Rekvijem za jedan dan – Lidija Jelisavčić-Ćirić
Izdavač: Solaris“, Novi Sad, 2015.

Alfa-mužjak je mrtav. Bio je sebičan, samoživ, grub, agresivan prema svom čoporu, ne prema onima koji bi spolja napadali. Nedaleko od njegove lešine okupljaju se kučke iz čopora, da ližu rane koje im je naneo, ali pri tome počinju i međusobno da se ujedaju, razdražuje ih gnoj iz naizgled zacelelih rana.

Mogao bi ovo da bude siže romana Lidije Ćirić, mada je efektniji onaj u samom naslovu – rekvijem za jedan dan, jer je taj dan, koji je obuhvatio sve njihove živote, okvir za sudbinu jedne porodice, nesrećne na poseban način, kako bi rekao čuveni romansijer. Taj dan je odavanje počasti i oplakivanje ličnog usuda.

Mogli bismo, takođe, i da očekujemo da se tada resetuje zla kob, da se otpočnu novi životi pet sestara i njihove majke, jer je izvor njihovih nedaća već pod zemljom, a uistinu je taj dan tek suočavanje svake junakinje sa sobom, suočavanje sa svedocima i vinovnicima, suočavanje sa bolom. Ipak, ni iz toga nema rezultata. Sve one već su se suočile sa sobom, suočile se već međusobno znatno ranije, kao i sa bolom, ali se ispostavlja, kao po pravilu, da to nije dovoljno, jer izvor nedaća nije samo poročni otac. Nedaće su univerzalnije, neopipljivije, one su u prirodi ljudi, u prirodi i siledžije i žrtve.

Rekvijem-za-jedan-dan-60728.jpg_7

U osnovi romana je trijadna relacija: sestre – otac – majka. Prvo teme strukturnog trougla su sestre, kao jedna tačka sa pet varijeteta, kao svojevrsni dokaz da isti uslovi daju različite rezultate. U svakom slučaju, mogli bismo da dokazujemo da je moguće da svih pet sestara svedemo na jednu osobu. Potvrda je jedno od najuspelijih mesta u tekstu, opis sna, koji možemo da razvrstamo na najmanje pet ishoda, pet verzija, kao pet pogleda na figuru oca. Kompeksnost sna, dinamika spota, isprepletenost utisaka, maglovita vizura, nepovezana prisećanja, analogna je životnoj stvarnosti. U odnosu između sestara čitamo samoživost, samosažaljenje, grubost, uživljenost u ulogu žrtve do granice mazohizma. To se naročito odnosi na dete koje je naizgled najprivrženije ocu i koje se ritualno ponaša prema njegovoj smrti.

Figura oca je sveprisutna, on je podjednako živ i moćan kao da nije sahranjen. Zapravo je njegova smrt nebitna, on je učinio sve što je mogao da unesreći bližnje i nemoguće je poništiti nedelo. Ne treba sumnjati da su žrtve u svakom času priželjkivale njegovu smrt, ali one sada nemaju ništa sem te smrti, koja im, na kraju, i ništa više ne znači.

Treće teme trougla je veoma važno i u romanu i u stvarnosti u situaciji koju tretira Lidija Ćirić u svom romanu. Šta je majka? Podaritelj života? Toplina, sigurnost, nežnost? Ili saučesnik svog muža u nasilništvu? Zašto ona uporno skida crnu tkaninu sa ogledala?

U principu, majka je u ovom slučaju ili na veoma niskom nivou inteligencije, zato, na primer, sve tumači kroz horoskop, ili je mentalno bolesna, zato, recimo, ne razlikuje dobro od lošeg, ili je saučesnik koji se identifikovao sa mučiteljem, nosilac takozvanog stokholmskog sindroma. Ukoliko se opredelimo da joj dijagnostikujemo stokholmski sindrom (nazvan po odnosu otmičara i talaca u jednoj banci u Stokholmu 1973, mada su najupečatljiviji primeri iz logora u Drugom svetskom ratu), onda bismo našli i opravdanje za njenu ulogu u životu svoje dece, pa ćemo reći da je najstojala da umanji štetu svojim ponašanjem. Zato je ona „sama svoj stranac“, kako veli autor. U vezi sa majkom je i drugi najuspeliji detalj iz romana, spisak svega što je trebalo da kaže ćerkama a nije.

„Rekvijem za jedan dan“ blizu je dramske forme, a drami ga približava i izvesna beketovska atmosfera, s tim što je razlog okupljanja potraga za spasavanjem, ispitivanje mogućnosti da se život resetuje i podigne potpuno sistem. Lepa potreba i želja, ali bez izgleda da će junakinje uspeti, jer su i one nasledile nasilničke očeve osobine sudeći po poremećenoj međusobnoj komunikaciji, koja je, istina, u dobroj meri i odbrambeni stav, naročito kada se sagleda dimenzija ironije, a za nju se smatra da je jedina konstanta uspele umetnosti od antike do danas. Dijalozi u romanu su kao iz pravog dramskog teksta, a utisak potkrepljuju i česte didaskalije. Dobro je što autor nije podlegao trendu beogradskih prozaista i što je upotrebu psovke sveo na komunikativni nivo, jer neutemeljena upotreba ovog ornamenta redovno upućuje na pomanjkanje ostalih izražajnih literarnih sredstava.

Figura oca je sveprisutna, on je podjednako živ i moćan kao da nije sahranjen. Zapravo je njegova smrt nebitna, on je učinio sve što je mogao da unesreći bližnje i nemoguće je poništiti nedelo.

I, šta je, zapravo, ovaj roman? Najpre, romansijer je šest žena stavio u eksperimentalnu posudu i one su u kontrolisanim uslovima, žene sa teškim frustracijama i neslućenim posledicama. Dobro je što nema pozitivnog lika, pa time nije razvodnjena i zabalavljena situacija u kojoj su poražene žene. Dobra proza i jeste ispitivanje ljudskih mogućnosti i postupaka, dometa koji se ostvaruju u teškim životnim momentima.

A kakav je postupak romansijera? Ako bismo se potpomogli metaforom u odgovoru, mogli bismo, sa znatnim pouzdanjem, da kažemo da Lidija Ćirić, kada trese prašinu, ne brine da li će se posteljina pocepati.
Uspela je, i ja joj čestitam.

Zoran S. Nikolić