Najviše smo para dobili od Legije i njegovog društva. Bilo je toliko da ne znaš od koga da uzemeš! Pucnjava… Piće su otvarali pištoljem… Baaam… Flaša pukne… I tako piju. Ludilo!


Piše: Zoran Radulović


 

Demiran Ćerimović iz Saraine pobedio je na Saboru u Guči 2002, 2006. i 2007. godine, kada mu je dodeljeno i “Majstorsko pismo”. Snimio je jedan cd, dok je materijal za drugi odložen u nekoj fioci, za bolja vremena. Inače, Demiran je rođen 1970. godine, završio je treći stepen kožarskog smera, i svojevremeno su mu nudili zaposlenje – u Koštani.

Na njegovu, ali i na našu sreću, krenuo je drugim putem.

Prvi instrument – harmonika

– Moji dedovi, po ocu i majci, svirali su bubanj, a otac Novica trubu, flighornu. On je bio sa Bakijom, pa sa Božidarom Ajredinovićem, pa je napravio svoj orkestar. Moj otac nije zarađivao samo od trube, išao je u Vojvodinu da radi sezonske poslove kad nema svirke. Kad ima, on se vrati, a majka ostane tamo. I tako, roditelji su se snalazili, nisu sedeli. Bili smo skoro pa sirotinja, ali smo imali za život.

Otac nije hteo da pođem njegovim putem. Nije to lak posao, ne znaš gde ćeš da uđeš, s kim ćeš da imaš posla. Zatao mi je kupio harmoniku kad sam imao 10 godina. Svi moji drugari su svirali harmoniku, i rek’o ‘ajde, i ja da probam, ali mi nekako nije išlo. Vukla me očeva krv, pa sam mu krao trubu, kad nije kod kuće.

Počeo sam da učim da sviram sa 11 godina, trčao na veselja da slušam druge trubače, da ukradem nešto. Pošto ne znam note, slušao sam pesme i na kasetofonu, preslušavao više puta i ponavljao melodije na instrimentu. I dobro mi je išlo. Kad je otac video da sam talenat, počeo je da mi pokazuje najosnovnije, ono što je potrebno za razna veselja.

Sine, nemoj da se ljutiš

Prvi put sam svirao profesionalno, za novac, sa 15 godina, na igrankama po selima, tada su ih pravili po mesnim zajednicama. Onda smo 1986, mi mladi, ja, Nenad Mladenović i još neki napravili orkestar, onako iz zezanja. Te godine Bakija nije mogao nešto da svira, ni Ekrem, pa smo nas trojica mladih, sa ostalima iz Bakijinog orkestra, prvi put nastupili u Vranju, na kvalifikacijama za Guču. Plasirali smo se na Sabor, a Nenad je tamo pobedio. Sa 16 godina bio je prva truba Guče.

Još nekoliko meseci sam bio u tom orkestru, ali je Bakija još svirao, tu je bio Ekrem Mamutović, a još je i Nenad ušao. Sve familija, pa sam nekako bio višak. Meni kaže Ekrem, sine, nemoj da se ljutiš, vidi šta ćeš, idi negde i nađi svoje mesto.

U vojnom orkestru

Bez Božidara Ajredinovića bio bih niko i ništa

Kad je to čuo Božidar Ajredinović, odmah me pozvao i s njim sam svirao do 1992. Od njega sam najviše naučio, jer o nekim pesmama nisam imao pojma. Ali kad čujem njega, na romskim svadbama, nekako mi je odmah dolazilo kako nešto da odsviram, ne baš savršeno, ali bar 50 posto. A i vežbali smo mnogo, ceo orkestar. Da nije bio on, bio bih niko i ništa. Sve njegovo iskustvo je takoreći prešlo na mene. A Boža je bio konkurencija Bakiji, Ekremu…

Posle sam svirao tamo-vamo, po Srbiji, Bosni, imao neke ljude, uvek je bilo na prvom mestu da se zarade neke pare. I naletim na nenadžera, jednog Crnogorca, zove se Veselin. Bio je Miloševićev vozač u vreme dok je radio u banci. To je tako kad te nešto ‘oće. Bezveze smo jednog dana svirali na Železničkoj stanici u Beogradu, nas sedmorica iz Saraine, i čovek nas je čuo i pitao odakle smo. Kaže da ima ponude za dve-tri svadbe, da se dogovorio s nekim orkestrom, ali da nisu došli. Hoćete li da ih zamenite, pita, pa ako ste dobri, videćemo šta dalje.

