Goran Bregović ga je izljubio i uz piće pitao da li bi gostovao na koncertu Bijelog dugmeta i koliko bi to koštalo. Bakija mu je dao ponudu, a on je bio specijalista za te stvari, pa se vratio kod svojih i kazao im koliko je tražio. Leeele, kazao je Ekrem, ujko, ti lud li si, toliko para za jednu pesmu? A Bakija će – sine, što se ti sekiraš, znamo da odsviramo tu pesmu


Piše: Zoran Radulović


 

Majstor trube Bakija Bakić je u šali često govorio: Bora Stanković je proslavio Vranje, a posle Bore sam ja. I nije mnogo grešio. Prema rezultatima ankete koja je nedavno napravljena za potrebe lokalne “Brend strategije 2018-2023”, Bakija Bakić je jedan od četiri najpoznatija Vranjanca. Pored njega i Bore, tu su još Staniša Stošić i Justin Popović.

Kako je ime siromašnog romskog muzičara iz Gornje Čaršije postalo brend grada, ali i simbol trubačkog muziciranja u čitavoj Srbiji? I odakle je i kada truba zapravo došla u Vranje? Odgovori su u životopisu Bakije Bakića.

Od Fejze je počelo

Elem, Bora Stanković nigde ne pominje trubu kao instrument, iako je, već oronulog zdravlja, početkom XX veka dolazio u Vranje i Vranjsku Banju da bi se odmarao i lečio.

U knjizi “Priča o srpskoj trubi” poznati novinar Dragan Babić navodi da se ni u pisanim hronikama iz starijih vremena ne pominje truba, te da je, po svemu sudeći, taj instrument u Vranje došao uz balkanske i Prvi svetski rat.

– U Vranju je od Fejze počelo. U sirotinji ciganske mahale koja se sa svojom svirkom “spuštala i rasturala po varoši”, trubu su propitivali i isprobavali mladi Romi, Fejzini vršnjaci, pokušavajući da u njenom zvuku pronađu jedinstvenu lepotu narodne melodije svog kraja koja se ovde mešala sa orijentalnom. Fejza je, kažu, bio dobar trubač i dugo je vodio orkestar. Ali, mekše je i zanosnije zasvirala truba njegovog sina, Bakije. Božji dar je pripao njemu. Bakijina truba je, ne zna se kako, zapamtila i eho zurli, Koštane, prosute mesečine… – navodi Babić.

Divizijska šamarčina

Fejza se u Vranje sa porodicom doselio iz Končulja, najverovatnije pred balkanske ratove. Bavio se trgovinom, bio je i mesar, ali je bio muzički nadaren kao i većina pripadnika njegovog naroda – svirao je flighornu, pa je osnovao orkestar u kome su dominirale trube.

Njegov sin Bakija Bakić rodio se 1923. godine i kao i ostali romski dečaci počeo veoma rano da se interesuje za muziku. Trubu je počeo da svira sa 10 godina i odmah se videlo da neće biti samo još jedan muzikant iz Gornje Čaršije. Umeo je da nosi svoj talenat.

Bakija je sa 12 godina ušao u očev orkestar, a Fejzine pedagoške metode su često bile surove, kao i sam život u romskim mahalama tog doba.

– Dobio sam jednom veliku šamarčinu od oca, divizijsku, nisam mogao da shvatim neko njegovo vežbanje. Pamtim lepo taj šamar, doveo me je stvarno do toga da postanem ono što sam danas – pričao je Bakija u intervjuu za Radio Vranje 1984. godine.

Nije hteo u vojnu muziku

On je neko vreme proveo i u partizanima, koji su ga najverovatnije “pokupili” posle oslobođenja Vranja, 1944. godine, da bi bio trubač u vojnom orkestru. Nakon toga, prebačen je u Niš, gde je proveo mesec dana, a potom u Kragujevac, gde je ostao do 1946, kada je demobilisan.

– Pitali su me da ostanem, u vojnu muziku, ali nisam hteo, odnosno nije dao otac pošto drugog sina nije imao. Čim sam došao kući počeo sam da vodim orkestar – objašnjavao je Bakija.

U vojnom orkestru bio je prva truba, ali je za njegovu karijeru bilo najznačajnije to što je tamo, pored malo muzičke teorije, naučio da bez disciplie nema uspeha u poslu. U prilog tome je svedočenje novinara Radomana Irića, koji je slušao Bakiju osamdesetih godina prošlog veka.

– Bio je kao pravi komandant, a orkestar kao vojska. Dovoljno je bilo samo da ih pogleda, stajali bi kao ukopani – priseća se Irić.

Vranjanska duša u Dragačevu

Fejza je 1953, verovatno zbog godina, potpuno predao upravljačku palicu sinu, a orkestar je od tada nosio Bakijino ime. Članovi su, međutim, i dalje uglavnom bili rođaci.

