Moj otac je bio umetnik, njegova truba je zvučala, meko, nežno. To je naučio od Bakije, i zato ga je mnogo poštovao. To više nema niko. Svirao je visoke tonove da se jedva čuju. Ko može to danas? Ja sviram, drugi sviraju, ima mnogo dobrih trubača, ali to ne može niko. Nema više takvih ljudi – kaže Nenad Mladenović


Piše: Zoran Radulović


 

Kada bi se svi srpski trubači trubači izjašnjavali o tome ko je među njima najbolji, sto godina unazad, i kada bi se muzičko umeće bodovalo u više kategorija (stil, repertoar, preciznost, dinamika…), pobednik bi verovatno bio Ekrem Mamutović.

Takav rezultat nagoveštava malo istraživanje koje je sproveo autor ovih redova: većina lokalnih majstora trube Ekrema stavlja na prvo mesto.

Dar od boga

Ekrem Mamutović rođen je 1942. godine, a presudan uticaj na njega imao je majčin rođeni brat – Bakija Bakić. Veći deo svog života i karijere Ekrem je proveo uz slavnog ujaka, što je, u isti mah, bila njegova najveća sreća i najveći peh. Da je živeo u nekom drugom vremenu, ili na drugom mestu, možda bi se danas o njemu govorilo češće i sa više poštovanja. I možda bi nadmašio Bakiju.

Vranjanski majstor trube Nenad Mladenović navodi da je Ekrem u ranom uzrastu shvatio kojim putem će krenuti.

– Moj otac se zaljubio u trubu kad je video Bakiju kako svira. Koliko sam čuo od drugih ljudi, vežbao je po ceo dan, ali ne samo kod kuće. Izlazio je u čaršiju, na ulicu, veselio je ljude i zato su ga svi znali i voleli. Imao je 10 godina, a tadašnji muzikanti, trubači, harmonikaši i gočobije nisu mogli da veruju koliko je dobar. Bio je čudo od deteta, imao je dar od boga. To se više ne rađa – kaže Nenad.

Sa sinom Nenadom i Šabanom Bajramovićem

Ćerimova truba

Prvi instrument Ekrem je dobio od svog oca Miše, koji je svirao klarinet u Bakijinom orkestru. On je sinu kupio trubu u Vranjskoj Banji, od Ćerima, koji je na jugu Srbije među prvima zasvirao na tom instrumentu. A Ćerimova majka bila je Malika Rašitović, odnosno čuvena Koštana, kojoj je Bora posvetio najlepše stranice svoje literature.

Kažu da je truba bila vrhunska, pa se zato posle nekoliko meseci pojavio kupac koji nije pitao za cenu. Ekremov otac je prodao tu trubu i kupio drugu koja nije valjala, pa onda i treću, novu.

– I tad sam ja počeo. Prvu svadbu svirao sam u Dubnici. Bilo je ‘ladno, a kad ideš odavde i kad se vraćaš moraš da gaziš kal do kolena. I ja se odma’ razbolim – pričao je Ekrem, a zabeležio novinar Dragan Babić.

Dedo! Dedo!

Ekrem je počeo profesionalno da svira sa 11 godina, i to sa ekipom koju je, po svemu sudeći, baš u to vreme po svojoj volji sastavljao Bakija Bakić. U knjizi “Priča o srpskoj trubi”, objavljenoj 2004, Babić navodi i Ekremovo sećanje na velikog majstora i učitelja iz tog vremena:

– Uđem u orkestar, ali deda Fejza neće ama baš ništa da mi pokaže. Ni Bakija. Ali Fejzina svirka mi uopšte ne paše, nikako. On ima brzinu, ima sve, ali nema dušu. Ja sam sebi rekao, kad je prošlo dve-tri godine, ili ću da sviram kao Bakija ili ću da ostavim trubu. Pratiću ga u stopu. A nije mi pokazao ni ton – govorio je Mamutović.

Život romskih muzičara sredinom XX veka bio je težak iako je moglo da se zaradi od sviranja. Turobne su Ekremove uspomene na to toba.

– Moja majka je radila sezonski i moj ćale je radio sezonski, ali je svirao uvek. Orkestar je radio uvek. I bila je beda. Bilo je za hleba, ali beda je bila. Posle rata bilo je hleba, ali nismo imali stolicu, nismo imali gde da ležimo (…) Deda Fejza je bio zadržan sa Bakijom, a mi smo bili siromašni, četiri brata i jedna sestra. Kad prolazi pored naše kuće, mi: Dedo! Dedo! On, ponekad nam daje nešto, ponekad ne – prisećao se Ekrem.

Ton iz džigerice

U ono vreme trubači nisu išli daleko – svirali su na proslavama i sahranama u Vranju i okolini, ali je Ekrem marljivo učio i svakoga dana bivao sve bolji. Uz Bakiju je ušao u posao i otkrio tajne zanata. A onda je došla i Guča.

