Mi smo gospodarima naše smrti potrebni najpre živi, ali potom se naša smrt reciklira i njome se upravlja našim potomcima. Zbog toga su naši životi u ovom vremenu tako bedni

Od prve vesti da se pojavio (u izdanju „Lagune“, najvećeg domaćeg izdavača, u prestižnoj ediciji „Meridijani“, u tiražu od 2.500 primeraka), roman „Smrt za poneti“ privlači čitaoce, pobuđuje interesovanje stručne javnosti i nailazi na odjek koji bi mogao da autora Zorana S. Nikolića učini ponosnim, ali on o tome izbegava da govori. Zbog toga smo sa njim, na dan kada je potpisao i ugovor za digitalno izdanje romana, razgovarali isključivo o temi koju je obradio.

Crni humor podrazumeva hrabrost

VranjeNET: „Živi ništa ne znaju. Poučite me, mrtvi, kako se može umrijeti, bez straha, ili bar bez užasa. Jer, smrt je besmisao, kao i život“ – stoji na kraju romana “Derviš i smrt”. Da li je “Smrt za poneti” crnohumorna varijanta ove misli?

Zoran S. Nikolić – Sa prilično pouzdanja smatram da je humor nešto najozbiljnije i najvažnije što sam sreo na ovom svetu. Sva civilizacijska mudrost bi mogla da se preoblikuje u humor i to bez imalo kreveljenja i relativizacije, da nimalo ne bude okrnjena ili umanjena. Naprotiv, bila bi prihvatljivija. Humor je uvek na granici intelektualnog proboja na viši ili bar novi i drugačiji duhovni stepen, jer je osnovna njegova odlika da remeti ustaljeni odnos između označitelja i označenog, on redovno zagrebe po opštim mestima i nagoveštava nešto novo i smislenije. Humor ima sve odlike koje se u definicijama pripisuju umetnosti. U razbijanju okoštalih čvorišta u intimi i kolektivu crni humor verovatno ide najdalje i on podrazumeva i hrabrost, jer je vrlo blizu mestima kojih se ljudi plaše, kao što je, recimo, smrt. Takođe je crni humor je i efikasna reakcija na strah, potreba da se izborimo sa pretpostavljenim čudovištima u tami pećine. Inače, ne bih se usudio da negiram život i smrt kao što je to u navodu iz pitanja.

Kažu da je Gandi zaboravio na hinduizam i reinkarnaciju čim je legao na hirurški sto zbog upale slepog creva. Dakle, ima li smisla pisati o smrti ili o bilo čemu drugom bez humora?

– Najpre, ne gajim simpatije prema Gandiju, niti prema masovnim društvenim pokretima, iako duboko poštujem nenasilne principe. Gandi mi oduvek deluje kao neko neiskren, kao neko lukav ko je dobro shvatio marketing. Shvatam ga kao ličnost koja je preuzela ulogu žrtve i želi da to naplati. Znam da je ovo pomalo problematično i da me u ovakvoj formi izražavanja kao što je novinski razgovor može povesti tamo gde baš ne želim da stignem, ali sam ubeđen da je bar pod hirurškim nožem bio iskren, a nama je ta scena smešna upravo zbog potrebe da se relaksiramo od mračnih predela koji su karakteristični za religije i takozvane velike istine.

Da li je roman “Smrt za poneti” podsmehivanje ljudskim strahovima?

– Lično smatram da je „Smrt za poneti“ najpre istraživanje, intimni intelektualno-emotivni eksperiment koji je potom prepušten javnosti. Ako postoji podsmevanje, onda bi trebalo da bude najeksplicitnije u samom naslovu, a ako ga vidite i dalje u romanu, onda je ono, pretpostavljam, a i voleo bih da je tako, propratni detalj u racionalizaciji pojma smrti. Ne zaboravite, mi u vezi sa dva ključna momenta nemamo direktno iskustvo, mi nismo u prilici da doživimo niti svoje rođenje niti svoju smrt, pa se zbog toga upinjemo da se sa njima nosimo u nekoj prihvatljivoj formi, ili da ih dodatno mistifikujemo, kao što čine religije, ili da ih svedemo da nešto konačnije, a to čini nauka i ponekad filozofija. Eto, to bi možda i bila uslovna osnova romana, iako u njemu nema nedvosmislenog odgovora, jer bi bilo neozbiljno u kontekstu kako sam projektovao roman. Zbog toga je u romanu, sa druge strane, izvesno konkretno ishodište, odnosno sudbina glavnog junaka.

