomoć države uradio u Vranju, na Bunuševcu, gde je nekad bila deponija.

Geox

Izvinjenje

     Onda novinarima pruži šansu da postavljaju pitanja, na koja lepo dade i odgovore. Tako smo saznali da “Geox” ima 1.277 radnika, da je prosečna zarada 340 evra, te da će biti povećana za 20 odsto od januara naredne godine, kako je to predviđeno ugovorom sa državom Srbijom.

     – Sve zavisi od standarda. U Italiji sa 340 evra čovek ne može mnogo sebi da priušti, ali mi poštujemo regulativu zemlje u kojoj radimo – svima je lepo objasnio suštinu gospodin Mario.

     Ovde možemo da dodamo samo to da je 340 evra bruto iznos, dakle plata sa uračunatim porezima i doprinosima.

     Pampers niko ne pomenu, ali se videlo da sedmu silu mnogo zanima frka oko štrajka, otpuštanja i protesta sindikata glede sprečavanja njihovog delovanja. Svašta se, brate, pričalo i pisalo poslednjih nekoliko meseci.

     – Mi smo za godinu dana napravili gotovo nemoguće i ako se u tom periodu potkrala neka greška ja se izvinjavam. Nismo otpustili nikoga, Mi se rukovodimo onim što smo se dogovorili sa Republikom Srbijom i lokalnom samoupravom. Na osnovu tih dogovora, sprovedeni su određeni testovi i oni koji nisu zadovoljili nisu primljeni, ali možda u budućnosti do toga i dođe – ponovo je gospodski odgovorio Mario, rekavši još i to da sindikalci mogu da dođu, ali da nigde u blizini neće naći ovako dobru fabriku.

Geoks

Op, Geoks cipele koje dišu, ćelepur

     Na kraju se presidente “Geox” grupe pohvalio da često ide po svetu da drži predavanja o intelektualnoj svojini. Zato se dogovorio sa našim gradonačelnikom da, kada ponovo dođe, mladim Vranjancima održi predavanje o tome kako da realizuju neku poslovnu ideju. Lepo.

     Novinari su hteli još da zapitkuju i gnjave, ali domaćini saopštiše da imaju zbijen raspored i da je konferencija gotova. Meni tada, ko zna zašto, padoše na pamet oni konobari što su se pojavili na ulazu.

     Kad sedma sila poče da skuplja pinkle, domaćini joj prirediše iznenađenje. Za uspomenu i dugo sećanje na dan kada su posetili “Geox”, medijski radnici dobiše vaučer za jedan par obuće u novootvorenoj prodavnici.

     Dakle, sad si imamo cipele koje dišu, ćelepur. Je l’ neko rekao pampers?

Zoran Radulović