Mesta, kao i pojedinci, imaju svoje prilike i šanse koje, ako ih ne iskoriste, dovode do neuspeha, propadanja, nezadovoljstva, promašenosti, zlobe. Nama su prilike brzo dolazile i odlazile i čini se da ih nismo iskoristili. Ostaju nam samo sećanje i žal


Razgovarao: Zoran Radulović


 

Po čemu je Vranje specifično, odnosno postoji li u njemu nešto što se može okarakterisati kao “duh grada”? Kakva nam je kulturna ponuda, čime se hvalimo, šta pokazujemo gostima sa strane? Zašto talentovani odlaze odavde? Gde je naš najveći potencijal i šta nam valja činiti?

Vlada Srbije i lokalna samouprava, naravno, imaju planove koji nude odgovore na slična pitanja, a jedan od njih, ukratko, glasi ovako: “Put ka ekonomskom razvoju vodi preko kulture. (…) Kreativnost često ne zahteva velike investicije, već dolazi do izražaja i u vremenu oskudice. Zbog toga, potpuno je realno očekivati da se kreativnost u Vranju može probuditi i uz relativno mala ulaganja.”

Ako pretpostavimo da su namere vlasti ozbiljne, da li će zbog toga u ovom gradu zaista nešto da se promeni? Evo šta misli profesor i filozof dr Srboljub Dimitrijević.

GRAD, DRŽAVA, NAROD: Sva mesta, pa i Vranje, nezavisno od toga što su jedinstvena i što nema dva ista na planeti, prolaze kroz faze, periode; delom njihovo duhovno polje zavisi od opšteg stanja, geografske pozicije, ali i od društvenog sistema. U našem slučaju stvari su se, dakle, prebrzo menjale, tj. menjali su se uređivački sistemi.

Kao narod, za vek i po, posle petovekovnog ropstva koje je ostavilo duboki trag, a pre svega u nemogućnosti da ispratimo novovekovna evropska dešavanja, prošli smo fazu kneževine, kraljevine, socijalizma sa prevođenjem seljaka u radnike, i došli do ove koju je teško imenovati, sa dve države u kojima je sve što je prethodno napravljeno propalo i najviše sliči “prvobitnoj akumulaciji kapitala” u kojoj važi ona Hobsova odrednica “Čovek je čoveku vuk”.

Sve su to različiti sistemi vrednosti, koji su se menjali na tridesetak godina u proseku, do devedesetih, kada smo u isto vreme vodili četiri rata, a da ne nabrajamo one prethodne, plus bombardovanje. U tim ratovima smo branili sebe i neke svoje teritorije. Otuda u ovosadašnjosti mi kao narod u celini živimo sa zebnjom, dok mi Vranjanci, gledajući stalno u našu Plačkovicu ili možda Pljačkovicu i pored nje Krstilovicu, možemo i da se prekrstimo. Ispod njih, na njihovim padinama, prema Moravi i praznim fabrikama koje su ispraznile okolna sela, kao i u ranijim vremenima, neki plaču, neki pljačkaju, treći se krste, što određuje imena ovih naših planina, ali i sve ostalo – da se sećamo, žalimo, falimo, ogovaramo, itd.

Srboljub Dimitrijević Kum VranjeŽALNO VRANJE: Nezamislivo gomilanje znanja, tehnički napredak i globalizacija boje naš svet, te i nas – računajući i ovovremenu fazu koja i pored navedenog znanja i tehnike pokazuje da skreće od prosvetiteljstva ka novom primitivizmu ili vladavini novca, ka religijskom fundamentalizmu i tehno-virtuelnom. Za to vreme, Vranje se veoma uvećalo. Početkom XX veka imalo je oko pet hiljada stanovnika, sredinom veka oko dvadesetak, a danas preko osamdeset hiljada. Vranjska kotlina je raskrsnica puteva i nema naroda koji tu nije prošao, što pokazuje velika količina arheoloških lokaliteta, od onih praistorijskih do srednjovekovnih.

Sve ovo je ipak previše za jedan narod i njegova staništa ili mesta, a pogotovu za “žalno” Vranje, u kojem dominira lokalni mito-poetski-lirski sentiment, ogovaranje, davanje nadimaka, teranje siira, itd, jer za epske stvari nismo imali vremena. Da li tonemo i propadamo ili smo se možda pogubili, teško je reći. Ponekad mi se čini da smo ispali iz istorijskog toka, da se skrivamo u nekom “šipražju pored puta”, gde se više ne čuje toliko ono “staro mi dajte”. Živimo u vremenu kada svi hoće da budu što mlađi, ili zauvek i po svaku cenu mladi.

