Istraživanjem se nije došlo do suštine, tj. do konkretnih poteza koji će omogućiti Gradu da prepozna šta će ubuduće biti njegovo lice. Institucije (vlast) moraju preuzeti odgovornost i uvideti značaj finansiranja nečega što okuplja pedesetak ljudi, a predstavlja visok umetnički domet, kao što uviđaju i važnost događaja za zabavu i razonodu, čija se ciljna grupa meri hiljadama konzumenata. Nažalost, veza između institucija (politike) i masovnosti više je nego očigledna


Razgovarao: Zoran Radulović


 

Kreativna industrija, kolokvijalno rečeno, predstavlja spoj znanja, umetnosti, institucija i preduzetništva. Prema zamisli tvoraca ove ideje, ta vrsta umreženosti može bitno da utiče na ekonomski razvoj i da popravi imidž nekog društva.

Slikar Dragan Dejanović ima 37 godina, ali već ima značajna iskustva u svim navedenim oblastima: zavšio je Fakultet umetnosti Nišu, stalno je zaposlen u gradskoj biblioteci, neko vreme je bio direktor Narodnog muzeja, a sa ocem i sestrom je otvorio galeriju koja postoji već 12 godina.

Vranje nije otvorena sredina

Dragan Dejanović je učestvovao i u početnoj fazi izrade vranjske “Brend strategije 2018-2023”, koja predstavlja pokušaj definisanja potencijala na kojima bi Vranje trebalo da gradi svoj imidž. U pomenutom dokumentu, međutim, na jednom mestu stoji: “Nema kreativnosti bez kreativnih ljudi”.

Ipak, mladi, talentovani ljudi odlaze odavde. Šta im savetuje Dragan Dejanović tim povodom?

– Moj savet im verovatno neće biti od pomoći jer ne daje odgovor na konkretno pitanje tj. liči na večitu dilemu šta je starije – kokoška ili jaje? Da li je trenutna situacija odraz toga što su mnogi Vranjanci već napustili Vranje ili je najpre sredina za njih postala nepodnošljiva pa se “odliv” dogodio kao posledica, to će verovatno ostati enigma, ali, bez sumnje, te dve pojave se uporedo odvijaju godinama unazad. Da pojasnim, da bi se mlada i perspektivna osoba u potpunosti ostvarila radeći ono što voli i najbolje zna, potrebno je da sredina to prepoznaje. Na taj način se ta osoba razvija i biva bolja u svom poslu. Iz ovoga proizilazi da su pred mladima dva puta – ili da se prilagode ili da promene sredinu. Ostanak gotovo izvesno podrazumeva i pristanak na kompromis. Sa druge strane, kada broj onih koji se odluče da odu postane kritičan, iza njih ostaje samo negativna selekcija i oni koji ne žele da se uključuju ni na koji način – kaže Dragan Dejanović.

Imaju li talentovani ljudi ovde budućnost?

Mala sredina, sama po sebi, ne bi trebalo da predstavlja problem, nego okolnosti u kojima se ne priznaje zdrava konkurencija, već važe neki drugi kriterijumi. Nezadovoljstvo, koje se vremenom akumulira, vodi u povlačenje ili u zanimanje od kojeg može da se živi.

Vranje nije otvorena sredina i kao takva ne nudi mnogo prostora za razvoj kreativnih poslova. Svakodnevica mladih su uglavnom “bleja” i život u neznanju: navike su ustaljene, opskurne, vreme je ispunjeno raznoraznim uređajima, dok su fizička aktivnost, zdrave vrednosti i kreativno okruženje uglavnom uskraćeni još od perioda ranog odrastanja. U tom smislu, mala sredina sputava kreativnost. S druge strane, njena prednost su relativno niski troškovi života i komocija koju teško da možete priuštiti u većim sredinama. Budući da su kreativna zanimanja evoluirala do mere da mnoge stvari možete raditi od svoje kuće a biti itekako prisutni globalno, to znači da nije neophodno otići daleko da biste uspeli.

Dragan Dejanović Vranje Grad mora da prepozna svoje lice

Kako bi opisao kulturnu ponudu Vranja? Šta pokazuješ prijateljima sa strane, gde ih vodiš kad ti dođu u goste?

Kada se gleda kontinuitet tokom godine, kulturna ponuda je oskudna, sa ponekim značajnijim događajima koji mahom prođu neprimećeni, jer im pripadne veoma malo medijskog prostora, prosto zato što ne postoji kritična masa kao ciljna grupa. U izvesnoj meri to je i normalno, ne bi trebalo imati prevelika očekivanja, mada postoje i događanja koja ljudi sa nestrpljenjem očekuju, na kojima se neretko traži i mesto više. Ljude sa strane najviše privlače tipična mesta o kojima već imaju neko predznanje, uglavnom su to primeri arhitektonskog nasleđa. Malo je mesta gde se može ostvariti veza sa autentičnim starim vranjskim ambijentom, onakvim kakvog ljudi zamišljaju kada dolaze u Vranje.

