Autor Zoran S. Nikolić

Mantafa je nadogradnja u trenutku. Segmenti na turskom se tretiraju kao vid proročanstva i to daje unekoliko svečanu i ozbiljniju notu nastavku na srpskom. Ponekad liči na pesmu u prozi, ponekad na istrgnuti razgovorni segment.

„Politika“ i „Mali žurnal“ posvećuju priloge „čeličnom“ lekaru, koji ne napušta bolnicu ni u jednom trenutku, za koga „niko ne zna kada spava i da li uopšte spava“, rešenom da dobije rat protiv „nevidljivih neprijatelja“

Glavni lik romana nije unapred projektovani Vuk, mladić koji doživljava amputaciju dela tela, nego je to upravo amputirani deo tela. Šaka. Vuk samo glumi glavnog junaka, nosi šaku i gubi je, sahranjuje kao pravog pokojnika i pamti.

Ona je rado prihvatila taj srebrni predmet, i pored početnog podsmevanja novih ukućana, ona i dan-danas, kao vremešna gospođa, iznosi posluženje na njemu, nadajući se da će gosti pitati šta znači natpis i rado priča o svom ocu.

Bora Stanković je više puta počinjao obradu proznog predloška, ali je imao snage i koncentracije samo da obradi po koju scenu, pa je dramatizaciju odlagao sve do poslednjih godina života

Čovek koji o savremenim temama hoće da piše makar korektno, mora tretirati građu na osnovu ličnog iskustva

Ja sam rastao na ulici, a ulica vas nauči mnogo čemu, prvenstveno tome da su vam ruke permanentno dignute u gard, pa i ako primite udarac, da uzvratite jače. No, nisam pravljen ni za svet protuva i hulja, kojima smo okruženi

Profesor Popović ističe da su se njegov otac i Petefi, koji je predstavljao kao Petruš, brzo sprijateljili i da su te dve i po godine „živeli kao braća“, pa mu je crkvenjak ispričao šta je sve preživeo posle propasti Mađarske bune

Neša stoji i gleda. Nove hiljadarke, pedesetice, stotke i teški fišeci srebrnih dinara! Nikad u veku nije on video tolike pare – od pamtiveka siromah.

Sijarić je književnu slavu stekao romanom “Bihorci” (1955) i pripovetkama iz sandžačkog života, pa su ga zbog te povezanosti sa zavičajem često poredili sa Borom Stankovićem.