Šta preostaje političarima kada sa sebe stresu ono malo ideologije kojom su dosad baratali? Samo ljubav prema tuđim parama. To je ono čega se nikada neće odreći.

Piše: Zoran Radulović

Prve dve sednice gradskog parlamenta pokazale su da u tom domu nema opozicije. Sentenca “ja tebi vojvodo, ti meni serdare” sažima sve diskusije koje smo čuli od novog odborničkog saziva.

ALOTROPSKE MODIFIKACIJE

Aktuelnoj vladajućoj većini trebalo bi da kontriraju SPS i DS, odnosno stranke koje su do juče bile vlast, ali one, očigledno, time ne žele da se bave.

U DS-u se proces deoba sa raspadanjem polako privodi kraju, pa je preostalim lokalnim demokratama sada važnije sređivanje ličnih prilika, što je poduhvat u kojem vlast itekako može da pomogne. Zato oni neće ozbiljnije da uznemiravaju skupštinsku većinu, nadajući se opstanku i nekom novom mešanju karata.

Što se SPS-a tiče, ako ta partija uđe u Vučićevu vladu, onda po prirodi stvari neće biti opozicija, čak i ako se ovde ne realizuje dogovor sa republičkog nivoa. Ima kod njih, međutim, i nešto važnije: buduće džilitanje socijalista na lokalu biće proporcionalno debljini putera koji imaju na glavi. Zato i nije smešno to što je bivši gradonačelnik Zoran Antić, čovek koji je čitavog života bio političar, odjednom odlučio da zagreje stolicu i baci se na nauku. Kada tome dodate i izjavu naprednjaka da ne žele osvetu, jasno je da nas čeka igranka koju smo već gledali.

Sećate li se Dragomira Tomića i onoga što je prethodilo njegovoj smeni, ali i onoga što je usledilo nakon toga? Drugim rečima, Vranjanci će saznati šta su socijalisti i njihovi koalicioni partneri poslednjih 15 godina radili u lokalnim institucijama taman onoliko koliko su saznali šta je Tomić ostavio u fiokama Simpa.

Dakle, ništa nam neće biti jasno, a mislićemo da sve znamo.

Uz primetno sasluženje SPS i JS, na tronu sada gledamo SNS i SDS, alotropske modifikacije stranaka (SRS, URS, DSS, DS…) koje su bile deo neke od prehodnih vladajućih garnitura na lokalu. Zapravo, niko normalan više ne može da popamti ko je odakle zbrisao, kroz koje klanove je protrčao i gde se uvalio.

OPOZICIJA, ŠTA JE TO?

Svi su ovde bili vlast, osetili moć, privilegije, pare, i zato sada niko ne želi da bude opozicija. Taj posao je nekako fuj, jer u njemu nema trenutne koristi, a može biti i lične štete: plodovi se ubiru posle nekoliko godina napora i rizika, pod uslovom da se sve radi kako valja; inače, uzalud vam trud svirači.

Što bi se onda neko protivio glavnoj struju, jurišao na vetrenjače, posebno ako se zna da je razlika između junaka i govneta ovde odavno izbrisana?

Naravno, neko može da pita šta sad pa tu ima novo? Znamo da je vlast milija i od mame i od tate, da su političari predatori bez stida, a da je običnom građaninu spržen mozak i polomljena kičma.

Kako da vam kažem, posle 26 godina simulacije demokratije, opet sve počinje da liči na jednopartijski sistem s početka osamdesetih, na “pluralizam samoupravnih interesa”, a na taj zaključak navodi činjenica da ovdašnji političari zastupaju manje-više iste stavove, bez obzira na mesto u lokalnoj skupštini. Čak ni u tzv. građanskim krugovima nema drugačijih mišljenja.

O čemu se ovde, zapravo, radi?

Od vranjanskih političara sve češće čujemo da ideologije nisu bitne, nego ljudi sa kojima smo odrasli, koje poznajemo i sa kojima možemo da se dogovorimo.

Ako je to istina, pitanje je šta će nam onda odbori stranaka, lokalni izbori i gradski parlament? Čemu taj trošak ako smo svi mi sugrađani i drugari? Da pređemo na delegatski sistem?

Ideologije jesu važne, ma šta ko mislio, jer one unapred definišu kako će neko da tretira političke protivnike, privatnu svojinu, preduzetnike, vladavinu prava, individualne slobode, manjine, kulturu, medije…

Štaviše, kada izbrišemo ideologije, ne gušimo samo političke debate, nego i sve ostale, pa i ekonomske. Možda niste primetili, ali nema više priče o tome da li će Vranjancima da bude bolje ako se bace na pokretanje različitih malih biznisa, već im se sugeriše da moraju da šiju gaće i delju daske jer u tom poslu država želi da pomogne.

Elem, ima li u gradskoj skupštini stranke koja viziju razvoja Vranja ne svodi na priču o dobroj saradnji sa Vladom, tj. na mogućnost da nam preko Beograda stignu investitori i pare? Nema.

NAŠA IDEOLOGIJA SU TUĐE PARE

Problem lokalne ekonomije tako je sveden na pitanje redistribucije, na demagošku sliku sveta u kojem dominira zajednički kazan, bez detalja o tome da neko prvo mora da ga napuni.

Dakle, davaće EU, Amerikanci, Japanci, Rusi i Kinezi, ali i Kikinda, Novi Sad, Zaječar, Valjevo, Užice, Niš i ostali gradovi i opštine, a na nama je da zagrabimo i sipamo sebi u tanjir. Pošto smo, je l’ te, zaostali u razvoju, imamo na to pravo.

Neko je jednom prilikom napomenuo da odavde odlazi deset puta više para nego što se kroz republičke transfere vraća, ali niko neće da čačka tu tezu ni u snu: nekako zvuči autonomaški, separatistički, ko će da se bije sa onima u Beogradu oko toga.

Suma sumarum, lokalni političari su jedni drugima sve bliže, jer nove ideje, koje ionako nemaju, nisu kurentna roba. Svi zajedno, međutim, imaju savršen alibi za nesposobnost: ako Beograd pošalje pare, onda će reći da su bili nezaobilazne spone, a ako pak ne pošalje, država će biti kriva što nam ide loše.

A, šta preostaje političarima, kada sa sebe stresu ono malo ideologije kojom su dosad baratali? Samo ljubav prema tuđim parama. To je ono čega se nikada neće odreći.