U “Brend strategiji 2018-2023.” piše da “put ka ekonomskom razvoju vodi preko kulture”. Da li institucije, ovakve kakve su u Srbiji i Vranju, mogu da podstaknu kreativnost i na koji način?

Imao sam prilike da se upoznam sa pomenutim dokumentom. U samom startu sam i neposredno učestvovao u njegovom kreiranju, a kasnije sam odustao jer sam smatrao da je osuđen na neuspeh. Uostalom i sami autori tog projekta su u startu izražavali bojazan da možda neće uspeti da realizuju zamisao do kraja. Pa ipak, imamo taj dokument koji sublimira mnoštvo činjenica kao rezultat višemesečnog istraživanja.

Bojim se da se istraživanjem nije došlo do suštine, tj. do konkretnih poteza koji će omogućiti Gradu da prepozna šta će ubuduće biti njegovo lice. Brend zvuči suviše rogobatno kada se koristi za celo jedno naselje, bolje pristaje uz neki proizvod. Nisam stručnjak za brending i ne bih da komentarišem sve aspekte ove studije, ali smatram da je ostala nedorečena u konsultantskom delu iz oblasti vizuelnih komunikacija. U njenom donošenju, pored autora, učestvovali su ljudi zaposleni po javnim preduzećima i ustanovama, od kojih su se mnogi po prvi put sreli sa materijom. Citati iz same studije su tipične fraze da bi se zadovoljila forma takvog jednog dokumenta.

Institucije (vlast) moraju preuzeti odgovornost i uvideti značaj finansiranja nečega što okuplja pedesetak ljudi, a predstavlja visok umetnički domet, kao što uviđaju važnost događaja za zabavu i razonodu, čija se ciljna grupa meri hiljadama konzumenata. Nažalost, veza između institucija (politike) i masovnosti više je nego očigledna.

Potreban nam je sistem koji stvara pozitivno okruženje

Šta je osnovni preduslov za ispoljavanje kreativnosti?

Ovo je kompleksna tema, njome se bave mnoge humanističke nauke, psihologija, filozofija, istorija… Pretpostavljam da je pitanje da li se neko može baviti umetničkim delovanjem ako mu je ugrožena egzistencija? Razume se da je teško, ali se na mnogim umetničkim školama i akademijama uči da uzvišena dela upravo nastaju u okolnostima oskudice. Ne znam da li se živeći u 21. veku mogu u potpunosti složiti s tom tvrdnjom.

Da li ti je Grad pomagao tokom umetničke karijere i kako?

Nije realno očekivati od jednog sistema kao što je lokalna samouprava da vodi brigu o nečijoj umetničkoj karijeri. Verujem da to nije slučaj čak ni u skandinavskim zemljama i drugim sredinama u kojima je dohodak po glavi stanovnika značajnije viši nego kod nas. Ono što je neophodno je sistem u kojem se stvara pozitivno okruženje gde ćete biti u prilici da prodate svoj proizvod – zvao se on umetnički predmet, mikrotalasna pećnica, automobil ili uslužna delatnost. Predstavljao sam se i izlagao kao autor u okviru pojedinih manifestacija koje predstavljaju Grad u nekim drugim sredinama, ali je to bilo više solidarno i svečarski.

U kavom su položaju slobodni umetnici u Vranju?

Status slobodnog umetnika je definisan Zakonom o kulturi i informisanju RS. Usled slobodne interpretacije, mnogi greše i mešaju umetnike koji se profesionalno bave svojim poslom (samim tim ne mogu imati drugo zanimanje) sa onima koji se ovim poslom bave u slobodno vreme, radeći nešto drugo. Status slobodnog umetnika se stiče kao posledica profesionalnog i posvećenog rada, putem konkursa kod strukovnih udruženja, dakle ne poklanja vam ga neko i ne potežete za njim samo zato što ste zaljubljeni u umetnost i osećate se slobodno. Takvih je u Vranju jako malo.

Status je ranije imao smisla, jer ste u akademskim krugovima jasno mogli da se pozicionirate. Poslednjih godina, on podrazumeva permanentno dovijanje kako biste došli do bilo kakve zarade. Ipak, pozitivna strana je ta što su vam bar socijalna davanja, zdravstveno i penziono osiguranje zagarantovani od strane lokalne samouprave i to na nivou minimalne zarade.

