Ovaj tekst je molba, apel, vapaj, šta god, usmeren ka predstavnicima vladajuće većine: zastanite i razmislite, nije teško, naročito ispred tastature i mikrofona


Piše: Zoran Radulović


 

O gomili gadosti koju je o visokopozicioniranom funkcioneru SPS-a Novici Tončevu i uredniku portala InfoVranjske Saši Stojkoviću Gradski odbor SNS istovario u lokalnim propagandnim servisima nemam šta da kažem. Samo se pitam da l’ sam nešto ružno sanjao ili mi se pričinjava.

Kad glasaju uhlebi i svakovlasni klijenti

Šta su naprednjaci napisali i objavili neću da prepričavam ni da citiram. Koga intersuje taj “sadržaj” neka ga potraži na drugim mestima. Ovom portalu ta vrsta čitalaca nije potrebna.

Već sam u više navrata rekao, pre četiri ili pet godina – šta će da nam se desi, kako i zašto. Skromno preporučujem da se obnovi gradivo.

Ima li, dakle, još nekog da nije razumeo u kakvom vremenu živimo i koje karte nam je dodelila sudbina? Mislim da nema.

Naprednjaci su na nedavno održanim izborima potvrdili rezultat iz 2016, pa sada mogu komotno da vladaju najmanje još četiri godine. Njihova je pobeda, međutim, samo odraz oportunističkog pristupa kojim se rukovodi lokalna populacija: ovde dominiraju uhlebi i svakovlasni klijenti koji su gluvi i slepi za ponižavanja drugih, posebno novinara. Sigurni u ćutanju. Takvi u gradu čine stabilnu većinu, poslednjih 30 godina, i teško da tu nešto može da se popravi.

Vičite deco, slobodno, ja sam vam to dozvolio

Zašto onda pišem ovaj tekst? Da bih to objasnio, najpre ću da pomenem anegdotu iz političke istorije Srbije. Navodno je u vreme kralja Petra I Karađorđevića neka mlađarija došla ispod njegove terase u Beogradu i počela da skandira: Dole kralj! Dole Petar I! Za priču uopšte nije važno da li su bukači bili komunci ili poštovaoci dinastije Obrenović, bitno je ono što je usledilo. Kralj je izašao, pogledao dole i, kad je video ko to želi da ga smakne s trona, izgovorio antologijsku rečenicu: Vičite deco, slobodno, ja sam vam to dozvolio.

U toj izjavi se, po mojoj pameti, nalazi esencija normalne države i stabilnog demokratskog poretka. Kakve to veze ima sa nama? Pa, kako bih vam rekao, braća naprednjaci, maltene svakodnevno, dokazuju da ne mogu da dobace dotle. Ne mogu! I to je naš najveći problem. A i njihov, mada još to ne znaju.

Ko se kome ne dopada

Naivno verujem da je uvek pravo vreme za poštovanje osnovnih civilizacijskih normi kao što je, recimo, ponašanje u javnom prostoru. Ovaj tekst zato nije ništa drugo do molba, apel, vapaj, šta god, usmeren ka predstavnicima vladajuće većine: zastanite i razmislite, nije teško, naročito ispred tastature i mikrofona.

Besprizorne uvrede na račun Tončeva i Stojkovića jasno pokazuju da se naprednjacima nimalo ne dopada delovanje ove dvojice, a ja ću načelno da se složim s njima: ni meni se ne dopada politika koju ljubi Tončev, niti novinarstvo koje gaji Stojković.

Da li to, međutim, znači da mogu najstrašnije da ih vređam? Da li to znači da mogu da oštećujem njihovu imovinu, da ih bijem na ulici, da im palim kuće, što smo već videli u drugim gradovima?

Priče o čojstvu

Da li, braćo naprednjaci, sagledavate dubinu ponora koji se otvara? Shvatate li da smo devedesetih bili u sličnom problemu i da smo se jedva iščupali?

Zar kao najbolja vlast u istoriji ovog dela galaksije ne možete da trpite pojedince koji su spremni da ponešto javno kažu, makar i pogrešno?

Da li ste nekada čuli priču o čojstvu, odnosno o potrebi da zaštitite druge od sebe, tj. od (zlo)upotrebe moći koju posedujete?

Ako ste ikada živeli u Vranju, da li ste čuli izreku neje muž onaj koj tepa, nego onaj koj trpi?

Naprednjaci su primer drugima

Opravdanje da su drugi započeli sa uvredama, čak i da je to tačno, ne možete da koristite, jer imate u rukama sve poluge moći i sva finansijska sredstva ovog grada. Malo li vam je? Zar je toliko teško da se razume da predstavnicima vlasti ne priliči uličarsko ponašanje, jer će se mnogi ugledati, naročito budale?

Ne smem da mislim o tome šta ste možda planirali za one koji smatraju da ste loša vlast, verovatno najgora u poslednjih 30 godina. Da li ćete sve njih otpustiti s posla i zabraniti da govore? Sanjate li o hapšenjima i fizičkoj eliminaciji protivnika kojih je, inače, u gradu sve manje?

Dakle, imate li dovoljno razuma da kažete – vičite, slobodno, mi smo to dozvolili? Ili nemate?