– Znate šta, kada smo na poslu nema familijarnosti, a ovako smo familija – objašnjavao je šeretski Bakija.

Iako je već kao mlad postao vrhunski muzičar, neko ko je pronikao u suštinu muzike rodnog Vranja, Bakija nikada ne bi postao to što jeste da nije bilo Guče. Kada je tamo odneo čočeke, dert i sevdah, kada je Dragačevu odneo vranjansku dušu, sve se promenilo.

Profesionalci koji ne znaju note

Bakijin orkestar se prvi put pojavio na Saboru 1963. godine, a prikazani kvalitet je bio toliko upečatljiv da je konkurencija iz drugih krajeva Srbije govorila da vranjanski Romi nisu amateri, već obrazovani muzičari. Naravno, za to je zasluge poneo Bakija, koji ništa nije prepustio slučaju.

– Zahvalujući Jašku Jašareviću bilo smo prinuđeni da vežbamo mesec dana, tako da smo bili spremni. To je bio naš prvi javni nastup. Odsvirali smo i “Izgubljeno jagnje” – objasnio je mnogo godina kasnije Bakija.

Orkestar Bakije Bakića

Naravno, niko iz njegovog orkestra tada nije znao ni jednu notu, kao ni većina onih koji će sa juga Srbije posle ići u Guču. Svi oni svirali su po sluhu – koji je upio žal za mladost, Gornju Čaršiju, igru i pesmu Koštane, atmosferu koja je iznedrila “Izgubljeno jagnje”, “Vranjanku”, “Romski čoček”, “Sulejman bega”, “Svekrvino kolo”…

– Malo je falilo pa da ne odemo. Odbor je mislio da smo profesionaci. Ja sam im pokazao žuljevite ruke radnika – govorio je Bakija, koji je u to vreme bio zaposlen u Duvanskoj industriji Vranje, što mu je kasnije donelo i penziju.

Narod na ulici dočekao pobednike

Kad se doznalo za Bakijinu pobedu, Vranje je slavilo. Ostalo je zabeleženo da je Fejza, sa “Politikom” ispod miške, išao po Gornjoj Čaršiji i radovao se do suza.

– Svu rakiju što imam popićemo kada se Bakija vrati – govorio je Fejza.

Orkestar je dočekan narednog dana u popodnevnim časovima. Narod je istrčao na ulice, dok su pobednici Sabora u Guči svirali “Marš Vranja” i splet gradskih igara i pesama.

– Vođa puta Mile Barbače svečano je nosio dragoceni trofej – zlatnu, prvu trubu amatera trubača Srbije. Svi su hteli da je vide. I njenog dobitnika Bakiju Bakića – zabeležile su 1963. Vranjske novine.

Mene je Sabor rodio

Narednih godina usledila je apsolutna dominacija vranjanskih trubača na dragačevskom saboru. Orkestar je pobedio 1964, 1967, 1968. i 1971, a Bakija je poneo prvu trubu 1969. i 1970. godine.

Niko s njim tada nije mogao da se takmiči – u svemu što je svirao, komponovao, imrovizovao, prepoznavala se majstorska ruka. Bakijina muzika mirisala je na Vranje i vranjansko, ali njegov dar nije bio samo u tome. Pre svih je shvatio značaj Guče.

Bakija je 1970. pobedio izvodeći pesmu “More vrćaj konja, Abdul Ćerim-ago”, koju je nekad pevala Koštana u drami Bore Stankovića, ali je tada izrekao nešto što se još pamti.

– Iako ovde nisam rođen, iako ovde ne živim, ja sam, zbog Sabora, Dragačevac. Mene je Sabor rodio – kazao je Bakija.

Lepo može da se živi

Više od pola veka je ovaj majstor proveo s trubom i skoro isto toliko vodio jedan od najboljih srpskih trubačkih orkestara. Iza sebe je ostavio deset snimljenih ploča – četiri singla i šest velikih albuma, a 1975. pojavio se i u ne baš zapaženom filmu “Poznajete li Pavla Pleša”.

Bakijine pobede u Guči i zvuk njegove trube odavno su deo legende, ali je manje poznato da ga je krasilo još nešto – kako se to danas popularno kaže, umeo je da “proda” orkestar, odnosno sebe i svoje umeće.

U pomenutom radijskom intervju iz 1984. saznajemo da su mu uredno stizale tantijeme od snimljenih ploča, od čega je 15 odsto pripadalo njemu, a ostatak drugim članovima orkestra.

