Poštujete svoje, ali i tuđe želje i potrebe. U kafani niste sami, vaš ego nije najbitniji, vaša pesma nije najveselija, vaši problemi, iako ih možete ili morate deliti, zapravo nisu problemi drugih. Ukoliko se oko ovoga složimo, biće da je prilika da je pred vama lep kafanski dan ili veče, u suprotnom negde će zaškripati. A ako škripi, neko mora da “podmazuje” – možda osoblje, možda neko od gostiju sa susednog stola, možda muzičar… Uzaludno ćete trošiti vreme. Ne dozvolite da do toga dođe, poštujte sebe i druge i krenuće piće za pićem, priča za pričom, pesma za pesmom…


Razgovarao: Zoran Radulović


 

Mnogi bi se složili s tezom da je turizam najveći potencijal juga Srbije. Imamo, je l’, Besnu kobilu i Vranjsku banju, pa zatim nezaboravnu hranu i najbolje trubače, a tu su i čuvene vranjske kafane. Prema lokalnoj “Brend strategiji 2018-2023”, sve to sliva se u jednu reč: merak. To (bi trebalo da) je suština brenda Vranja; ili, merak je zadovoljstvo koje proističe iz malih stvari.

Samo, ko će u budućnosti da brine o uživanju turista ako mlad svet beži odavde, skoro pa glavom bez obzira?

O svemu tome razgovaramo sa Danijelom Kostićem, suvlasnikom čuvenog Restorana “Morava”. On kaže da Vranje nije napustio jer nije želeo, te da se tri godine nakon diplomiranja na Ekonomskom fakultetu u Nišu ipak vratio u rodni grad, nastavljajući tradiciju porodice Kostić koja se decenijama bavi ugostiteljstvom.

Ljudi, ugasite televizor

Dakle, šta bi Danijel Kostić savetovao mladom i perspektivnom Vranjancu – da ode ili da ostane?

– Savetovao bih mu da odluku donese sam. Savet u tom smislu mu ne mogu dati, jer volim Vranje, subjektivan sam. Mada, kažu da je danas dobro putovati autobusom, vozovi su jako spori, a aerodrom još uvek nemamo – kaže Danijel Kostić.

Kažu da “put ka ekonomskom razvoju vodi preko kulture”. U kakvom stanju je naša kultura?

Kulturu vidim kao osnovu, ugaoni kamen zdravog društva. Definiše naš identitet, spaja prošlost, sadašnjost i budućnost u svakom od nas ponaosob, u trenutku u kojem živimo. Predstavlja ideal koji bi društvo kroz svakog od nas trebalo da postigne.

U kakvom je položaju kultura kod nas i kakve ideale kao društvo imamo neću komentarisati. Bojim se da mladi naraštaji neće znati ko su zapravo i odakle dolaze, pa je samim tim upitno i kuda idu. Moramo se „trgnuti“, „rastrezniti“, obnoviti porušene sisteme vrednosti, krajnje je vreme – ljudi, nije život ružičast, ugasite televizor.

Osećanje sevdaha ume i treba da traje

Postoji li kafanska kultura?

Ukoliko vam iz nekog razloga prilikom boravka u kafani ona manjka, onda vam, jednostavno, neće biti lepo. U osnovi kafanske kulture je poštovanje drugih – poštujete svoje, ali i tuđe želje i potrebe. U kafani niste sami, vaš ego nije najbitniji, vaša pesma nije najveselija, vaši problemi, iako ih možete ili morate deliti, zapravo nisu problemi drugih.

Ukoliko se oko ovoga složimo, biće da je prilika da je pred vama lep kafanski dan ili veče, u suprotnom negde će zaškripati. A ako škripi, neko mora da “podmazuje” – možda osoblje, možda neko od gostiju sa susednog stola, možda muzičar… Uzaludno ćete trošiti vreme. Ne dozvolite da do toga dođe, poštujte sebe i druge i krenuće piće za pićem, priča za pričom, pesma za pesmom…

Razlikuje li se vranjska kafana od kafana u drugim delovima Srbije?

Kao što se razlikuju govor i običaji. Drugačiji dijalekt, drugačiji običaji, drugačija kafana. Svi govorimo srpski, ali drugačijim dijalektima. Svi imamo kafane, ali pored adresa razlikuje se i kuhinja, način pripreme, način konzumiranja jela i pića, muzika, veselje… Okvir je isti, ali se suština razlikuje.

Specifičnosti vranjske kafane leži u vranjskom temperamentu. Temperamentni ljudi, temperamentna rakija, temperamentan roštilj: čitaj ljuti ljudi, ljuta rakija, ljut roštilj. Ako vam ne poteku suze od pesme ili ljute papričice, onda niste bili u pravoj vranjskoj kafani. Ipak, ono što još uvek ovde postoji, a ređe se sreće u drugim gradovima i u velikoj meri izdvaja Vranje, jeste čist i istinski, težak sevdah ili karasevdah. Radi se o posebnom raspoloženju, posebnom sklopu osećanja i iskustva do kojih se stiže postepeno, uz vranjsku hranu, piće i pesmu. Osećanje sevdaha ume i treba da traje iako se često može ogledati i samo u jednom pokretu ruke.

Nažalost, danas, uz sveopštu komercijalizaciju, u Vranju imamo u ponudi i „sevdah iz mikrotalasne“ kao izraziti supstitut za sve one koji žele sve, i to odmah.