DUH PALANKE: O tome je Konstantinović pisao, te je nepotrebno ponavljati i prepričavati. Ono što je za nas karakteristično jeste – živeti u trenutku, a posle šta bude. Da ne navodimo primere, kao što su: da se najedem, napijem, izogovaram, ismejem, otpevam… itd. Najednostavnije, mi ne znamo šta nas sutra čeka, da li ćemo imati mogućnosti za bilo kakvu egzistenciju. Zato i žalimo, ispunjavajući sadašnje vreme sećanjem na te lepe prošle trenutke. Nikada za nekim velikim stvarima i delima, jer za to i nismo imali vremena.

KULTURA GOSTOPRIMSTVA: Da biste realno i ozbiljno okarakterisali nešto, treba biti stručnjak. Tako je i sa kulturom nekog mesta, ili mora da se zna šta je kultura, da biste podveli pod nju ono što konkretno želite da odredite. To nije moguće povremenim iskakanjem iz “ševara i šipražja”, time samo želimo da ugostimo i pokažemo nešto što i sami ne poznajemo dovoljno. Neznanje obično prikrivamo preuveličavanjima. Prijatelj i gost takođe najčešće nije stručan. Ako je i stručan on iz pristojnosti neće da “kudi”. Kao svakom gostu, njemu je lepo, jer ga gostimo i gostimo, te time zamagljujemo. Sirotinja voli da gosti. Drugačije bi bilo da on ovde malo duže živi svakodnevni život.

ŠTA POKAZUJEMO: Ponavljam, nismo imali vremena i uslova za stvaranje. Mnoge kulturne vrednosti nastale su i zbog teritorijalnog širenja, osvajanja… Uzmimo samo evropske države, one su postale kulturna središta tek sa kolonizacijom. Mi i to nismo, već smo robovali ili bili kolonija.

Zato je malo toga ovde za pokazivanje, a da nije iz turskog perioda – osim par objekata – jer smo u njemu najviše bili. Vidi se to vizuelno ili arhitektonski. Vranje je u tom pogledu neuređeno, sa objektima koji ne idu jedni sa drugim i ulicama koje su u lošem stanju, sa dominantnim bekstvom u asfalt, asfalt i asfalt, možda delom od turske kaldrme, što je sve opet dokaz nedostatka vremena, ali i trenutnih odluka. Uzmimo samo centar grada: crkva, pošta stara i nova, robna kuća, banke, kućerci itd. To nije centar. Generalno, arhitektonski, Vranje je ružan grad. Mi to zamagljujemo ukazivanjem na neke objekte, loše planiranje i sl. Ostaje muzej koji se jedva drži, Borina kuća u kojoj se ponekad peče paprika ili pozorište koje je izgorelo i još po nešto, kao što je Centar za kulturu u kojem je buvlja pijaca. Kultnom parku preti renoviranje i pored Bore trebalo bi tamo da se nađe Koštana.

MLADI I STARI: Prvo moramo da se sretnemo u ovom “ševaru” ili da istovremeno poskočimo. To je trenutno viđenje i sledi brzo-lirsko zaključivanje, ogovaranje, nadimak. Zatim, mi se prvi put vidimo. Ja znam i vidim da je on mlad, a on da sam ja mator. On ne zna ko sam ja, niti ja znam ko je on. Nepopularno je sad staro pitati bilo šta, a kamoli o vlastitoj budućnosti. To je totalna glupost. On neće zbog toga sigurno još jednom da poskoči i ja zaključujom da je, kao i obično, mlad i blesav (a za to moj prijatelj ima izraz “šuntav”), da od njega neće biti ništa i ja više ne skačem. Iz tog razoga partije postaju popularne i tražene. Svi se mučimo i provlačimo kroz ovo rastinje, a mladi najviše – partije stvaraju iluziju da smo se našli na otvorenom i bogatom ambijentu. Treba se samo učlaniti.

PARTOKRATIJA: Biti na vlasti i posle toga se vratiti u zaborav, u ševar. Možda smo mi Vranjanci oduvek i bili u njemu, u onom pored Morave. Nenadano poskočiš i vidiš neki horizont… iskuješ lirsku tvorevinu, ismeješ, daš nadimak, zamutiš, pogledaš Pl(lj)ačkovicu, prekrstiš se zbog Krstilovice i padneš. Ševar se malo zatalasa i nigde i ništa. Što je i najvažnije niko ne može da te vidi i pronađe.