– Lepo može da se živi, malo svadbe, malo ploče, malo nastupi na TV, malo gostovanja. Zauzeti smo, sve nam je ugovoreno mesec dana unapred. Mogu da zahvalim svima, čitavoj Jugoslaviji, jer zaista cene moju umetnost. I svi zovu – rekao je Bakija, navodeći da je, čim je procenio da može da se živi od svirke, napustio posao u DIV-u.

Ostavi kaparu i slobodno umri

Bakija je, zapravo, bio veliki menadžer. Kako u njegovo vreme nije bilo brojnih medija, mobilnih telefona, a ni interneta, mejlova, Facebook-a i ostalih društvenih mreža, imao je običaj da se oko podneva lagano spusti do Robne kuće u centru grada i da malo stoji tamo. Vranjanci su mogli da mu priđu, porazgovaraju s njim i, što je najvažnije, da ugovore dolazak njegovog orkestra. Bakija je gledao u tefter da vidi da li je slobodan i, ako jeste – uzimao kaparu.

U njegovo vreme trubački orkestri svirali su i na sahranama, odnosno pratili su povorku od kuće pokojnika do crkve. I tako, kad je umro neki Vasa, pozvali su ga da obavi taj posao, na šta je on mirno odgovorio – ne može, nije platio kaparu.

– On me sreo kod Pošte, dok je bio živ. Bre Bakija, kaže, ‘ajde da te kaparišem, će umrem, ne daj bože, neće ima ko da mi svira. Ja mu reko’ – ostavi kaparu i slobodno umri, ja sam tu. I nije ostavio. E, da je ostavio… objašnjavao je posle Bakija.

Posao s Goranom Bregovićem

Veliki vranjanski trubač voleo je druženja, ponekad bi zaigrao i karte, ali ne u veliki novac. Bio je strog, nije voleo da pije, a nije padao ni pod uticaj zvezda estrade ondašnje SFRJ. Znao je svoju vrednost – i cenu. O tome slikovito govori anegdota iz 1985, iz Sarajeva, kada je upoznao Gorana Bregovića i s njim sklopio posao.

Prema kazivanju unuka Bakijine rođene sestre, majstora trube Nenada Mladenovića, Bregović se oduševio kada je čuo kako orkestar iz Vranja u jednoj sarajevskoj kafani izvodu pesmu “Lipe cvatu”, koja je u ono vreme bila hit u Jugoslaviji. Pozvao je preko konobara Bakiju, da u pauzi sedne za njegov sto.

Titova vremena (Bakija je drugi s desna)

– Bakija je otišao, a Goran ga je izljubio i čestitao. Uz piće ga pita da li bi gostovao na koncertu Bijelog dugmeta i koliko bi to koštalo. Bakija mu je dao ponudu, a on je bio specijalista za te stvari, pa se vratio kod svojih i kazao im koliko je tražio. Leeele, kaže moj otac Ekrem, ujko, ti lud li si, toliko para za jednu pesmu? A Bakija će – sine, što se ti sekiraš, znamo da odsviramo tu pesmu – priseća se Nenad priče koju je čuo od dede i oca.

Zamrzivači za majstora

Mladenović navodi da je kao dečak često gledao kako Bakiju ljube obični ljudi, ali i da je bilo primetno da ga vole i funkcioneri bivše države.

– Nekada nije bilo zamrzivača, nisu mogi lako da se kupe. A Bakija pozove direktora fabrike u Nišu i kaže mu da ostavi dva komada. Onda uzme kombi i ode da ih dotera. To pokazuje koliko je bio poštovan. Veliko je njegovo ime. Takvu slavu danas nema niko – kaže Nenad.

Svirao je Bakija svuda, po kafanama i elitnim restoranima, na svadbama i vašarima, estradnim pozornicama, kod nas i u inostranstvu. Pratio je i mnoge pevače – Usniju Redžepovu, Stanišu Stošića, Oliveru Katarinu….

Sa brojnih putovanja po svetu najviše se pamti gostovanje u Saragosi, tokom Svetskog prvenstva u fudbalu 1982. godine i utakmice Jugoslavije i Španije, kada je domaća publika pevala dok je vranjanski orkestar svirao “Granadu”.

Stvarno sam bio tamo? Kako znaš?

Bakiju je ponajviše zanimalo sviranje i nije se trudio da zapamti u koje sve gradove i zemlje je išao, o čemu svedoči novinar Radoman Irić, koji je s njim 1984. godine napravio intervju za Radio Vranje.

– Znao sam da je na putovanjima dobijao razne zahvalnice, pa sam mu ih zatražio kako bi se bolje pripremio za razgovor. Odmah mi je neko dete, koje je on poslao, donelo veliku “Koštaninu” kutiju za ženske čizme, prepunu plaketa iz svih krajeva sveta. Sve je, međutim bilo u jadnom stanju, tragovi šoljica za kafu nalazili su se na skoro svakom papiru. Posle ga pitam, Bakija, bio si u Holandiji, ispričaj nam kako je bilo… A on će: Stvarno sam bio tamo? Kako znaš?