Vranjska gastronomija ima najveću perspektivu

Imaš galeriju i prodaješ umetničke slike, što te čini preduzetnikom. Kako to funkcioniše u Vranju?

Iako je to možda neuobičajeno za ovo podneblje, galerija opstaje već punih 12 godina. Ideja o pokretanju porodičnog posla se nametnula kao logično rešenje jer se slikanjem bavimo otac, sestra i ja. Uz sve moguće poteškoće, trudimo se da održimo nivo i da kupci budu zadovoljni. Da bi posao opstao, uveli smo i uslužno uramljivanje slika, što je unelo dinamiku u smislu svakodnevnog rada, nabavke materijala, isporuke itd. Velika prednost je to što je lokal u kome se nalazi galerija u našem vlasništvu. U suprotnom, bilo bi jako teško održati posao u životu.

Dragan Dejanović VranjeMože li od kreativnih zanimanja da se razvije ozbiljniji biznis u Vranju i pod kojim uslovima (pre svega turizam, praćen bogatom kulturnom ponudom – umetnička dela, suveniri, autentična hrana i muzika…)? U kojim kreativnim oblastima na lokalu leži najveći ekonomski potencijal?

Svakako da bi sve pobrojano, ako se ponudi kao jedinstven proizvod, moglo da izazove izvesnu pažnju. Problem je što je Vranje usputno mesto, gde turisti borave kratko, uglavnom obavljajući neki posao. Za ozbiljniji biznis, gastronomija ima najveću perspektivu, valjda zato što ne iziskuje posebno predznanje samih konzumenata, prilično je rasprostranjena, prijemčiva… Muzika, ako govorimo o staroj vranjskoj pesmi, nažalost, može se naći tek u tragovima na javnim mestima.

Koliko mi je poznato, ljudi koji se u Vranju ozbiljnije bave primenjenom umetnošću i kreiranjem suvenira, plasman koncetrišu isključivo prema većim sredinama gde gravitiraju strani turisti. Ako njih pitate zbog čega te proizvode ne prodaju ovde, samo će odmahnuti rukom, što verovatno dovoljno govori o nelojalnoj konkurenciji i “ozbiljnijem biznisu”… Ne mislim pritom na suvenire koji se mogu naći u prodaji u okviru lokalnih institucija, jer su to uglavnom predmeti koji se proizvode u hiljadama primeraka čija je nabavna cena niska, a slični se mogu naći bilo gde u Srbiji. Slike su tek posebna priča jer po pravilu mali broj pronalazi svog kupca.

Model sufinansiranja kulture je preuzet iz razvijenih zemalja

Postoje razni mehanizmi za finansiranje kulturnog stvaralaštva, stalno se raspisuju neki javni pozivi, konkursi. Kakva su tvoja iskustva?

Pored toga što je to i zakonska obaveza budžetskog sistema i na lokalnom i na državnom nivou, svakako je pohvalno da to postoji kao mogućnost. Pojedinim stvaraocima to je i jedina šansa da individualno ili u okviru nekakvog udruživanja predstave ono čime se bave. To je model koji je preuzet iz razvijenih zemalja i polako se i u našim institucijama nameće kao jedini mogući način da se učestvuje u utakmici. Po pravilu, transparentnost je jedna od glavnih odlika ovog modela finansiranja, dok o kvalitetu projekata odlučuju komisije sastavljene od referentnih stručnjaka. Na isti način se finansiraju i projekti iz oblasti kulture u Vranju već nekoliko godina unazad. Imao sam priliku da se nađem i na mestu nekoga ko predlaže projekte i odlučuje o njima, a bio sam i neko ko ih realizuje. Moja iskustva su pozitivna. U oba slučaja, podrazumeva se, neophodan je pristup koji isključuje sve osim profesionalnih i moralnih načela.

Da li bi menjao nešto u važećim pravilima?

Problem je to što se većini kandidata odobri samo deo novca koji je planiran projektom. Delom i zato što oni koji čine komisiju žele da “uvaže” što više podnosioca projekta, misleći da im time čine uslugu. Nažalost, mnoge ideje se kao posledice toga samo delimično ostvare ili u potpunosti promene od prvobitne zamisli. Oni koji odlučuju o deljenju novca moraju biti potpuno svesni koliko sredstava je neophodno za realizaciju jednog umetničkog projekta i da shodno tome određuju prioritete. Na taj način bi i oni “ispod crte” bili ohrabreni da ulože više truda neki naredni put.

Čelni ljudi javnih institucija bi trebalo da budu vesnici novina

Neko vreme si obavljao dužnost direktora Narodnog muzeja. Dokle seže sloboda čelnih ljudi javnih instutucija?