Demiran u Vranju, Mića u Beogradu

Dobre smo pare tada zaradili, a čovek je bio prezadovoljan. Kaže, imate li telefon u Vranju? Mi kažemo – nemamo, ali ima naš komšija. I ništa, vratimo se kući i posle nekoliko dana zove me taj komšija i kaže da imam poziv iz Beograda. Skoknem do njegove kuće, javim se na telefon, a Veselin mi saopšti da nam je zakazao nekoliko svadbi u beogradskim restoranima. I mi vozom odemo i sviramo. Tako je počelo.

Sve nam je on organizovao, znali smo gde idemo, šta je pogođeno. Zarađeno smo delili u orkestru bratski. Posle, vidi on da mi dobro radimo i kaže, Mićo, da ne zovem više one, vi ste inteligentniji, nekako mi više odgovarate. Zvao me Mića, glupo mu je bilo da me u Beogradu u ono vreme zove Demiran.

Tada je bilo nekoliko starijih ljudi u mom orkestru, svirao je i moj otac. Znaš kako je, bolje da uzme on pare, nego neko drugi, ista smo kuća. I zarađivali smo više od svih. Za vikend donesemo po 500 maraka, svako od nas. Ovi stariji odavde, majstori, kažu – kako to, mi sviramo za 100 maraka, a ti za 500, kako to? Pročuo sam se tih godina.

Mića, iz beogradskih dana (Demiran je prvi s leva)

Leeele, kako je ovo dobro!

Kad sam stao na noge, odlučio sam da sviram samo sa mladima. Formirao sam svoj orkestar 1997. godine. Pobedili smo u Vranjskoj Banji na Karanfil devojčetu, a onda smo izašli na predtakmičenje za Guču u Surdulici. A tada su svirali opasni muzičari, opasni orkestri: bio je Ekrem Mamutović, pa Jovica Ajdarević, Boban Marković, Slobodan Salijević… Sve majstori.

Plašili smo se da izađemo pred njih. Doduše, ja nisam bio baš mlad, ali su svi iz mog orkestra bili mlađi od mene, neki su imali 18, neki 19 godina. Naš bubnjar je imao 15 godina. Plašili smo se i da probamo. Kažu nam, ‘ajde, da čuje narod kako svirate, šta ste spremili. I mi nekako počnemo probu, i baš tad naiđe Fejat Sejdić i kaže: Leeele, kako je ovo dobro! Koji su bre, ovi momci što sviraju? I tu se skupi raja, pa onda, aj još jednom, aj još jednom… Svi oduševljeni.

Bage Redžepović nas je promenio

Svirali smo na nov način, ubacili nove ritmove. Nisam sve to sam smislio, pokazao mi je moj dobar prijatelj iz Gornje Čaršije, Bage Redžepović, bas gitarista, profesionalni muzičar. Imao je on razne instrumente, poznavao je harmonije, akorde, ritmove… I, uz njegovu pomoć, kompletno smo promenili muziku koju su do tada svirali trubači. Prvi smo to uradili. Nekoliko godina niko nije tako mogao da svira, a onda su naš stil svi prihvatili, do dan-danas.

Taj orkestar je radio do 2012, pobeđivali smo u Guči, a onda sam otišao u Švedsku, zbog papira. Hteo sam da živim tamo. Nije bilo meni teško ovde, ali sam se uplašio zbod dece. Moj sin svira, vodio je orkestar kad sam dobio majstorsko pismo i izgubio pravo da se takmičim u Guči ali, kako da ti kažem, nekako ne zna da se gura, čutljiv je, nije bezobrazan. Mislio sam, dok sam ja, biće mu dobro, ali šta će posle? Zato sam želeo da odemo u Švedsku, da pokušamo. Bili smo tamo godinu i po dana, nije nam uspelo, i kad sam se vratio ponovo sam formirao orkestar.