Bakijin ponedeljak u Hotelu Vranje

Ipak, Vranje će pamtititi Bakiju najviše po njegovom ponedeljku, po nastupima u kafani u starom Hotelu, koji je imao i letnju baštu. Nastajao bi muk kada Bakija zasvira. Žudnju njegove trube Vranjanci su osećali kao svoju.

Kako je za portal Vranjenet nadahnuto zapisao novinar Duđan Đorđević Dude, stari Hotel je nekada bio kultno mesto porodičnih okupljanja. Na Bakijin ponedeljak, roštilj i domaće vino, koje se slobodno unosilo, dolazili su uglavnom stari Vranjanci, tokom celog leta, ali i oni rasuti po Srbiji, najviše po Beogradu i inostranstvu.

Bakija (prvi s desna) i Ekrem Mamutović (sedi na stolu)

– Bakija je tačno znao kada da priđe, ni pre, ni posle, zanosno svirajući “Izgubljeno jagnje”… Pala bi prva “crvena”, na čelo. Pa druga, treća, četvrta…. Cela bašta digla bi se na noge. Izvija se kolo, noge kao da su u vazduhu. Trese se snaga, oči c’kliv, obrazi od smešku samo što ne puknu. Igralo se do fajronta. Utorkom bi Bakija svirao u kafani „Evropa“. I tu se čekalo na mesto iako su tada svoj merak pronalazili oni iz okolnih sela – zabeležio je Đorđević kazivanje Dušana Đošića Đoše, gosta “Bakijinog ponedeljka”.

Nema više te pitomine

Naravno, nisu svi voleli Bakiju. Posebno je među trubačima bilo onih koji su želeli da ga skinu s trona, zavideći mu ponajviše na reputaciji koja je kontinuirano obezbeđivala prihode njegovom orkestru. Nije im bilo lako – za bogatije kuće bila je stvar prestiža da im Bakija svira na veselju.

Niko, međutim, nije nipodaštavao njegovu virtuoznost, naprotiv. Majstor trube iz Pavlovca, Jovica Ajdarević kaže da velikog Bakiju pamti kao dobrog čoveka.

– Govorio mi je: Sinko, ako nešto treba da ti pokažem, zovi, uvek ću da dođem. Za mene je on najmelodičniji i najmekaniji trubač svih vremena, a posle je to nasledio i Ekrem, koji je isto bio veliki. Teško je da se svira za uvo, za dušu, da te nešto dirne. E, to je umeo Bakija izvanredno da radi. Nema više te pitomine – kaže Ajdarević.

Da ciganštiraš je glupo

Ima li, dakle, neke tajne u Bakijinom muziciranju? Kako je otvarao srca, razgaljivao dušu? Odgovor majstora pokazuje da tu nema nikakve misterije.
– Ako misliš da radiš i da uzmeš dobre pare, nemoj, bre, da ciganštiraš… Budi sposoban da izazoveš čoveka, sam da ti da paru. A kako? Pa sa sviranje, brate! Nema tu, ako ga ne izazivaš, ne može da ti da paru. Da ciganštiraš je glupo. Priđi do čoveka, pa mu sviraj lepo, na uvce, tiho, nežno… Ne da će da ti da pare nego će i kaput da skine… – govorio je Bakija.

I uvek je svirao vranjansku pesmu, vranjanski sevdah. I kad je stvarao nov čoček, naslanjao se na izvornu melodiju, vodeći računa o tome šta se svira i kako se svira. Živeo je od muzike i za muziku.

Duša ‘oće da mi pukne

U poslednjem razgovoru za novine, krajem jula 1989. godine, izmožden infarktom i dijabetesom, Bakija je naslutio skorašnji kraj:

– Ponekad, uveče, kada u nekoj od mahala zasvira truba, duša ‘oće da mi pukne – rekao je setno.

Bakija Bakić umro je nepuna tri meseca kasnije, u 64. godini. Na njegovoj sahrani sviralo je deset trubačkih orkestara.

Vranjanci su se odužili, u skladu sa prilikama i mogućnostima – 2006. podigli su mu spomenik u Gornjoj Čaršiji, a od 2013. pod pokroviteljstvom Grada održava se i trubački memorijal u njegovu čast.

Grad Vranje logo

 

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Vranjski majstori trube“, koji se realizuje uz podršku Grada Vranja.

Ostavi komentar

Polja označena zvezdicom se obavezno popunjavaju, ali Vaša email adresa neće biti javno publikovana. Komentari koji sadrže uvrede, psovke ili govor mržnje neće biti objavljeni.

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.