“Čovek postaje slobodan svojom odlukom, otporom i nepristajanjem”, reči su velikog Meše Selimovića. Razume se da sloboda čelnih ljudi javnih institucija ne seže do neslućenih granica, ali je poželjno da bar ljudi u ustanovama kulture budu u stanju da vide nešto dalje od okolnih brda, zapravo to je neophodnost. Drugim rečima, oni bi trebalo da budu vesnici novina. Pritom, za malo veće promene neophodni su timovi ljudi.

Sloboda se u izvesnom smislu meri i sposobnošću stvaranja finansijske nezavisnosti od strane osnivača, barem kada se o programskom delu radi. Ako kreirate održiv sistem koji može da ostvari zaradu (od poseta, prodaje suvenira i realizacije stručnih aktivnosti pitem projektnog finansiranja), na dobrom ste putu da u nekom trenutku ne zavisite sasvim od novca poreskih obveznika koji vam sleduje, već plaćate sredstvima koja ste sami zaradili, što je model mnogih ozbiljnih ustanova u privatnom odnosno mešovitom vlasništvu širom sveta. Ovo pričam na osnovu nekoliko pozitivnih primera u Srbiji koji opstaju već duži niz godina.

Dani Romuliane i Škembijada

Šta ti je iz tog perioda ostalo u sećanju?

Imao sam priliku da 2014. godine nekoliko dana boravim na slikarskoj koloniji u Gamzigradskoj banji, u neposrednoj blizini arheološkog lokaliteta Felix Romuliana. I baš tu, među zidinama Galerijeve Carske palate, odvijali su se Dani Romuliane, na čijem otvaranju smo predstavljeni kao učesnici kolonije od strane tadašnjeg direktora Muzeja iz Zaječara Bore Dimitrijevića. Usledio je koncert klasične muzike, hor, pozorišna predstava, a u narednim danima se održavala i škola filozofije za mlade, uz niz drugih sadržaja.

Spektakl je bio na otvorenom, u večernjim satima, organizacija je bila na vrhunskom nivou, a gostima su pravili društvo i pravi pravcati rimski legionari. Specijalni gosti su bili tadašnji i prethodni ministar kulture, ambasadori, gosti iz drugih gradova i inostranstva (svi poimence predstavljeni) kao i mnogo stranih turista.

Sve u svemu, akcenat je dat ljudima i njihovim delima dok predstavljanja nosilaca vlasti i raznoraznih državnih i verskih struktura nije ni bilo. O takvom održivom sistemu govorim, jer svi ti ljudi su svake godine na Romuliani i nije im teško da dođu do Zaječara, naprotiv neobično im je drago.

U isto vreme, gotovo sutradan, čitao sam naše lokalne vesti i iz njih mogao da saznam da je u okolini Vranja, podno akropole, takođe veoma važnog arheološkog lokaliteta, uspešno završena još jedna Škembijada i na njoj proglašen pobednik.

Zaječar je grad slične veličine kao i Vranje, pa se postavlja pitanje kako je moguće da tamo može, a ovde ne može?

Da imaš vlast, kako bi pomagao mladim umetnicima, posebno slikarima? Kako bi izbegao nepotizam, kronizam i korupciju?

Pokušao bih da sagledam suštinu problema iz neposrednog razgovora sa njima, a zatim bih rešavao probleme tako da umetnici mogu svojim radom da stvore održivu osnovu za generacije mlađih umetnika koje dolaze. Ako je to prostor, omogućio bih im da uz simboličnu nadoknadu koriste javni prostor koji nije u upotrebi, ukoliko je to novac, ohrabrio bi ih da svojim učešćem na lokalnim konkursima budu stalno prisutni uz sistem koji bi bio merljiv, dakle da budu aktivni i prisutni i kada grad to od njih zahteva, zašto da ne. Nastojao bih da mladim umetnicima omogućim da putuju i posećuju važnije izložbe, makar to bilo i u susedne zemlje.

BIOGRAFIJA

Dragan Dejanović rođen je 1981. Osnovne (2005) i specijalističke studije (2010) završio je na Fakultetu umetnosti u Nišu u klasi prof. Đura Radonjića. Član je ULUS-a od 2006.

Imao je šest samostalnih izložbi, a njegovi radovi prikazani su i na brojnim grupnim izložbama. Učesnik je brojnih likovnih kolonija i umetničkih smotri u zemlji i inostranstvu. Njegove slike se nalaze u privatnim kolekcijama u Beogradu, Londonu, Parizu i Los Anđelesu.

Grad Vranje logo

 

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Kreativna industrija“, koji se realizuje uz finansijsku podršku Grada Vranja.