Kad se određivao redosled za finale u Guči 1973, želeo sam da nastupim posle Bakije. Organizator me pita: što ti je toliko stalo da sviraš posle njega? Reko’, nisam ja ovde došao da se takmičim sa drugim muzičarima, došao sam samo Bakiji da pokažem šta znači truba


Piše: Zoran Radulović


 

Majstor Trube Božidar Ajredinović iz Gornje Čaršije spada u posebnu sortu ljudi. Za razliku od ostalih slavnih vranjskih trubača, njegov život obeležilo je veliko rivalstvo sa najvećim autoritetom u poslu – Bakijom Bakićem. To rivalstvo je, izgleda, zapodenuo njegov otac Vučko, čija porodica je, ko zna od kad, živela u Deligradskoj, u Gornjoj Čaršiji.

– Moj otac Vučko je, kao i Bakija, 1944. svirao u vojnom orkestru u Kragujevcu. Tamo su bili da ne bi išli u rat. Bio je u to vreme basista, ali “kapiten”, glavni među njima, bez njega nije moglo. Posle je “okrenuo” na flighornu, pa je bio i na takmičenju 1963. sa Bakijom, upao je u njegov orkestar jer im je falio trubač – tvrdi Božidar.

Majstor još svira

Mnogo je vode proteklo Moravom od kako je Ajredinović (1956) pobeđivao u Guči (1973, 1980. i 1981) i postao nosilac “Majstorskog pisma”. On, međutim, još uvek nastupa, sa sinom – ponekad na veseljima u Vranju i okolini, a najčešće u Banja Luci. O tome kako ovih dana žive trubači i kakva je publika, melanholično rezimira: sad ljudi begaju na jeftino.

Ajredinović se teško priseća događaja i datuma, ali kada se pomene Bakija i njegova uloga u razvoju vranjske trubačke muzike, oči mu zablistaju sjajem prohujalih vremena.

– Ja sam protiv Bakije! – ponosno će Božidar, a priča o njegovom odrastanju i epskom boju u Guči počinje da se odmotava.

Truba u sirovom duvanu

– Sa trubom sam od četvrte godine, vuklo me na muziku. Kad sam počeo da duvam, video sam, reaguje mi mozak, ide mi. Krao sam od oca trubu, i jednom sam je sakrio u sirov duvan, u tepsiju, od straha da me ne vidi, pa je oksidirala. Kad je pitao ko je tamo ostavio, niko nije smeo da mu kaže.

Otac mi je govorio da gledam školu, da doteram do penzije, da ne može da se svira ceo život… I završio sam osam razreda, ali u srednju nisam hteo da idem.

Ispred zgrade načelstva, posle pobede u Guči 1981. (Ajredinović je prvi s leva)

Ložio sam se na muziku i mnogo vežbao, jer me je sve interesovalo. Kad čujem pesmu na ulici, približim se na pet metara i slušam melodiju. Onda otrčim kući i uzmem trubu da ponovim. Pa opet na ulicu. I sve tako. Otac nije znao da učim da sviram, da sam skinuo mnoge pesme, pa i Borine (izvođene u pozorišnim predstavama B. Stankovića – prim. Z. R). A ni tremu nisam imao.

Posmrtni marševi

Otac je jednom svirao na nekoj romskoj svadbi, pa je došao kući da jede, a njegovo društvo je vežbalo u dvorištu. Kad sam ih čuo, nije mi se dopalo. Nije to to. Ako su strariji, mislim, nije dobro. Jedan od njih, basista, kaže mi – uzmi trubu od oca i dođi. Ne smem, kažem, će me utepa. Ali ipak uzmem trubu i počnem da sviram Sulejman bega. Počeli su da se gledaju, da šapuću među sobom – mi ne možemo tako da duvamo; biće od njega trubač, velemajstor.

Nekada se sviralo na sahranama, i ja sam na jednoj, sa osam godina, svirao prvi put s očevim orkestrom. Posmrtne marševe sam napamet znao, ali sam trubu postavljao nepravilno. Video me je jedan stariji trubač, pa kad se završila sahrana, prišao mi je i kazao: Čuo sam kako duvaš, bolje je od ovih staraca, ali stavljaj pisak na sredinu usana; biće ti teško neko vreme, ali ćeš da popraviš ambažuru. Poslušao sam i svakog dana bilo je sve bolje. Sa 11 godina sam već bežao sa časova, da sviram na sahranama. Vidi me jednom učiteljica i kaže: kako to znaš, a u školi ti ništa ne ide?

