Svirki ima, ali šta sada može čovek koji ima platu od 20-30 hiljada dinara? Šta može nama da pruži? Fala bogu, ima romskih svadbi, kod ovih što dolaze iz inostranstva. Oni se malo raspištolje, može im se. Nije loše ni na srpskim svadbama. Ne mogu da kažem da ništa ne zarađujemo, nije bedno, mada nije ni kao što je bilo pre. Ali ne brinem za trubače. Kad ljudi prestanu da se žene, tad će prestati da se svira i na veseljima. To ne može da umre


Piše: Zoran Radulović


 

Na mermernoj listi dobitnika Majstorskog pisma, na zgradi Centra za kulturu u Guči, 2008. godine upisan je i Ćerim Bećirović iz Pavlovca. On je četrdeseti majstor trube u istoriji Sabora. Tu titulu stekao je sa 27 godina.

Rođen je 1981. godine, a već je deda koji ima tri unuka. Rano je postao i otac jer se oženio dok je išao u osmi razred osnovne škole – dobio je dva sina, koji danas žive od muzike, i dve kćeri.

Na zidu slavnih u Guči

Harmonika, pistona, pa bas

Ćerim potiče iz muzičke porodice koja od davnina živi u Pavlovcu. Od dede je, pored imena, nasledio i sklonost ka instrumentu – velikom basu, dok je otac Salija bio harmonikaš. Retko kada ćete ga zateći kod kuće. Stalno negde putuje i svira.

– Mora da se radi – kaže Ćerim, pokazujući na unuke, a onda započinje i priču o sebi, svom odrastanju i životu u trubačkom orkestru.

– Prvo sam svirao harmoniku, a imao sam 10 godina, i išlo mi je, ali mi je bila nekako teška za držanje. Onda mi je otac kupio trubu, malu, “pistonu”, u Grdelici. Nisam mu tražio, ali je on želeo da sviram trubu. Dobar sam bio, učio sam lagano i svirao sa dugarima, ali jednog dana uzmem bas od dede, iz zezanja, i počnem da duvam. Vidim, ide mi ekstra. Čuju me Jovica Ajdarević i neki stariji pavlovački muzičari, i svi mi kažu da više ne ostavljam taj instrument. Rekli su mi da imam zvuk kao da sviram bas godinama. Poslušao sam ih i od tada više nisam pokušavao ništa drugo.

Zlatni dečaci

Kod nas se odma’ zna da l’ je dete dobro, da l’ će bude nešto od njega. ‘Odma se vidi. Za basistu je bitno da ima zdrav ton, da poznaje ritam, a repertoar nije mnogo važan, to se savlada kad se uđe u orkestar. Trubačima je važno da znaju pesme, melodije, njima treba malo više tehnike, više veštine, a nama basistima je potrebno malo više snage.

I učim tako kući da sviram bas, pet-šest meseci, a moj dobar drugar iz Pavlovca Danilo Malićević jednog dana mi kaže: Što ne pođeš malo sa nama da radiš? On je imao “Zlatne dečake”, orkestar koji je tada držao šabački kraj. Non-stop su tamo išli, svirali su pretežno romske svadbe, po nekoliko dana. Pristao sam i otišao na prvu profesionalnu svirku, u Bogatić. To je mešovto selo, kao Pavlovac, ali je mnogo veće i bogatije. Mnogo ljudi je bilo tamo, ogromna svadba.

Sa 15 godina sam počeo kuću da gradim

Bilo je leto, a mi smo spavali u šleperskoj prikolici da se ne bi udaljavali od domaćinove kuće, da možemo rano da ustanemo i odmah počnemo da sviramo. Doneli su nam dušeke i jastuke. To sam zapamtio, ali bilo mi je svejedno, imao sam 12-13 godina i lako sam se uklopio. U tom orkestru sam proveo dve godine, a onda sam otišao u drugi, isto iz Pavlovca, zvao se Košava. Zvali su me.