Danijel Kostić Restoran Morava Vranje

Boemija je bunt i želja za slobodom

Kako definišeš boemiju?

Boemija predstavlja način života. To je, pre svega, sloboda u razmišljanju bez čaršijskih okvira. Ljudi, obično pogrešno, poistovećuju boemiju sa alkoholizmom. Nije svaki čovek koji voli da popije boem, naprotiv, mada se piće i boemija odlično slažu. Boem voli slobodu, ostvarenje u materijalnom i duhovnom smislu, briga o nekome ili nečemu za njega je u drugom planu. Na pamet mi pada rečenica koju često čujem od dobro poznatog vranjskog boema: „Slušam muziku i pustim misli da lete“. Dakle, u osnovi boemije, rekao bih, stoji neka vrsta bunta i želje za slobodom.

U Vranju postoje boemi, ali kao što imamo navalu instant sevdaha, tako imamo i instant boeme. Istinskih je sve manje, što u današnjim uslovima života i ne čudi. Materijalizam pobeđuje, traže se veći prihodi, premium automobili, telefoni sa jabukom, „brodski podovi, morski plodovi“… a sve se to zapravo potire boemiju.

U “Brend strategiji 2018-2023.” piše da “treba ulagati u kulturne institucije, obnoviti istorijski deo grada i negovati boemski duh, a sve ovo zajedno je potrebno za širu ekonomsku osnovu koja će privući potom investicije…” Koliki je potencijal Vranja za razvoj turizma?

Potencijala za razvoj turizma u Vranju zasnovanog na boemiji i meraku ima, ali mislim da je zanemarljiv u odnosu na potencijal, recimo, Vranjske banje ili Besne kobile. Smatram da bi Grad trebao sve svoje snage za razvoj turizma da usmeri u tom pravcu, a da boemija i merak dođu kao nadgradnja na to. Vranjska Banja ima ozbiljan turistički potencijal i prosto je žalosno što ga do sada nismo više iskoristili. Dobro razvijena banja može privući veliki broj turista i uz to im lako možemo ponuditi vranjski merak. Jednostavan i ostvaren primer je Vrnjačka Banja – turisti tamo dolaze zbog vode i bazena, a uz to konzumiraju odlična gotova jela i pečenje. Takav recept bi trebalo i mi da sledimo, ali ne znam da li imamo znanja za tako nešto.

Ovakvog roštilja nigde nema

Šta nedostaje u ugostiteljskoj ponudi Vranja?

Vranju nedostaje Hotel „Vranje“. Od njegovog zatvaranja, u gradu nemamo ozbiljnijih smeštajnih kapaciteta. Razvilo se dosta malih prenoćišta i hostela, što je dobro, ali Vranje ipak ima solidan tranzit turista i gostiju, posebno u letnjim mesecima, i tada se najizraženije primećuje nedostatak većeg hotelskog objekta. Dodao bih još i potrebu grada za bolje obrazovanim ugostiteljskim kadrom, koji bi u krajnjoj meri poboljšao ugostiteljsku ponudu grada. Rešenje je možda u školovanju i usmeravanju mladih u tom pravcu.

Na šta gosti sa strane vole da potroše novac kada dođu u Vranje?

Pretpostavljam da je slično svuda: traži se kvalitetan, domaći zalogaj, čašica dobre domaće rakije, boca lepog vina… Uglavnom kažu da ovakvog roštilja nigde nema i svraćaju ponovo, što je i najbitnije.

Odlaze i ugostiteljski radnici

Na šta se žale?

Najviše na zaostatak vranjskog ugostiteljskog proizvoda u odnosu na veće gradove u Srbiji, u smislu kvaliteta usluge i gastronomske ponude. Opet dolazimo do problema obrazovanja ugostiteljskog kadra, od rukovodilaca do pomoćnih kuvara. Vranje, kao i svaki drugi manji grad u Srbiji, ima problem sa odlivom radne snage, a u toj grupi su i ugostiteljski radnici. Uz manjak novih, kvalitetno obrazovanih kadrova, ostaje jasan problem zaostatka za većim gradovima, pa je samim tim i zamerka turista opravdana.

Zašto turistički potencijal Vranja nije dovoljno iskorišćen?

To je pitanje za ljude koji su vodili Grad u prethodnih tridesetak godina. Skijanje na Besnoj kobili, žičara do Vranjske Banje, spa centar u Vranjskoj banji, Aleksandrovačko jezero, Devotin, Pržar, blato i mineralna voda u Bujanovačkoj banji…sve su to potencijali našeg kraja koji, nažalost, još uvek čekaju neke bolje dane.

Kakva bi tebalo da bude uloga Grada u razvoju turizma?

Uloga Grada je ključna. Potrebna je izrada dugoročnog plana i postavljanje jasnih pravila i ciljeva u turizmu. Malo više planski, malo manje stihijski, i rezultata će biti. Vranje ima potencijala, samo svi zajedno moramo malo više da se potrudimo.

BIOGRAFIJA

Danijel Kostić je rođen u Vranju 1984. godine. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Nišu. Posle završetka školovanja, u Nišu je tri godine radio na poslovima finansija i administracije u nevladinoj organizaciji „Društvo za razvoj dece i mladih – Otvoreni klub“.

Danas je zaposlen u porodičnom preduzeću, „Dissko“ d.o.o. – restoran „Morava“. Oženjen je i otac dve ćerke.

Grad Vranje logo

 

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Kreativna industrija“, koji se realizuje uz finansijsku podršku Grada Vranja.