Ekrem Mamutović je 1974. prvi put osvojio “zlatnu trubu” i najavio da je dostojan naslednik tada već slavnog ujaka. U narednih tridesetak godina uspeo je da pobedi još pet puta i stekne zvanje majstora: “Prva truba” pripala mu je 1979, 1983. i 1990, a njegov orkestar pobedio je 1997. i 2001. godine.

Defile u Vranju posle jedne od pobeda u Guči

Majstor trube, tenorista Goran Maksutović iz Pavlovca kaže da su Bakija i Ekrem bili vrlo stabilni ljudi, kako u privatnom životu, tako i u poslu.

– Imali su neku posebnu melodiju, jednostavno nije moglo da se shvati kako živo biće može da iznese taj ton. To je neka slatkoća, umirenost… kao da izlazi iz džigerice, a ne iz usta. Imali su mozak da ulepšaju pesmu. Nema šanse da danas neko može da proizvede taj zvuk… Za mene je Ekrem Mamutović jedan od najboljih trubači svih vremena – kaže Goran.

Svirao je visoke tonove da se jedva čuju

Majstor trube Demiran Ćerimović deli njegov stav:

– Bakija i Ekrem su za našu muziku bili pojam. Ni dan danas niko ne može da svira kao oni. Bio sam mali dok je Bakija svirao, ali sam posle slušao Ekrema, koji je bio mnogo jak. Nema šanse da staneš pored njega da sviraš – navodi Ćerimović.

Od tog vremena mnogo se promenilo. Nenad Mladenović kaže da sada svi misle da je truba “za galamu”.

– Moj otac je bio umetnik, njegova truba je zvučala, meko, nežno. To je naučio od Bakije, i zato ga je mnogo poštovao. To više nema niko. Nije da on nije znao da duva jako, ali je svirao kao Bakija, pa i bolje. Svirao je visoke tonove da se jedva čuju. Ko može to danas? Ja sviram, drugi sviraju, ima mnogo dobrih trubača, ali to ne može niko. Ko god se razume u trubu to će da ti kaže. Nema više takvih ljudi, niti je sada publika takva – kaže Mladenović.

Bio je mašina, pokretačka snaga

On ističe da je Ekrem, pored ogromnog prirodnog talenta, bio i marljiv profesionalni muzičar koji je, za razliku od Bakije, shvatao važnost trendova i širenja repertoara.

– Imao je kasetofončić na kojem je sve slušao. Stalno je nešto uvežbavao. Bakija je bio veliki trubač, ali je svirao ono što je jednom naučio, do neke četrdesete godine, i to je bilo to. Novo ga nije mnogo interesovalo zato što je imao jaku zaleđinu, najjaču, što se kaže – desna ruka mu je bio moj otac – objašnjava Nenad.

Ekrem, Fejat Sejdić i Nebojša Saitović (u pozadini je Maksut Maksutović)

Događaj iz 1985. najbolje dočarava kakvu je ulogu imao Ekrem u orkestru koji je predvodio Bakija. Nastupali su te godine nedelju dana u jednom restoranu u Sarajevu, na Vranjanskim večerima.

– Noću su svirali, a danju odmarali. Čuli su na radiju da će u Skenderiji da se održi koncert Bijelog dugmeta, a tada se pojavio album s pesmom “Lipe cvatu”. A moj otac je bio mašina, pokretačka snaga: pozove svog gočobiju, mog strica, basistu, našeg kuma, i još neke, pa kaže – sedimo ovde, dosađujemo se, a vidi šta je izašlo. Što mi to ne sviramo? Sednu, i za sat-dva skinu pesmu. Bakija s tim nije imao veze, on je ugovarao poslove, znaš već, šefovska rabota. A i Bakijin sin, koji je svirao s njima, isto, kao tatko – priča Nenad Mladenović.

Eto i Bregovića

Odmah su pesmu “Lipe cvatu” počeli da sviraju svake večeri, pa se pročulo po Sarajevu, sve do Bregovića.

– I jedno veče, u restoranu gde su svirali Bakija i moj otac, eto ti ga Bregović. Konobari su padali pred njim. Kad je čuo kako vranjanski orkestar izvodi “Lipe cvatu”, oduševio se. I tako, posle su ugovorili da sviraju zajedno na koncertima Bijelog dugmeta, a moj otac se sprijateljio s Bregovićem. Dolazio nam je i u kuću nekoliko puta – kaže Nenad.

Masovnoj popularnosti trubača, i to ne samo u Srbiji, mnogo je doprinela potonja Bregovićeva solo karijera, odnosno Kusturičin film Dom za vešanje i pesma Đurđevdan. Početak svega toga, međutim, bila je izgleda trubačka interpretacija pesme “Lipe cvatu”, za šta je zaslužan Ekrem Mamutović.

