Hope Sandovale I Colm Ó Cíosóig, koji zapravo čine bend The Warm Inventions, iznedrili su “Until the Hunter”, svoj treći i ujedno najlepši pupoljak koji se može svrstati u ravan najboljih ovogodišnjih muzičkih ostvarenja.

Piše: Nebojša Cvetković


 

Posle letošnjeg gostovanja grupi Massiv Attack u pesmi “The Spoil”, praćenoj sjajnim spotom sa Cate Blanchett (oskar za ulogu u filmu “Blue Jasmin” omiljenog Vudija Alena), Hope Sandoval je sve ljubitelje psihodelično sanjivog popa obradovala duetom sa Kurt Vile-om u najavnoj pesmi “Let me got there” za novi album “Until the Hunter” svog benda The Warm Inventions.

   Spot za ovu pesmu režirala je sama Sandovalova, praktično kao nastavak ideje započete u “The Spoil”. Smeštajući intimnu emotivnu priču suptilne psihološke iznijansiranosti u žleb, pesma “Let me got there” je podigla temperaturu očekivanja novog, trećeg albuma do krajnjih granica.

Hipnotički glas

     I najzad, 4. novembra dobili smo “Until the Hunter”, epsko putovanje kroz 11 novih pesama o usamljenosti i žudnji za ljubavlju.

     Uzimajući pelcer najboljeg od svojih, među ljubiteljima alter zvuka, kultnih matičnih bendova Mazzy Star i My Bloody Valentine, Hope Sandovale I Colm Ó Cíosóig, koji zapravo čine bend The Warm Inventions, iznedrili su “Until the Hunter”, svoj treći i ujedno najlepši pupoljak koji se bespogovorno može svrstati u ravan najboljih ovogodišnjih ostvarenja na muzičkoj sceni.

     Ne bežeći od horizonta očekivanja brojnih fanova, osobenom atmosferom teskobe i otuđenosti, koja otvara univerzum tananih emocija, još jednom su overili svoju neponovljivu unikatnost. Sve je tu: udaljenost, nedosanjani san, čežnja, ukusna dihotomija između tame i svetlosti, prostor između inspiracije i manifestacije misli.

     Tromi valjajući ritam bubnja uz čulno lepljivi hipnotički glas Sandovalove, koji u uvodnoj devetominutnoj pesmi “Into the Trees” ponavlja “nedostaješ mi”, uvlači vas u lavirint iz kog ne želite nikada da izađete.

     Poput anđela iz filma “Nebo nad Berlinom” koji posmatraju krhku ljudsku tragediju, Hope Sandoval u pesmi “A Wonderful Seed” glasom odenutim jedino u melanholični zvuk gitare, kao i do sada, jednostavno, toplo, bez mnogo napora daje odgovor na pitanje zašto je rokenrol osetljiv kao srce i ranjiv kao nerv.

     Na izgubljenom Mazzy Star putu (poslednji album 2013) u ovom, ajde da ga nazovem of projektu, Hope svojim stasom i glasom čuva estetiku koja je obeležje njene zaista jedinstvene pojave na muzičkoj sceni.

     Stidljiv ali živahan, posvećen ali devičanski čedan, vanvremensko eterični glas Sandovalove luta kroz prostor i vreme, udarajući o zidove uspomena u svom tretiranju aveta prošlosti, usisavajući svu paučinu iz uglova hodnika sećanja.

“Until the Hunter” – intimna ispovest

     Od prve “Into the Trees” pa do poslednje “Liquid Lady”, album “Until the Hunter” je intimna, autetična ispovest Sandovalove, lavirint pogrešnih spoznaja i zabluda o samoj sebi. U hodnicima senki, odraza i uvida mogu se nazreti algoritmi putokaza kao što su Pink Floyd, Doors, Velvet Underground, Tindersticks, Gram Parsons, Nick Drake, Emmylou Harris…

     Strukturalno jednostavne pesme sa ovog albuma odišu patinom nostalgije, pružajući neponovljivi osećaj usamljenosti i optimizma u isto vreme. Kao kad se glatko hladna površina kašičice susretne sa šafoljčetom punim safta od slatka.

     Iako je sve isto, a tako sve novo u odnosu na prethodne projekte, ova senzualna sirena psihodeličnog kalifornijskog zvuka Hope nam nanovo pokazuje svoj puni kreativni potencijal i nenametljivu maštovitost, lišenu patetične zanesenosti i svake druge prenaglašenosti. Neponovljivo.