Suočavanje sa istinom najčešće boli. „Amateri“ dovode do katarzične erupcije smeha.


Piše: Nebojša Cvetković


 

Motivisani željom da naprave svojevrsni omaž jednoj od svojih najuspešnijih komedija, vranjski pozorištanci su odlučili da po tekstu „Amateri“ Zagrepčanina Borivoja Radakovića urade predstavu koju su najavili kao „Kako snimiti porno film – drugi deo“.

     Komedija „Amateri“ zapravo čini prvi deo trilogije „Kvart“ ovog veoma cenjeneg hrvatskog pisca rokenrol provenijencije. Svojim delima, naime, Radaković se zdušno bori protiv duhovne ruralizacije urbanih sredina, koje su prirodno stanište junaka njegovih dela.

Amateri ili tabloidna paranoja

     (Be)smisleno agresivni diskurs javnog govora o burazersko-folirantskim investicijama koje će nas vrlo brzo (samo što nisu) usrećiti, tabloidna paranoja koja nas ubeđuje da svako ko ne misli u parolama sa naslovnih strana po difoltu kleveće i laže, rialiti programi puni prostitutki koje se sada zovu starlete, zajedno čine jednu veliku pornografsku Potemkinovu fasadu društva koje tone u glib egzistencijalnog beznađa.

     Iz takvog socijalnog miljea dolaze nam junaci „Amatera“, gladni svega, lišeni bilo kakve empatije, potopljeni do guše u sumračnoj zoni tranzicije. Polusvet društveno-ekonomske margine (sa neizbežnim nacionalno-verskim bekgraundom) – za prilike vranjskog teatra nazvan Grga, Šare, Nece i Jase – ima zajednički motiv da više ne tavori u tom i takvom svetu, i želi da uzme stvar u svoje ruke: snimiće prvi srpski pravoslavni porno film, koji će im omogućiti toliko željeni bolji život.

Amateri Pozorište Bora Stanković Vranje

     Nakon Vladimira Lazića koji je, sada već daleke 2003 godine, režirao „Kako snimiti porno film“, predstavu koja je imala 67 izvođenja, mogućnost da ovako sjajan scenario pretoči u pozorišni igrokaz dostojan prvog dela dopao je u ruke osobe takođe sa prezimenom Lazić, ovaj put Andreje, mlade beogradske rediteljke koja se u svojim prethodnim projektima uspešno oprobala u žanru komedije za šta je dobijala i festivalske nagrade.

     Stavljajući u fokus više komični nego socijalni nivo Radakovićevog teksta, Lazićeva je pametno odlučila da protagonisti „Amatera“ progovore na vranjskom dijalektu, što je dodatno doprinelo efektu uvećanog ogledala u kojem su domicilni gledaoci u odrazu sa pozorišne scene mogli da vide sopstvenu komičnu apsurdnost batrganja u raljama tranzicije.

Zluradi čovek i jednolični pip – pip zvuk

     Rediteljsku inventivnost Lazićka je koncentrisala na razigravanje komičarskih vratolomija aktera predstave. U tome je sjajnim koreografskim rešenjima neprocenjivo pomogla profesorka scenskog pokreta na FDU u Skoplju Krenare Nevzeti – Keri, koja je omogućila da predstava ni jednog trenutka ne gubi na tempu, ostane vrcava i bez praznog hoda do samog kraja.

     Razigrana glumačka interpretacija, kroz obilje komičnih situacija, progovara o materijalnoj, ali mnogo više o moralnoj bedi. Kao i većina tranzicionih gubitnika, Grga, u kreaturnom tumačenju intezivno dinamičnog Marka Petričevića, nikada nije našao posao u svojoj struci. Zato se zaposlio u supermarketu na kasi i vrlo brzo postao zluradi čovek kojeg, pored žene koja ga otvoreno vara, izluđuje i jednolični pip – pip zvuk čitača bar koda. Egzistencijalno pričepljen, on ipak svakodnevno, sa veštački nameštenim osmehom na licu za svaku mušteriju ponaosob, radi prekovremeno za dnevnicu koja se u bilo kojoj normalnoj zemlji zarađuje za jedan sat.

Alo, pile

     Šare – pragmatičan i preduzimljiv vodoinstalater – u ekspresivnoj kreaciji Bojana Jovanovića, koji dodatno zarađuje snimanjem svadbi, u stvari je neviđeni papučar koji se kao đavo od krsta boji sopstvene žene (alo, pile).

     Njih dvojica dolaze na ideju o snimanju porno filma čiji će glavni protagonisti biti socijalni slučaj Nece (igra ga Dragan Živković, kao jedini preživeli lik iz prvog dela) i prostitutka koju su na neviđeno našli u oglasima – Jase, u sugestivno energičnom izvođenju Milene Stošić.

     Čak ne ni tehnološki, već životni višak, redovni abonent narodne kuhinje i lokalhih kladionica, Grgin drug još iz školskih dana – Nece, jedan je iz plejade mnogobrojnih koji, iako u srednjim godinama, još uvek ne znaju šta bi sa sobom i svojim životom. Ideja o snimanju porno filma za trenutak oživljava njegove naivne dečačke snove koje Grga dodatno podgreva uveravanjem da će se ovim filmom vrlo brzo probiti u sam vrh porno industrije i da će zarađivati više para od njegovog omiljenog fudbalera na čiji se tim redovno kladi.

Amateri Pozorište Bora Stanković

Emotivna golotinja

     Jase je takođe, kao i svi muški likovi, gubitnik i na društvenom i na privatnom planu, devojka koju je splet životnih okolnosti nagnao da za hleb zarađuje svojim telom.

     Pritisnuti društvenim i ekonomskim (ne)prilikama, svako za sebe i svi zajedno, prisiljeni su da se dovijaju unutar zadatih životnih koordinata, stvarajući niz komičnih skica o svojoj emotivnoj golotinji, sve vreme zasmejavajući publiku do suza.

     Scenografija, uz neke nepotrebno prenaglašene elemente (kaktus u obliku falusa), kostimi (sa džibersko-pronacionalnom folklornom crtom) u idejnom rešenju Bobane Stošić, koja potpisuje i dizajn scene, kao i odabir muzike (Andreja Lazić), potpuno su primereni karakteru likova, radnji, atmosferi i dinamici predstave.

Slika potrošačkog društva

     Korišćenje kišobrana kao rekvizite kojim se glumci brane jedni od drugih, a posredno i od zala spoljašnjeg sveta, zanimljivo je metaforičko rešenje, baš kao i nepomerivost fikusa i sobnog nameštaja, kao simbola nepromenljivosti životnog skripta u kojem su se zatekli i iz kog očigledno nikako ne mogu da nađu izlaz.

     Uspešno prožimanje tih elemenata omogućilo je potentnu predstavu koja se ne iscrpljuje isključivo u (pre)naglašenoj komičnosti likova zapalih u apsurdne situacije, već u podtekstu daje zanimljivu i kritičku sliku moralno posrnulog potrošačkog društva. Suočavanje sa istinom najčešće boli, a u slučaju „Amatera“ dovodi do katarzične erupcije smeha.

     Crna komedija koja uspešno ostvaruje sva pravila žanra bespogovorno će biti, ne samo ovosezonski, repertoarski hit vranjskog teatra.

 

Grad Vranje logo

 

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Pozorišna kritika“, koji se realizuje uz finansijsku podršku Grada Vranja.