Za pravog boema kafana je sve samo ne mesto za neumereno opijanje i tamanjenje roštilja.


 

U nekadašnjem Vranju kafane su za mnoge bile druga kuća, mesto gde se Čovek odmara od sveta. A ako je kafana bila drugi dom za većinu Vranjanaca, za Boru Stankovića bila je prvi. Tako o njemu i kafanama ostadoše sećanja i priče koje se prenose od starijih na mlađe.

Žive u sećanjima

     – Bora je uživao u kafani, družio se sa ljudima, koji su uz piće i pesmu otvarali dušu. Voleo je domaće vino, a znao je škrto, kroz zube, da prozbori: „Kad mesečina nateža, kafana je melem“… Čim bi izašao iz svog sokaka na glavnu ulicu, svratio bi u „Paničkinu“ kafanu šarenih kariranih stolnjaka i seo do visoke peći na drva. Oko podneva bi odlazio u „Solun“, koji se lepio sa Gradskom crkvom „Svete Trojice“. Popodne, pošto bi odmorio, čezem je sa društvom išao do Vranjske Banje, gde je uživao da sedi u gostionici „Kosovo“ i kafani „Bosna“ – kazivali su oni koji su ga bolje poznavali.

vranjske kafane - kafana Proleće

“Proleće”

     Nekadašnje vranjske kafane, koje su bile duša grada, pred naletom vremena i istorijskih lomova nestajale su zajedno sa svojim vlasnicima, ali zahvaljući zapisima još uvek žive u sećanjima.

     Stariji žitelji sa uzdahom se sećaju institucija kao što su „Belo jagnje“, Paničkina“, „Prizren“, „Solun“, „Đokina“, „Gužvina“, „Poljanica“, „Gavrina“, „Seredarova“, „Marganska“, „Proleće“, Mite Tatabita, „Šareni han“, „Bojović“, „Sidorenkova“, „Tafina“…

     Među najstarijim kafanama bila je ona u starom hotelu „Vranje“ koju je otvorio Janča Jovanović Baldžija krajem 19. veka. I „Evropa“.

Ponedeljak u Hotelu

     Kafana u starom hotelu je imala i letnju baštu koja je do početka devedesetih godina prošlog veka bila kultno mesto za porodična okupljanja ponedeljkom uveče, uz svirku Bakije Bakića, roštilj i domaće vino iz balona koje se slobodno unosilo. Tu su dolazili uglavnom stari Vranjanci, tokom celog leta, i oni rasuti po Srbiji, najviše Beogradu i inostranstvu.

vranjske kafane - Sava Djosa na magarcu

Sava Đoša na magarcu

     – Došao bi ponedeljak, letnjo doba. Leleeee… Vranje vrije, što od naši, a više od strani gosti. Tatko bi spremio magare, stavio omanje ćilimče. Pomogli bismo mu da ga jane. On na magare, a mi po njega peški. Cela familija, pravac bašta u hotel “Vranje”. Svira Bakija i njegov orkestar: Kurta, Demiran, Ekrem, Fejza i drugi. Naši astali bili su s levu stranu od binu, ispod onaj golem koštan. Naređani u red, konobari bi nas uslužili, odma’. Tatko je stavljao balon s domaće vinom na astal. Počeo bi da pije i mezi. Bakija je tačno znao kada da priđe, ni pre, ni posle, zanosno svirajući “Izgubljeno jagnje”, kao da se pozdravljao s njim. Pala bi prva “crvena”, na čelo. Pa druga, treća, četvrta…. Teška kola, pesma, a sve bi stalo kad bi se balonu ugledalo dno.

     Tatko, Sava Đoša, onda je ustajao od astal. Takt je davao goč Demirana. Počelo bi igranje. Cela bašta digla bi se na noge. Tatko napred, čiča Dine na keca. U sredinu žene, svi mi. Izvija se kolo, noge kao da su u vazduh. Trese se snaga, oči cakliv, obrazi od smešku samo što ne puknu. Igra se do fajfont, a onda, tatka jedva kačimo na magare. Ono ga vodi doma.

     Bakija i njegovi svirav po put. Magare napred, mi pozadi. Igramo i pevamo. Doma se iznosi nov, golem ćilim, rakija, vino, meze, sve što se zateklo. Do zoru, svira se na mesečinu, peva, veseli, raduje. Sve dok tatko Sava ne kaže: “Dosta! I sutra je dan”! – seča se Dušan Đošić Đoša.

Vranjske kafane – tutanj balkanskog džeza

     Svoje utiske o ponedeljku u hotelu „Vranje“, opisao je i poznati književnik i filmski režiser Živojin Pavlović.

     – I evo, prasak i orljava zasuli su mi čula kao gradobidni oblak, sev duvačkih instrumenata (orkestar Bakije Bakića, prim. aut.) i krici uzburkane krvi, odjednom su prisutne. Odjednom sve se uskomešalo. Oglasilo je odjek na zov predaka, zabivši se kao nož u zgrčenu utrobu i sluđeni mozak… Sav ovaj prisutni svet, što se po navici, iz dosade ili iz želje za izmenom jednolične svakidašnjice okuplja pod gustim lipovim krošnjama, ove se večeri u bašti starog, predratnim kuplerajima sličnog hotela „Vranje“ digne na noge. Jer ga je prizivao hipnotički tutanj balkanskog džeza – navodi Pavlović svoje utiske o boravku u Vranju, jednog ponedeljka uveče.

     Utorkom bi Bakija svirao u kafani „Evropa“. I tu se čekalo mesto više, iako su tada svoj merak pronalazili oni iz okolnih sela. Reperotar je bio nešto drugačiji, ali vremenom se sve više približavao starovranjskoj muzici, tako da je delovao edukativno na došljake.

     Stari boem Dragan Kostić Tc kaže da mu je muka zato što danas ljudi nemaju osećaj za kafanu.

     – Opijaju se, žderu. Drugo, kafane pred naletom kafića i klubova nestaju. U Vranju sada postoje mnoge kafane, ali retke su one gde čovek može da sedne, da otvori dušu i kad mu dobro ide i kad je loše, da čuje nešto novo i stekne iskustva na najboljem – sa setom priča Tc.

     Jeste, za pravog boema kafana je bila sve samo ne mesto za neumereno opijanje i tamanjenje roštilja…

Dušan Đorđević

Prvi komentar

  1. Branimir Stojancic

    Odlican tekst, poucan za danasnje prilike.