Italija, sa orkestrom Ekrema Mamutovića

Mnogo dobro se zarađivalo u to vreme. Moji roditelji su se bavili poljoprivredom, a otac je svirao i harmoniku okolo, ali nije bio baš aktivan. Više sam para donosio od njega u to vreme. Sa 15 godina sam počeo i kuću da gradim.

Orkestar je svuda išao s jednim Vladom iz Beogarada, vozio nas je kombijem. I odemo jednom tako na more, u Budvu, na desetak dana, jer smo imamo smeštaj. Mislili smo – možda ćemo nešto i da zaradimo, a ako i ne zaradimo, možemo da uživamo. Mislim da je to bilo 1998. godine. I tako, sviramo u jednom kafiću i vidimo pevača Miloša Bojanića. Čuje on nas i kaže da ima neko veselje sutradan uveće, u Bečićima, a onda pita da l’ možemo da sviramo tamo. Pojma nismo imali kod koga ćemo da idemo.

Kod Brene i Bobe na slavi

Kad smo otišli, vidimo sve ljudi sa estrade, sve poznate ličnosti i – Mila Đukanovića. Bila je to Brenina i Bobina slava. Svirali smo im, družii se s njima, a i dosta su nas zakitili, bio je baš dobar bakšiš. Bili su prezadovoljni, pa smo im posle svirali dve nedelje, na svim dešavanjima koja su organizovali za prijatelje koji su bili u okolini, na moru. Čim naprave žurku, zovu nas.

Uspomena iz Bejruta

Jednom sam sa Košavom bio i na predtakmičenju za Guču, u Surdulici, ali ništa nismo uradili. Nismo imali jude, znaš, takvo je bilo vreme. Onda je Demiran Ćerimović čuo za mene, pošto su s njim svirala dvojica iz Pavlovca. Oni su me pohvalili, kao – znamo jednog dobrog basistu. Ništa, kazao je on, će ga čujemo, a te godine trebalo je da se takmiči u Guči. Do tada nije imao ni jednu pobedu. Kad je čuo kako sviram, pozvao me da uđem u njegov orkestar. I ja, šta ću, dam reč, ali mi je bilo malo krivo zbog Košave.

Guča je naša prestonica

Demiranov orkestar je, kako da ti kažem, hteo da bude rang. Više su svirali od nas, vežbali su stalno, bili su aktivni. A Košavu nisu zanimala takmičenja, ništa, svirali smo, zarađivali i tol’ko. I kad sam s Demiranom otišao u Guču, 2002. godine, odmah su mi dali priznanje za najboljeg basistu. Posle smo pobedili još dva puta, 2006. i 2007. godine, pa sam dobio “majstorsko pismo”.

Guča je naša prestonica. Naša svetinja. Zahvaljujući njoj mi imamo rang. Da nije Guče neko bi rekao, šta su oni? Zahvaljujući njoj smo proputovali i svet.

Demirane, bre, gde idemo?

Kad je Demiran otišao u Švedsku, još jednom smo se takmičili u Guči. Njegov šurak je vodio orkestar, ali ništa nismo uradili, pa smo se razišli, svako na svoju stranu. A svašta sam prošao sa Demiranom, kao da sam s njim proživeo ceo život. Svuda smo išli, mnogo smo putovali i lepo smo se družili. Išli smo u Bejrut, Dubai, Luksemburg, Francusku… Bili smo interesantni ljudima tamo. Mnogo smo radili – vratimo se kući sa nekog festivala, na dan-dva, pa idemo u Grčku, pa nazad na svirke po Srbiji… Svuda nam je bilo dobro, niko nas nije zavrnuo za pare. A i lepo je kad izađeš malo iz Srbije.

Ćerim sa Demiranom Ćerimovićem

Često nismo ni znali gde putujemo. Pitamo jednom Demirana, gde idemo, on kaže – u Bejrut, u neku arabiju. A gde je taj Bejrut – pitamo ga. Jebem li ga, kaže on. Mi pogledamo karte, na njima piše – Tunis! Demirane, bre, gde idemo? Ma odakle znam, kaže. Drugo je to vreme bilo.