Sasvim obična romska svadba

Kanada i Francuska

A onda sam dobio poziv iz Vankuvera, samo ja, da odem tamo da sviram i da ih učim. Imali su orkestar koji se zvao Šljivovica – Amerikanci, koji sviraju našu muziku. Neki iz mog orkestra počeli su da se ljute: ja idem zarađujem, a oni sede kući, što nije fer. Ali, radilo se o velikim parama. Za dve nedelje sam zaradio gotovo tri i po hiljade evra, što ovde ne možeš da zaradiš maltene za godinu. Zvali su me non-stop, pa sam jednom odveo i sina. I počeo sam malo da zapostavljam orkestar.

Šest godina sam u Francuskoj svirao koncerte, svakog februara i jula. Imao sam dva trogodišnja ugovora, a drugi put smo išli kao Makedonci, jer je jedino tako moglo. Tražili su sedam ljudi, a nas je ovde bilo 10, 11, pa su se moji drugari iz orkestra opet ljutili. Želeo sam sve da ih vodim, ali nije moglo: Francuzi su ugovorom hteli da plate sedam muzičara.

Ne možeš stalno da gruvaš stakato

Bakija i Ekrem su za našu muziku bili pojam. Ni dan-danas niko ne može da svira kao oni. Bio sam mali dok je Bakija svirao, ali sam zato posle slušao Ekrema, koji je bio mnogo jak. Nema šanse da staneš pored njega. Ne može svako da svira kao oni, a to zavisi od čoveka – ako si nervozan, ako si brz i mnogo pričaš, ne možeš da sviraš meko. Sad svi mladi sviraju kao Marko iz Hana, brzo, tehnički dobro, al’ ne spuštaju ton, ne zadržavaju ga, i to je često dosadno i naporno za slušanje. Ne možeš stalno da gruvaš stakato.

Meni su se sviđali i Zlatni prsti iz Vranjske Banje, posle njih niko nije mogao da svira. Za romske svadbe su bili umetnici. Bio je sa njima jedan trubač, Ninoslav, preminuo je pre nekoliko godina, mnogo mi se sviđao. Bio je vrhunski, znao je sve: i džez, i bluz, i bosanske, i kola, i čočeke, nema šta nije znao da svira.

Od belih rubača mi se sviđaju samo dvojica: Dejan Lazarević i Veljko Ostojić. Beli trubači nekada nisu mogli da sviraju našu muziku, ali sad su već ušli u štos. Dejan Lazarević svira čočeke kao da je Ciganin.

Nema se vremena za džez

Što se trubača crnaca tiče, ne znam ni jednog. Ne da me ne zanimaju, ali ko će da uči tu muziku… Lepo je da nešto čuješ i ubaciš negde, ali što da kradem od crnaca, kad imamo Turke, Bugare, Rumune, Makedonce… Od njih može svašta da se kopira, nema se vremena i za džez.

Može da se živi i bez Guče, sviraš u Vranju i okolini i to je to. Inače, tamo dolazi puno ljudi, nikad ne znaš ko će da te čuje i vidi, ko će da ti zatreba. Zbog Guče te svuda zovu…

Tamo smo jednom naleteli na Kariće, njih 20 je sedelo ispod neke lipe. Svirala su im pre toga tri, četiri orkestra i nisu bili zadovoljni. Pitam ih da im i mi malo sviramo – oni kažu da ih ne zamlaćujemo, jer oni što su bili pre nas nemaju pojma, a da smo mi još mladi… Ja tad kažem da svako treba da dobije šansu, bar minut, dva, a i da nama ne trebaju pare: odsviraćemo gratis jednu, dve pesme, ništa neće da ih košta.

