(Priredio: Zoran S. Nikolić)


 

Zamračilo već, a Neša još tumara po prostorijama pošte. Nije njegov posao da raskrčuje i raščišćuje po kancelarijama, ali on je prosto takav, ne može da zatvori a da ostavi gužve hartije, pikavce, prosut puder i zaboravljen ruž po stolovima i patosu, što su ga ostavile gospođice spremajući se na brzinu kući.

Ogrnuo već šinjel i pošao, ali mu palo na pamet još jednom da zaviri u blagajnu. Gleda Neša i ne veruje svojim očima – na kasi stoje ključevi, a zna da je noćas doneo sa stanice teške štosove novčanica! Stoji i gleda u nedoumici. Šta da čini? I prišao najzad, ali nije odmah zaključao. Instinkivno je otvorio kasu. Gomila novčanica u njoj. Svaku drugu noć on prevozi poštu od grada do stanice i ovamo. Donosi silan novac, ali uvijen u velike pakete i sandučiće i ne sablažnjava kao sada.

Neša stoji i gleda. Nove hiljadarke, pedesetice, stotke i teški fišeci srebrnih dinara! Nikad u veku nije on video tolike pare – od pamtiveka siromah. Skromna kućica gore u Sarajini i kondukterska plata, ali on je u duši ljubio tih sto dvadeset banki. „Bog da pomogne“, skidao je uvek kapu kada bi se povela reč o njegovom službovanju, „decu ću da prehranim i izviljkam“. I radio je neumorno. Ide noću na stanicu, zimi i leti, i vraća se uvek vedar i spreman da nezadovoljnima i preopterećenima u poslu pomogne i olakša i nikada ne broji sate niti traži neku nadoknadu za taj redovni vančasovni posao.

Ali sada! Sada… ne zatvara vrata, stoji i oči mu se šire. Neki glas govori mu iz dubine, baš iz njega samoga: „Uzmi, bre, Nešo! Šta može da bude? Poslaće gospojicu Natu u zatvor na pet-šest meseci i vratiće se otuda još deblja. Kada se vrati, protekcija, prijatelji, pa najviše za dva-tri meseca opet će sedeti uz kasu. Tebe mogu samo da ispituju šta je bilo i držaće te dva-tri dana u pritvoru. Šta ti mogu? Zaključaj kasu i ključeve u bunar. Sve je bilo kao svakog drugog dana, ti si tu kada niko nije, ali kasa je uvek zaključana… Ej, Nešo, posle te čeka život i po!“

Neša sluša. Hoće da zahvati, ruke mu drhte, hoće da zatvori vrata na kasi, ali čini mu se – vrata teška kao olovo. Onaj glas govori sve jače i nekako sažaljivo: „Uzmi, bre, Nešo!“

I Neša se okrenuo levo i desno, pružio obe ruke i stao da trpa štosove u nedra, džepove… Kad je pokupio sve, zaključao kasu, strpao je ključeve u džep i izašao na ulicu. Noć već pala. Mesec izgreva dockan. Na ulici mirno. On potrčao preko mosta, pa uz reku onim izukrštanim krivim sokacima izbio kući.

– Šta ti je, bre, Nešo? Je li ti loše? Šta to nosiš? – pitala ga je žena i pokazivala na njegov nabrekli šinjel.

– Pomeri se odatle da prođem i postavljaj večeru! – kaže joj Neša, strogo preko običaja, i žena je ušla u kuću, a on trčeći u zemnik, te je one štosove gurnuo u jednu krblu.

Kad je večerao, naredio je ženi i deci da legnu i odmah da spavaju:

– Da spavate… Zašto, ne treba da znate… Ja ću čas u mehanu – pokušava da zapreti Neša.

Ipak, nije otišao u mehanu. Uzeo iz zemnika veliku kantu od gasa, potrpao pare, naramio kopač i pošao u baštu. Tamo sve siromašno, kržljavo. Samo divna i raskošna brđanska noć, puna mirisa i svežine. Mesec se već pomaljao dole iznad Morave. Neša žuri. Zakopao kantu i ključeve, zaravnio zemlju, bacio odozgo malo šiblja i pošao u kuću.

„Ah, bre, Nešo“, gruva se u grudi uz put, „jedanput i ti da ogazdiš, pa kako bilo… Da stekneš i ti!“

Pesnica zvoni o njegove jake, koščate grudi i Neša oseća bol, ali nekako čudan, iz dubine.