Sad ću ja da vas naučim pameti

Kad se Bakija spremao za Guču, odlazio sam da ih slušam, imao sam 16 godina, nisam bio oženjen. Oni probaju, bilo je neko vojno lice da ih uči: vežbali su koračnicu dva meseca. A čim im se približim, prestanu da sviraju. Slušao sam ih sa 50, 100 metara, da me ne vide. Tu njihovu koračnicu odmam sam “skinuo”, za dan. Sviram ja, a Bakija prolazi ulicom i kaže – kako dete tako brzo može to da nauči? Posle je trebalo da idem s njima u Guču, ali su se dogovorili da me ne vode. Jedan, što je svirao sa Bakijom, bio je iskren – videćete, to dete, kad napravi društvo (orkestar – prim. Z. R.), ima da nas “pojede”, uzeće sve nagrade.

Meni je ta Guča bila važna zbog Bakije. Dođe u Vranje i počne da se “izdiže”, pobedio, eeej! A svirao Marš na Drinu! Mislim se, sad ću ja da vas naučim pameti. A i mnogi Srbi, što su svirali u ono vreme, nisu bili baš sjajni. Kažem, što da ne odemo da se takmičimo?

Pretili su mi – će te utepamo ako pobediš

Našem orkestru, u kojem smo bili otac i ja, niko nije pokazivao kako se nešto svira. Kad sam prvi put pobedio u Guči, 1973, imao sam 17 godina. A tada je i Bakija bio, takmičili su se i Junuz Ismailović, Fejat, Donja iz Grdelice, Dragi, Gongo, Milovan Babić, sve ti stari trubači.

Devedesete (Ajredinović je drugi s leva)

Kad smo stigli u Guču, spavali smo u školi, na vojničkim krevetima. Organizator, a bio je mnogo strog, pita ko smo i ko je vođa orkestra, pa kaže mom ocu: ‘Oćete tek tako da vam dam trubu, zatvorenih očiju. Ne može. Mogu i da vas ne primim na takmičenje. Hteo je nešto da mućka.

Na sastanku, oko pravilnika, Bakija i Ekrem krenu na mene, bunili su se što sam govorio protiv njih. Bakija kaže, beži bre tamo, ti si dete, pojma nemaš! Dobro, kažem, će vidimo. A i pretili su mi – će te utepamo ako pobediš!

Četiri čočeka u jednom, i rizik

Trčao sam okolo da vidim šta spremaju drugi orkestri. Čujem šta Bakijini vežbaju i pomislim – moram to da skinem. Objasnim mojima kako da mi drže ritam, a ja polako. I skinem pesmu. Kažem, to ćemo da sviramo! Sutradan, u polufinalu, Bakijini su odsvirali dobro, bili su majstori, nema tu šta. Posle njih izađemo mi, i sa istom pesmom prođemo u finale. Bakija dođe i kaže mi – što sviraš moju stvar? Čekaj, kako tvoja, je l’ si je ti napisao? To što si ti svirao je pesma koju svi znaju. Sutradan Bakija upadne u sobu gde smo spavali i počne da objašnjava kako je odlučeno da on uzme prvu trubu, a da najbolji bubnjar bude Junuz iz mojeg društva. A ja mu kažem – odakle ti znaš, ajde, izađi napolje, će vidimo ko će šta da dobije.

Prijavio sam za finale Mitketovu pesmu, onda jedan marš, a za čoček sam rekao da sam ga lično komponovao. U stvari, napravio sam kombinaciju – od četiri čočeka sam uzeo po jedno parče, ali tako da se ne primeti da je to već svirano.

Da se vidi da sam jači od svih

Omot sa Ajredinovićeve kasete

Do tada su se na solo “dizale” tri trube. Razmišljao sam, šta će mi to, to je pokrivanje za nekoga ko ne može dobro da duva. Setim se sola iz jedne pesme Muharema Serbezovskog, ali sam znao da su to velike visine. I odlučim da rizikujem: na solo ne dižemo tri trube nego samo jednu, moju, da se vidi da sam jači od svih. Za svaki slučaj, ako su mi usta suva ili osetim da ne mogu, dogovorimo se da dam znak prstom da ćemo da sviramo solo standardno, trojica.

Dok smo probali ispred škole, da vidimo da li mogu da “izvadim” visinu, čuje nas Bakijin basista i kaže – ako ode toliko gore, nemamo šanse, dobiće prvu trubu. Oni se naljutili na njega, kao, kako ti to znaš, navijaš li za njega?

Kad se određivao redosled za finale, želeo sam da nastupim posle Bakije. Organizator me pita: što ti je toliko stalo da sviraš posle njega? Reko’, nisam ja ovde došao da se takmičim sa drugim muzičarima, došao sam samo Bakiji da pokažem šta znači truba.