ZAŠTO PROVINCIJA SPUTAVA KREATIVNOST: Zato što je provincija. Zapravo, ona ne sputava, nema potrebu ili, što je još važnije, postoji strah da ti kreativci nešto radikalno ne izmene i pokvare ono vredno što vekovima imamo, naš identitet. Doduše, tu su i geografsko-sistemske “crne jame”, koje uvlaće kreativce, kao što su npr. Beograd, Nemačka, Amerika, koje usisavaju sve i postaju prenatrpane do stanja bahatosti. Povratak na staro je nemoguć. Teško je vratiti Amerikance tamo odakle su došli, Nemce pre ratova, većinu Beograđana odakle su, kao i dobar deo Vranja u okolna sela, Kosovo, itd. Nama ostaje da kažemo, setno: Odoše svi!

Srboljub Dimitrijević Kum Vranje

O TALENTOVANIMA: Njihov odlazak niko ne primećuje i jedva čekaju da odu da bi ih bar ogovarali. Jedino roditelji to opravdavaju i žale.

ŠTA DA SE RADI: Prosto je. Na primer, u muzikalnom Vranju, Muzička škola nema instrumente. Da nije kreativnog koncerta Dragane Mirković i drugih velikana muzike iz Srbije koji su bili prethodnih leta, mogla bi da se opremi škola i to ne bi koštalo, ili bi novac ostao u Vranju. Ali bolje je živeti u trenutku, dvočasovnom pevanju, zbog kojeg nešto može i lično da se “ućari”.

INSTITUCIJE: Čine ih ljudi i one zavise od vladajućeg sistema ili sistema vladanja. Problem šipražja, nemanja vremena, dominacija trenutka se pretaču u to da svi misle da mogu sve da rade, jer, svako može da vodi bilo koju instituciju, pa tako i institucije kulture, da bude gradonačelnik, urbanista, kao i da pravi pljeskavice, ajvar… Onda potone u ševar i niko ga više ne vidi, kao da ga nije ni bilo, ne ostavljajući ni duhovni ni materijalni trag. Sistem se promeni, pojave se novi i tako u beskraj.

ŠTA JE NAŠ POTENCIJAL: Jedino možda ovaj ševar. Međutim, nema više vranjskog vinogradarsta, ni drvenih buradi između čijih duga se on stavljao. Tako da bi moj dolazak na vlast bio jalov, jer burad je u mojoj struci preko potrebna da bi me bar zapazili.

BLAGO SIROMAŠNIMA: Spas se traži i zamagljuje u sredstvima komunikacije, u virtuelnim prostorima u kojim drugog vidiš, a ne vidiš. Zašto mladi to toliko vole postaje jasno iz ove perspektive: u tome se, a da drugi ne mogu da vide od ševara, može doći i do novca, uspeha. Ako si takav i sam, a u isto vreme digitalno nisi, onda je tu religija, jer znanje i prosvećenost ne pomažu i, što je najvažnije, traže veliki rad i zalaganje. Kupiš diplomu i normalno radiš. Tu ti je vera da smiruje dušu. Ona potencira neznanje: “Blago siromašnima duhom, njihovo je carstvo nebesko”. Ne vidiš šta se u svemu tome dešava. Živiš u trenucima. Prekrstiš se, zapališ sveću, spreman si na sve – savremeni građanin sveta, kosmopolita, globalista, skoro pa bog sam.

KAKO DA NAS NE POJEDE KORUPCIJA: Ono čega nema ne može biti pojedeno. Nepotisti, slikari hronike grada, mito-mani održavaju vatru i Vranje bi bez njih nestalo. Neko drugo ko zna kako bi bilo nazvano i izgledalo. Ovo naše je “vrano”.

IMA LI IZLASKA IZ VILAJETA: Nema izlaska. Jedino, što će mnogima biti komično i prosto nemoguće, povratkom prirodi, tj. na selo. Mada je to utopija. I tu važi početna teza: Mesta, kao i pojedinci, imaju svoje prilike i šanse koje, ako ih ne iskoriste, dovode do neuspeha, propadanja, nezadovoljstva, promašenosti, zlobe. Nama su prilike brzo dolazile i odlazile. Ostaju nam samo, dakle, sećanje i žal, kojima prikrivamo ove posledice.

BIOGRAFIJA

Srboljub Dimitrijević je doktor filozofskih nauka i vanredni profesor u penziji. Na Filozofskom fakultetu u Nišu predavao je Gnoseologiju ili Teoriju saznanja, Opštu metodologiju, Master metodologiju, Filozofiju nauke.

Objavio je niz filozofskih priloga u raznim naučnim časopisima i zbornicima, kao i četiri knjige ili monografije: “Čovek, igra i svet” (2003), “Belezi iz vilajeta” (2008), “Zemaljski pečat” (2010), “Atmosfera noćnih leptira” (2013). Tekstovi se mogu pronaći na njegovom sajtu: https://topologicalphilosophy.wordpress.com/

Grad Vranje logo

 

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Kreativna industrija“, koji se realizuje uz finansijsku podršku Grada Vranja.