Autor Zoran S. Nikolić

Bora Stanković je više puta počinjao obradu proznog predloška, ali je imao snage i koncentracije samo da obradi po koju scenu, pa je dramatizaciju odlagao sve do poslednjih godina života

Čovek koji o savremenim temama hoće da piše makar korektno, mora tretirati građu na osnovu ličnog iskustva

Ja sam rastao na ulici, a ulica vas nauči mnogo čemu, prvenstveno tome da su vam ruke permanentno dignute u gard, pa i ako primite udarac, da uzvratite jače. No, nisam pravljen ni za svet protuva i hulja, kojima smo okruženi

Profesor Popović ističe da su se njegov otac i Petefi, koji je predstavljao kao Petruš, brzo sprijateljili i da su te dve i po godine „živeli kao braća“, pa mu je crkvenjak ispričao šta je sve preživeo posle propasti Mađarske bune

Neša stoji i gleda. Nove hiljadarke, pedesetice, stotke i teški fišeci srebrnih dinara! Nikad u veku nije on video tolike pare – od pamtiveka siromah.

Sijarić je književnu slavu stekao romanom “Bihorci” (1955) i pripovetkama iz sandžačkog života, pa su ga zbog te povezanosti sa zavičajem često poredili sa Borom Stankovićem.

Samo sam za ove dve godine dva ili tri puta zastao na dva-tri minuta. Shvatio sam da njegova očigledna naklonost proizilazi iz toga što je poznavao neke moje stare, kojih se ni sam više ne sećam

Ako imate Svrabišu u blizini, brojite korake od šanka do izlaza, pazite na ledenice koje vise, proverite da iz stolice ne viri esker, dajte nekome da vam proba hranu... Vodite računa o sebi, jer on samo o sebi vodi računa i njemu je bolje kada je drugima gore.

Osećao sam se pobedonosno i svečano. Kao u narodnoj pesmi – “a kad su se rujna ponapili vina”! I tako je i bilo.

U gradu su ostali isključivo starci, žene i deca. Retki od njih imali su sreću da pre desetak dana pozdrave svoje najdraže, još ređi da čuju neku vest o očevima, braći, sinovima koji su bili u vojsci. Stizale su glasine o stradanju širom zemlje.