Nešto mi govori da ovde ima dovoljno pametnih ljudi koji zaslužuju bolje medije

  

Poštovani čitaoci, možda iz nekog razloga želite da znate otkud portal Vranje NET, odnosno šta me je nateralo da ga napravim. Pokušaću u nekoliko redova da odgovorim na to pitanje.

Kako bi rekao jedan engleski kolega, konzumiranje medija poslednjih godina stvara ugođaj istovetan tuširanju ispod kanalizacione cevi. Interesi političara i tajkuna razlivaju se po novinama, radijskim i tv stanicama, na lokalnom i nacionalnom nivou, a to se, kažu, zove tabloidizacija.

Teza o tabloidizaciji medija i društva je tačna, politički korektna, sexi, kakva god, ali je problem u tome što ne daje odgovor na sledeće pitanje: zašto većina tzv. ozbiljnih medija liči na tabloide? Zašto ti tzv. ozbiljni mediji ne rade posao zbog kojeg su navodno osnovani, tj. zašto se takmiče sa tabloidima, pa onda morališu i plaču kad shvate da su u prljavoj utakmici doživeli debakl?

Mainstream mediji obećavaju da će biti profesionalni, objektivni, uljudni, da će se zalagati za ovo i ono. Kad pogledaš kako to izgleda u praksi, jasno ti je da lažu. Vidiš da većina, poput tabloida, podstiče ljudsku patologiju.

Zašto bi javnost znala koliko litara krvi je isteklo u nekoj saobraćajnoj nesreći, koliko udova je pokidano, ko je došao na sahranu i šta su tom prilikom rekli rođaci nastradalih? Kakve potrebe zadovoljava izveštaj o kreaturi koja je pobila članove svoje porodice ili fotografija nagog, mrtvog čoveka? Čemu sve to? Kako veličina nečijih silikona utiče na život prosečnog građanina? Od kakve su koristi romansirane priče o gangsterima i diplomiranim starletama? O propagiranju zločina ili servilnom prenošenju lupetanja političara svih boja da ne govorim, jer je to najogavniji deo profesionalnog sunovrata.

Mediji u Srbiji su potpuno nevažni zato što su dozvoli da budu nevažni, a put do tog nivoa bio je kratak i strmoglav. Jureći nekakve šerove (čitanost, slušanost, gledanost), takmičeći se sa Fejsbukom i Tviterom i ostalim društvenim mrežama za gubljenje vremena, odlučili su da se bave trivijalnim, često i izopačenim stvarima, i otišli tamo gde im je i mesto – na dno. I potpuno je idiotski to što sada očekuju da budu poštovani i uticajni. Ne može i jare i pare.

Neko će reći da su mediji siromašni. Netačno. Ima ih sve više. Novinari su siromašni. I zato ih je sve manje. Možda niste znali, ali u mojoj branši imućni su, da ne kažem bogati, mnogi vlasnici privatnih i mnogi direktori državnih medija. Ma šta pričali, njima se ne isplati da budu četvrta grana vlasti, jer im je to pišanje uz vetar, borba protiv vetrenjača. Zato im se sladi interesni svingeraj sa političarima i tajkunima, a kada se svi ti likovi jednom umreže, servira se gadna tabloidna stvarnost u kojoj nema mesta za novinarstvo i etiku.

Zato su ovde popularne sve kretenske ideologije i teorije zavera, zato malo ko želi marljivo da radi, zato Tesla ne bi mogao da se zaposli u lokalnoj elektrodistribuciji bez članske karte neke partije, zato su neznanje i poltronstvo najtraženije osobine, zato nema novih ideja…

S takvim stanjem stvari, međutim, može da se saživi samo neko ko je u odgovarajućoj meri glup. Meni nešto govori da u Vranju ima dovoljno pametnih ljudi koji zaslužuju bolje medije. Pošto sam dvadesetak godina novinar, ne vidim šta sam korisnije za sebe, svoju porodicu i ovaj grad mogao da uradim nego da napravim portal koji će ispuniti očekivanja normalnog čoveka. U vremenu koje dolazi, na vama je da cenite da li sam u tome uspeo.

Vranje, april 2015.

Zoran Radulović

2 komentara

  1. ZabrinutiGradjanin

    Samo napred, za sada odlican 5! Nadajmo se da ce tako i ostati…