Prsten Danijele Karić

I počnemo, ali ne prestajemo, odugovlačimo: od jedne pesme napravimo četiri, pet, uz isti ritam. Uuuu, pa vi ste, kažu, baš dobri. Počeli su da bacaju pare, metlom da čistiš, ali su tražili da ih ne skupljamo dok ne završimo. To su, kažu, vaše pare, nema ko da vam ih uzme. Tako su hteli, želeli su da se vidi, jer znaš koliko to ljudi gleda sa strane…. Danijela Karić je na kraju došla kod mene, poljubila me i poklonila prsten s ruke. Bilo mi glupo da uzmem, Kaže, Demirane, toliko lepo svirate, ti si sada moj brat, naljutiću se ako ne uzmeš. I posle smo im godinama svirali, uvek kada je trebalo.

Demiranov orkestar iz 2008. (stoji drugi s leva)

Ne može nam niko ništa…

Arkanu smo prvi put svirali kad je nekome bio kum, devedeset i neke, što nam je ugovorio naš menažder. Čuli smo u ono vreme za njega, ali nismo baš tačno znali ko je. Ali njemu ne tražiš pare, znaš da će da ti da. Naručivao je uvek “Ne može nam niko ništa”, ali je većinom tražio da mu sviramo romske pesme, Đurđevdan, Prokleta je Amerika… Pare je bacao u štosevima. Svirali smo tada pola sata i ostavili utisak. Posle toga me više nije zvao naš menadžer, nego uvek Legija. Išli smo da sviramo sve fešte koje su oni pravili, čak i u onoj njihovoj bazi u Kuli.

Najviše smo para dobili od Legije i njegovog društva. Svirali smo jednom na nekom rođendanu, za njegove ljude u Zemunu. Ušli smo u 12 uveče. Para je bilo toliko da ne znaš od koga da uzemeš! Pucnjava… Piće su otvarali pištoljem… Baaam… Flaša pukne… I tako piju. Ludilo! Negde oko pola tri ujutro oćemo da završimo, jer su nam džepovi bili puni, više nismo imali gde da trpamo bakšiš. Jedan od njih kaže, Mićo, možete da idete.

Malo iživljavanje

Kad, pojavi se drugi i kaže, ne, ne može, moramo da vidimo da l’ ovi naši muzičari znaju da plivaju! Neko izvadi 1.000 maraka, crvena je bila, i baci u bazen. A novčanica, ne znam kako, propade na dno. Kaže, skačite da je pronađete, vaša je. I sedam ljudi iz orkestra skočiše, ostanemo samo ja i moj šurak van bazena. A vi, kaže taj, šta čekate? Nemoj, brate, mi ne znamo da plivamo! Kako ne znate, kaže, i gurne nas u vodu, ali u plići deo.

I ne možemo da izađemo, bre, sve dok ne pronađemo pare. A noć, pola tri! Srećom, naš basista, iz Pavlovca, nekako je video negde na dnu tih 1.000 maraka. Onda oni kažu, još da odsvirate Kalašnjikov i slobodni ste! I mi onda sviramo Kalašnjikov, tako, iz bazena. Taman da izađemo, oni uzeše šmrkove, pa udri po nama. To su ona creva što naši peru ulice, imaju jak pritisak. Opet ne mož’ da izađeš napolje. Eto, to sam zapamtio, kao neko malo iživljavanje, ali nije to ništa za nas. Oni su tako hteli, a mi smo lepo zaradili.

Dok smo tu mi stariji, biće i orkestara…

Bregović je poznat, svaka čast, ali ne sviđa mi se kako sviraju uživo. Uglavnom koriste plejbek. Pre desetak godina došli su u Guču, da sviraju poslednje veče, pogođeni 40.000 evra. A oni na plejbek. Zamrzeli su ga mnogi zbog toga. Kobajagi sve pravi neke nove stvari, a u stvari krade od romske muzike.

Šta da kažem na kraju, sviramo po Srbiji i dok smo mi stariji, biće i orkestara. Sve je manje mladih koji ‘oće to da rade. Sarajina je nekada imala možda 70 trubača, a sada ima desetak. Nema više ko da svira. Sa trubom moraš da budeš ceo dan, ali mladi neće da vežbaju, samo šetaju. Svima kažem, što, bre, ne uzmete trubu? A, pokazivao bih im, što da ne.

Grad Vranje logo

 

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Vranjski majstori trube“, koji se realizuje uz podršku Grada Vranja.