Kako kaže ujče

Koliko je bilo njegovo poštovanje prema Bakiji pokazuje i anegdota vezana za Vranjance koji su u ono vreme išli u Gornju Čaršiju da ugovaraju dolazak orkestra na veselja. Ekrem nikada nije donosio odluke o tome, uvek je govorio: E, ne mogu ja ništa, će bude kako kaže ujče. I to – “kako kaže ujče” postalo je uzrečica u ono vreme u gradu.

Međusobno uvažavanje Bakije i Ekrema trajalo je decenijama.

Sa Miroljubom Stojčićem i Ratkom Selistarevićem

– Danas, takvo je vreme, svako ostavlja orkestar svom sinu. A kad je Bakija ostareo i počeo da poboljeva, orkestar je predao Ekremu, sestriću, a ne sinu. Posle su se i posvađali, ali to je druga priča – navodi Nenad.

Da je među majstorima trube na kraju nešto puklo, posredno je potvrdio i Bakija krajem jula 1989. godine, nekoliko meseci pre nego što je preminuo. U izjavi za ondašnje Vranjske novine, izdiktirao je svoj “orkestar snova”, ali nije pomenuo sestrića koji je u tom trenutku imao dve pobede u Guči.

Na kraju je ispalo da ništa nije njegovo

Ekrem Mamutović je kao vođa orkestra snimio tri albuma, na kojima su mahom bile obrade popularnih pesama. Interesovala ga je prevashodno domaća muzika – vranjanska, romska, srpska…

Nenad Mladenović navodi da je njegov otac uobličio i neke Bakijine pesme:

– To što danas ubacuju trubači nije loše, ali nama je u krvi naša muzika, vranjanska. “Kazuj krčmo džerimo” je naš čoček, Usnija je samo nasnimila tekst. Neke pesme koje je svirao Bakija napravio je moj otac, ali je na kraju ispalo da ništa nije njegovo – tvrdi Nenad.

Novo ime

Ekrem je zbog posla sredinom devedesetih promenio i ime i prezime, posle nevolje tokom odlaska u Republiku Srpsku, kada je Ratko Mladić morao lično da garantuje za orkestar, pisanom potvrdom da se radi o državljanima Srbije – Romima.

Svirka za generala Pavkovića

– Nije nam bilo baš lakše sa tom potvrdom, ali stigli smo tamo bez problema i odsvirali pošteno. A da nas je bilo strah, bogami jeste. Tada sam se zakleo da ću, čim dođem u Vranje, da promenim i ime i pezime. Samo da živ i zdrav stignem kući. Što da gubim glavu bezveze, zbog imena – objašnjavao je Ekrem Mamutović kako je postao Milan Mladenović 1996. u Vranjskim.

Tiha i nenametljiva narav

Za većinu sugrađana, međutim, promena imena kao da nije ni postojala. Pamtiće ga po starom imenu, ali i po opojnom zvuku njegove trube.

Ekrem se ženio dva puta a iza sebe je ostavio četvoro dece: ćerku iz prvog braka i tri sina iz drugog. Preminuo je 2008. godine.

Možda najbolji opis njegove ličnosti dat je u monografiji “Slavom ovenčani majstori trube”, koju je štampao Centar za kulturu, sport i turizam “Dragačevo”:

– Trubačko ime Milana Mladenovića, čoveka čvrstog karaktera, gostoljubivog srca, tihe i nenametljive naravi, ostaće za pamtivek.

O UZORIMA, PRE RAZLAZA SA BAKIJOM

Lokalni mediji su u ono vreme malo prostora prosvećivali trubačima, a Ekrem nije izuzetak. Tu i tamo po koja vest o kvalifikacijama za Sabor, koji je tretiran kao i sva ostala amaterska takmičenja, potom tekstić o pobedniku – i to bi bilo sve. Među izuzetno retkim napisima o Mamutoviću izdvaja se jedan iz 1983, u kojem je on za Vranjske novine izgovorio nekoliko rečenica o sopstvenom muzičkom sazrevanju.

– Truba je moja duša, moj život. Zahvaljujući njoj sagradio sam dve kuće, školovao decu. Učio me deda Fejza. A svirao je meraklijski, tužno, da plačeš. Umro je s trubom. Njegov sin, Bakija, mnogo mi je pomogao. I Jaško Jašarević, koji nas od 1963. priprema za sve nastupe – govorio je Ekrem, dok je Bakija, prisustvujući tom razgovoru za novine, ponosno slušao.

Primetno je da se ovaj iskaz bitno razlikuje u odnosu na ono što je dvadesetak godina kasnije rekao Draganu Babiću, nakon raskida sa Bakijom, što je i razumljivo.

Grad Vranje logo

 

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Vranjski majstori trube“, koji se realizuje uz podršku Grada Vranja.