Ekrem je od ljutine bacio trubu

U finalu, kad je došao red na solo, dao sam znak da idem sam. Stajao sam metar ispred orkestra, blizu žirija, koji je bio odmah do bine, a ne ko sad, sa bubucama u ušima sto metara dalje. Prvo krenem nisko, mekano, imitiram Bakiju, a onda polako gore, stepen po stepen, u visine, u nebo… Žiri me gledao orvorenih usta. Kad sam završio, seo sam pored da slušam druge. Kad, jedna žena, Srpkinja, pita ove iz žirija šta misle o meni. I dođe da me slika. Kad su to videli ostali trubači, znali su da sam pobedio. Ekrem je od ljutine bacio trubu u travu. Bio je siguran da ću da kiksnem. Jeste, bila je dovoljna jedna greška pa da ne dobijem ništa, a uzeo sam prvu trubu i još nekoliko nagrada.

Odmah mi je izašla i ploča, “srebrna”, išli smo u Lazarevac da snimamo. Sve smo završili iz cuga, onaj u studiju nije nas vratio ni jednom. Ali napraviše mi opet nameštaljku. Kad se pojavila ploča, na futroli vidim samo trubu i ruke. Piše Orkestar Božidara Ajredinovića, a nigde nema moja slika! Bilo kako bilo, imao sam dobra primanja, svakog meseca, prema prodaji. Mogao sam da živim od toga, a danas ne dobijam ništa. Snimio sam još jednu, kasnije, u Aleksandrovcu, isto je bila “srebrna”. Sad ne znam ni gde su mi te ploče, a i omote su pocepala deca.

Plaketa sa prvog memorijala u čast rivala Bakije Bakića

Kad žiri aplaudira

Posle pobede u Guči zaposlili su me u Pamučnom kombinatu i stavili u proizvodnju, ali sam radio u njihovom folkloru, svirao sa harmonikašima. Išli smo svuda, dva puta i u Nemačku, pa sam malo zapostavio moj orkestar. Pogađao sam veselja, ali ređe, kad mi je trebalo javljao sam se Vlajku za slobodne dane. Bio sam i na snimanju u Beogradu za neki film, ali nije prikazan. Osetio sam da tu nema para za nas, pa sam i to batalio.

I tako, prolazilo je vreme, do 1981, kada me otac pitao da l’ da idemo u Leskovac, da se plasiramo za Guču. Reko’, što da ne. Bilo je tamo 40 orkestara. Svirali smo Šano dušo i bili najbolji, a ja sam dobio trubu na kojoj je bilo izgravirano moje ime. Dao sam je drugaru iz društva, jer smo procenili da mu treba nova. Znali smo koliko košta, pa smo mu posle odbijali od njegovog dela, kad sviramo negde. Bio sam takav, za društvo. Svirali smo zajedno i nisam želeo sve samo za sebe.

Posle, na takmičenju u Guči, dok sam svirao, žiri je počeo da mi aplaudira, u ritmu. Pobedili smo, a ja sam dobio još nekoliko novčanih nagrada.

Guču dajemo, Božu ne dajemo

Išao sam i 1982. u Guču i ponovo bio prva truba. Na Saboru su me prozvali Kanarinac.

Sledeće godine su mi organizovali nameštaljku. Jedan moj navijač iz Rakovca se popeo na binu i podigao me na ramena dok sam svirao. Počeo je da me nosi okolo. Kako da prekinem? Ako prekinem, neću da pobedim. I odlučim da teram tako, pa šta bude. Kad sam završio, optužili su me da sam ja to organizovao, kao pravim nameštaljke. I diskfalifikuju me na tri godine. Moji navijači iz Titovog Užica, učenici, tri puna autobusa, nosili su natpis: Guču dajemo, Božu ne dajemo. I tako, za mene tamo nikad nije bilo promašaja. Uvek sam dobijao nešto. Dobro, posle su me zvali da mi daju i “Majstorsko pismo”.

A, na jednom predtakmičenju za Guču, u Hotelu Vranje, bio sam u žiriju, pored dvojice profesora. Odredio me direktor Muzičke škole. Govorili su mi, Božo, uzmi olovku i beleži kikseve. Bilo je 20 orkestara, a za Guču su mogla da se plasiraju osam. Izbrojim kikseve, i Bakijine stavim na osmo mesto, maltene da budu rezerve. Oni nisu znali da sam u žiriju.

NAJBOLJI TRUBAČ SVIH VREMENA

Bio je jedan Srbin, Svetozar Lazović (Gongo), mlad je umro. Imao je dobro duvanje, a to je najvažnije. Džaba ti prsti, ako ne umeš da “povučeš” ton, umiljato, meko. Kad veseliš nekoga, treba tiše da sviraš, a ne da ga odvajaš od pameti. Ovi mladi sad što sviraju uopšte me ne zanimaju. Sve su promenili, pokvarili, ne znaju stare stvari. “Udaraju” prstima, ali sve naopako.

Grad Vranje logo

 

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Vranjski majstori trube“, koji se realizuje uz podršku Grada Vranja.