„Ne, ne boli ovo od pesnice“, misli Neša, „iznutra me nešto boli. Šta li je to?“ I on se udara opet pesnicom, da isproba da li je bol od udarca i vidi da dolazi iznutra, baš kao onaj glas u blagajni. „Ništa, more“, odmahuje Neša rukom, oneraspoložen, „boleše me to i usput“, i ušao je u kuću i legao, ali deca krkljaju u snu i praćakaju se. Neša se trza kao da je to čuo prvi put. Mesec ogreva noć. Jedan snop svetlosti udara kroz prozor, na postelju na kojoj leži on i žena i sve troje dece. On zagleda ženi u lice: „Bre, što je ružna! Ovo dosad nisam video!“ Zagleda se opet zaspaloj ženi u lice.

Nikako da zaspi. Onaj snop mesečev peče ga i po licu i po rukama. On se uvija sav u pokrivač, ali vrućina, i otkriva se opet. Pevci otpočinju da pevaju: prvi, drugi, treći… Zora će već…

Neša se pretura po postelji. Ne misli više na ono u bašti. Misli na muku što je otpočela da ga grize ispod grudi i peče po celoj snazi i stao da razmižlja: „Aha, to je, znači. Tako li je to? E, pa kad je tako – ništa!“ Kazao je to u sebi nekome preteći i skočio, skinuo šinjel sa čiviluka, zgrabio opet kopač, pa požurio u baštu.

Kopač odjekuje u tišini. Probuđeni prvi komšija njegov, Krsta, pita ga otud iza zida:

– Nešto, bre, šta radiš to u nijedno doba? Šta to kopaš?

– Tvoju i moju sudbinu – odgovara jetko Neša.

– Kako, bre, to? – smeje se Krsta, koji zna da je Neša vedar i gotov uvek na šalu.

– Kako? Pa, pisano je da me pojede boljka, nemanje i rmbanje bez reda…

– Ma to jeste pisano, de – odgovara komšija iza zida – ama, što je tebi noćas?

Neša ne odgovara. Izručio banke u šinjel ispod pazuha, pa potrčao kroz sokake u poštu.

Kad je sredio novac kako ga je i našao, zaključao, strpao ponovo ključeve u džep, požurio je i zakucao na prozor gospođice Nate blagajnice.

Uplašena devojka se pojavila kroz prozor tek malo i pita ko je:

– Što ćeš, crni Nešo, u ovo doba? – uzviknula je kad je ugledala Nešu.

– Što ću? – ogovara Neša ljutito. – Svu noć nisam zaspao, a ti opet brljaj – i bacio joj ključeve u ruke.

– Kuku meni!

– Kuku! Kuku! A siroma Neša neka propada svu noć!

– Hvala ti, bog neka ti plati!

– Zatvaraj! – naređuje Neša i trese se sav.

Kad je blagajnica zatvorila prozor, on se okrenuo prema istoku i stao da se krsti: „Bože, hvala ti što me spasi, hvala ti što mi dozvoli da vidim kolko je poštenje slatko“.

I vratio se kući, te zaspao mrtvim snom.

O VUKI

Vuka Pop-MladenovaVuka Pop-Mladenova (1885, Paraćin – 1951, Beograd) imala je dve strasti, koje je objedinila pisanjem: Boru Stankovića i Vranje.

Kao šesnaestogodišnjakinja došla je u Vranje i u njemu proživela najlepše godine, iako nije ostvarila mnogo u obema ljubavima. Stanković joj je davao književne savete, ali on, jednostavno, nije verovao u žene pisce, a njihova ljubavna veza uslovljena je njegovim retkim posetama i njenim retkim odlascima u Beograd, ali je najvažnije što je on tu ljubav računao kao prolaznu, pa o njoj ne ostavlja pisane tragove. O vezi svedoče njihovi savremenici i sama Vuka.

Iako je Vuka bila najostvareniji književni sledbenik Stankovićev, njeno delo je zanemareno gotovo u potpunosti nakon Drugog svetskog rata, najviše zbog okolnisti u kojima se, bez krivice, našla. Naime, posle lične tragedije, gubitka deteta i propasti braka, ona odlazi u Beograd i živi kod sestre, čiji je muž bio Nedićev oficir.