Znam da voliš crni humor i da se njime često koristiš u svakodnevnom životu. Kako to objašnjavaš?

– Ubeđen sam da crni humor u mnogim situacijama deluje okrepljujuće i na onoga ko ga stvara i na sagovornike. Iako može da izgleda paradoksalno, ali crni humor je lek protiv morbidnosti. I da ne bude zabune, neuspeh u crnohumornom opštenju deluje pogubno na aktere i protagoniste, pa čak i ono što smatramo običnim humorom, onda kada ne uspe, stvara mučninu i kvari raspoloženje, umanjuje energetski potencijal. Ponekad mi, iskreno, crni humor posluži kao pouzdani test za nove poznanike, čisto da bih po skraćenom postupku saznao šta se može očekivati u slučaju da postoje indicije da će se poznanstvo odužiti. To bi bila neka vrsta primenjenog humora, njegova upotrebna vrednost. Računam da si ovaj odgovor ciljao.

zoran s. nikolic smrt za poneti 3_6Prvi deo “Smrti za poneti” sastoji se od niza kratkih priča sa mnogo dokumentarnih detalja o ljudima iz tvog okruženja i njihovom umiranju, ali pretpostavljam da za mnoge tamo nije bilo mesta. Kako si odredio koga ćeš da umetneš u knjigu?

– Prvi deo je galerija pokojnika koja će tek naznačiti dešavanja, ali bez koje je nemoguć drugi deo. Moto romana nije laž, on precizno određuje odnos fiktivnog i dokumentarnog. Međutim, ono što smatramo dokumentarnim ponekad je u tolikoj meri fantastično da izgleda nemoguće. Stvarnost je često tako maštovita da je ne treba domaštavati, ali ona ipak nije dovoljna da bi činila umetnost, jer je uglavnom lišena bilo kakvog smisla. Zbog toga je neophodna mera u odabiru i dokumentarnih i detalja fikcije, pošto kao pisac ne želim da otkrivam istinu, niti mi je do nje stalo, već želim da je stvorim. Nakon određivanja strukture romana, indeksacija likova je bila jednostavna, svaki od likova je dobio osobine još nekoliko drugih koji se nisu pojavili u romanu, a za mene je pravi izazov bio odnos protagoniste Janka i antagoniste Radamanta, naročito zbog toga što su u ovoj verziji zamenili mesta u odnosu na prvu verziju, koju sam pisao ranije i koja je, na sreću, izgubljena. Likovi u prvom delu su komadići slagalice smrti, poopšetno gledano, a zapravo su slagalica života glavnog junaka, koji ima pasivno-aktivni odnos prema svojoj smrti, što je, valjda, i jedino logično. Naravno, romanesknu ornamentiku, meni dragu, čine događaji u kojima ti likovi učestvuju i to je vrhunac mog uživanja u pisanju.

Jedan od junaka romana poginuo je zbog neizmerne ljubavi prema tuđim ženama, tj. “dao je život za svoje ideale”. Iako je njegova sudbina tragična, čitalac ne može a da se ne nasmeje. Zašto je to tako?

– Jednostavnije bi bilo da dobre nemere realizujemo tako što ćemo ljudima narediti da se smeju, ali je to iz nekog razloga nemoguće, pa moramo stvarati umetnost koja će nakon konzumiranja učiniti da se ljudi osećaju bolje nego pre toga.

Džukelama kada priđeš bliže – ne ujedaju

Drugi tvoj junak život transponuje u šahovske probleme. Da li postojanje čoveka sa takvim misaonim tokom dokazuje da mi, obični smrtnici, zapravo ništa ne razumemo?