Sada za trubače znaju i u Indiji, najviše zbog Gorana Bregovića, starog Ekrema Mamutovića, Fejata Sejdića, Bobana Markovića. Oni su išli svuda i proslavili trubačku muziku i naše orkestre.

Za sve smo bili “proizvodnja”

Za mene je najbolji trubač svih vremena Ninoslav iz Vranjske Banje. Poštujem ja i Ekrema Sejdića, i Ekrema Mamutovića, starijeg i mlađeg, i Fejata, i Demirana, i Bobana Markovića… Sve su to velikani, svako je dobar na svoj način. Cenim svačiji rad, ali je meni Ninoslav mnogo pomogao. Slušao je šta radim, pa kad odsviram falš, on me vrati i kaže: ne to, ovo. I hvala mu mnogo, neka mu je laka zemlja.

Kvalitetni orkestri moraju non-stop da vežbaju. Čim izađe neka nova pesma, hit, mora da se zna. Potrebno je oko mesec dana da se sklopi repertoar, za romske svadbe posebno. Ima milion pesama, ali uče se samo one koje ljudi traže na veseljima. Kad sam svirao sa Demiranom Ćerimovićem, nije bilo boljeg orkestra od našeg. Za sve smo bili “proizvodnja” – to što mi odsviramo, drugi počnu posle mesec dana. Doneli smo nove ritmove, a za to je zaslušan basista Bage Redžepović iz Vranja. I meni je mnogo pomogao.

Njujorčanka u Pavlovcu

Svirao sam na Demiranova dva albuma, a dosta sam snimao i sa Ekremom i Dejanom Avdićem iz Banje. Sad se više i ne izdaje cd, nove pesme se kače na YouTube, i to je to.

Posle sam svirao u orkestru Ekrema Mamutovića mlađeg i iz tog perioda mi je u sećanju rad sa Evom Salinom, pevačicom iz Njujorka. Snimali smo s njom i njenim ljudima ovde, u mojoj kući. A njih je Demiran učio da sviraju našu muziku. Našli su nas preko organizatora Sabora u Guči, kazali mu da hoće s nama da rade. A ja znam engleski dobro, pa je sve išlo preko mene.

Eva mi je rekla da će da donese opremu iz Amerike, da joj treba samo jedna soba, u kojoj će da bude tišina. Onda su došli 2015. godine u Vranje, spavali su u hotelu, a studio smo napravili u jednoj sobi u mojoj kući. Radili smo zajedno, ona, ja i Ekrem. Kupila je autorska prava i s nama snimila album sa pesmama Šabana Bajramovića.

Nije kao što je bilo pre

Nažalost, nisam više u orkestru Ekrema Mamutovića, nismo nešto mogli da se složimo, pa sad sviram s Dejanom i Aleksandrom Avdićem iz Vranjske Banje.

Živimo u teškim vremenima, to svi znaju, nije kao nekad. Svirki ima, ali šta sada može čovek koji ima platu od 20-30 hiljada dinara? Šta njemu ostane kad plati komunalije i hranu? Šta može nama da pruži? Fala bogu, ima romskih svadbi, kod ovih što dolaze iz inostranstva. Oni se malo raspištolje, može im se. Nije loše ni i na srpskim svadbama. Ne mogu da kažem da ništa ne zarađujemo, nije bedno, mada nije ni kao što je bilo pre.

Ali ne brinem se za trubače. Kafana ne umire, nikad! Kad ljudi prestanu da se žene, tad će prestati da se svira i na veseljima. To ne može da umre.

Grad Vranje logo

 

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Vranjski majstori trube“, koji se realizuje uz podršku Grada Vranja.

Ostavi komentar

Polja označena zvezdicom se obavezno popunjavaju, ali Vaša email adresa neće biti javno publikovana. Komentari koji sadrže uvrede, psovke ili govor mržnje neće biti objavljeni.

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.