– Moji junaci umiru kao slobodni, slobodni u meri da smrt bude u njihovom vlasništvu, za razliku mnogih iz naše skorije i dalje prošlosti. Kada naša smrt postane tuđa roba, mi gubimo sve, a našu smrt najčešće prisvajaju religije i političke ideologije, prodajući nam je na rate i sa visokom kamatom sve dok smo živi. Zato je odnos prema sopstvenoj smrti mera naše slobode i mera kvaliteta života. Vidite, religije funkcionišu kao legitimni baštinici, konrolori naše smrti i tu počinju masovne zloupotrebe. Setite se kraja osamdesetih prošlog veka, kada su balkanski narodi priznali religijama i ideologijama vlasništvo nad žrtvama iz Drugog svetskog rata i kada su aklamativno prepustili svoju smrt velesveštenicima i političarima, pa mi recite da ta masovna hipnoza i dalje ne traje. Lično smatram da će balkanski košmar nestati onog trenutka kada ljudi zagospodare svojom smrti. Pitanje slobode je uvek bilo pitanje smrti, od robovlasništva do današnjih dana, jer kada mi je oduzmete, vi gospodarite mojim životom i jedina moguća globalna zavera funkcioniše upravo na tom nivou. Mi smo gospodarima naše smrti potrebni najpre živi, ali potom se naša smrt reciklira i njome se upravlja našim potomcima. Zbog toga su naši životi u ovom vremenu tako bedni, ništavni, a popraviće se kada prestanemo da svoje i tuđe žrtve koristimo kao monetu u komunikaciji. Iako je moje obrazloženje bilo duže, smatram da je bilo neophodno da bi se objasnilo zašto Nešina smrt iz prethodnog pitanja ne deluje u romanu sa dodatnom morbidnošću, nego kao opozit ovome što sam upravo govorio. To je, takođe, zato što je on erotski rob po ličnom izboru, erotika je njegov ideal, i zato što gubi život na polju koje je smatrao da je jedino vredno života. Verujem da je atmosferi koju si zapazio doprinelo upravo približavanje sopstvenoj smrti. A tako je i u Vukotinom slučaju iz ovog pitanja, koji bira šah kao polje slobode.

U drugom delu romana mrtve oživljavaš na internetu, na Fejsbuku. Da li hoćeš da kažeš da se ljudi zapravo plaše tehnologije jer ne znaju šta se iza nje krije?

– U prirodi je čoveka da se plaši nepoznatog, a kako je strah apstraktnog porekla, mi ga ukrstimo sa svim manama svoje ličnosti i dobijamo užas svake prirode. Osvajanje nepoznatog je kao odnos sa uličnim džukelama, kada priđeš bliže – one ne ujedaju.

Šta pomisliš kada na Fejsbuk listi prijatelja naletiš na profile onih koji su u međuvremenu preminuli? Brišeš li ih… da te slučajno ne pozovu? Ozbiljno pitam.

– Ozbiljno i odgovaram: to su posebni trenuci, ispričamo se kao ljudi, kao nikada za života. Naravno da ih ne brišem iz spiska prijatelja, kao što ih ne brišem ni iz telefonskog imenika. Eto, na primer, Fesbuk priređuje male emotivne svečanosti kada nas podseti na godišnjicu onlajn prijateljstva sa pokojnikom, kao nedavno meni, kada mi je takav susret priredio sa dragim prijateljem, književnikom Ivanom Danikovim, rano preminulim, sa kojim sam prijateljevao još od literarnog početka, koji je, inače, prvi pročitao rukopis romana koji je tema i našeg razgovora. Čuvam i njegov mejl sa utiscima…

Dokumentarna knjiga o vanzemaljcima

Dosta vremena provodiš na Internetu, Fejsbuku, a bio si i strastveni igrač Travijana, što znači da si ovladao tehnologijama i da ih obilato koristiš. Kako gledaš na one koji kažu da se u knjigu ne računa ono što nije štampano na hartiji i da pravi književnici pišu isključivo na pisaćoj mašini, da ne kažem guščijim perom?

– Kakav si ti, takva ti je i svadba, kume! Odnosno, kakav si, takav ti je i zid na Fejsbuku. Što se tiče odnosa između Gutenbergove galaksije i digitalne ere, ja jesam skoro opsesivno vezan za knjigu na hartiji, sa svom onom erotikom u dodiru sa papirom i olovnom bojom, ali sam skoro podjednako vezan i za digitalne čari. Prvo, lični sam svedok prelaska sa cicometra na kompjuterski slog u štamparskoj pripremi, znam muke kada se tekst kontroliše i pre i posle i znam koliko je to bilo olakšanje u tehničkom pogledu, ali u onom bitnom, kada se uključi smisao same knjige, tu se ništa nije promenilo. Smatram da niti era posle digitalne neće moći da besmislenim tekstovima podari smisao. Poređenje je neumesno, kao da se trudite da dokažete ko je bolji – Piksi ili Teodosić!

Koje osobine ima tvoj idealni čitalac?

– Idealni čitalac bi bio moj klon, sitničav, inatan i uporan, ironičan i sklon raspravama i svađama sa autoritetima, koji sam iz mnoštva knjiga stvara u glavi svoju idealnu.

Kakvu bi knjigu voleo da napišeš u budućnosti?

– I to u malo daljoj, pošto su naredne dve kaparisane, knjigu o vanzemaljcima. Dokumentarnu!

Zoran Radulović