La La Land (2016)

Scenario i režija: Damien Chazelle

Uloge: Ryan Gosling, Emma Stone

Piše: Srđan Dimitrijević


 

Nisam ljubitelj mjuzikla, ali ih ponekad rado gledam. Mnoge ne gotivim jer su besmisleni i baš bezveze, dosta njih je lagana i vesela zabava, neki su zaista dobri i može se uživati u njima, a pojedine iskreno volim. Na mojoj top listi među pedeset najboljih filmova svih vremena su Kosa (Hair) Miloša Formana i Sav taj džez (All That Jazz) Boba Fosija. Dva mjuzikla i oba iz 1979. godine.

Hmm, sedam Zlatnih globusa, četrnaest nominacija za Oskara?

     Režiser i scenarista, Dejmijen Šazel (Damien Chazelle) se odlučio upravo za ovaj žanr. Njegov prethodni film, Ritam ludila (Whiplash), je dobro prošao. Kod kritike i kod publike, tj. blagajne. Time je pokazao da ume da ih snima, da voli muziku, naročito džez svih pravaca, te je dobio priliku, kao i dolare, da realizuje svoj scenario. I uradio je to.

     Napravio je film o kojem se govori, koji se gleda, koji se nagrađuje. Dobio je sedam Zlatnih globusa, i nominovan je za rekordnih četrnaest Oskara. Toliko nominacija imali su do sada jedino Sve o Evi (All About Eve) Džozefa Menkijeviča, i Titanik (Titanic) Džejmsa Kamerona.

     Film počinje direktno i silovito. Zakrčenje na auto putu, kolona od bezbroj vozila kakva se može videti samo u, tamo nekoj, Americi. Svi žure nekud, nervozno trube, galame, a onda, odjednom, izlaze iz vozila, počinju da pevaju i igraju. Nazvao bih to besmislenim veseljem koje ima za cilj da nam kaže “eto, vi gledate mjuzikl”, da nije kamere. Njeno kretanje, promena ugla i rakursa od tla do ptičje perspektive, okretanje za 360 stepeni, primicanje, udaljavanje i praćenje igrača me je, mora da priznam, zainteresovalo i dopalo mi se. Tih prvih pet minuta filma su jedan jedini neprekinuti kadar. Dobro odrađen početak. Tu upoznajemo glavne junake. Emu Stoun (Emma Stone) kao Miju i Rajana Goslinga (Ryan Gosling) kao Sebastijana i od te saobraćajne gužve pratimo njihove živote.

Dah zlatnog doba mjuzikla je tu negde

     Mija radi kao konobarica i želi da postane glumica. A šta bi drugo u Los Anđelesu? Sebestijan za sitniš svira klavir po restoranima i sanja da bude džez pijanista u svom klubu. Tematski, ovo je klasična romansa tipa momak-sreće-devojku, momak-i-devojka-se-zaljubljuju, momak-gubi-devojku. Ovako jednostavna osnova nikako ne znači slabu stranu mjuzikla. Naprotiv. Daje se puno prostora za pesme i ples, za emocije. Daje autoru mogućnost da scenografijom, kostimima, koreografijom, sporednim i epizodnim ulogama nadogradi i razvije film, da upotpuni, razradi i produbi priču. Taj prostor, tu mogućnost Dejmijen je samo delimično iskoristio. Nesporno je da ima režisersko znanje i veštinu, očigledno je tehniku svog zanata apsolutno savladao i to je ono što je odlično. Međutim, toliko je siguran u sebe da preteruje, pravi greške i dozvoljava sebi stvari koje nikako ne bi smeo.

     Krenimo redom. Radeći ovaj film, Šazel je vratio sat unazad. Stil, pristup, paleta boja i perspektiva kao da su iz pedesetih. Doneo nam je, kroz moderan set i staromodna osećanja, zlatno doba holivudskog mjuzikla. Što je dobro. Rad snimatelja (Linus Sandgren) je za svaku pohvalu. Kamera kao da igra sa glumcima. Svojim kretanjem upotpunjuje i daje koreografiji sasvim drugu, dublju i lepšu, dimenziju. To je, ujedno, nešto najlepše u ovom filmu.

     Režiser zahteva visok nivo od svojih glavnih likova što oni pružaju i daju maksimum sebe. Pevaju, igraju, nose se sa komedijom, dramom i romantikom, i to rade sasvim dobro. Ema Stoun nije bila nikad bolja. Mada na momente malkice preglumljuje, ali to nikako nije njena greška. Rajan Gosling je šarmantan, duhovit, čak ponekad i deluje zaljubljeno. Lepo ih je gledati zajedno. Uspeli su da stvore nekakvu hemiju, odlični su kao par i na momente su iznad nivoa ovog filma. Međutim iskrice između njih, o kojima se toliko pisalo i pričalo, iskrice na kojima se insistira više nego na njihovoj glumi, nažalost nema.

Holivudsko šepurenje

     Odličnom scenografijom je dočaran Los Anđeles iz najlepših holivudskih dana. U skladu sa naslovom filma, u pojedinim trenucima kao da glavnu ulogu ima upravo LA. I to je O.K. Ali je očigledno da Šazel besramno povlači paralelu sa Vudi Alenom i njegovim odnosom prema Njujorku. To potvrđuju aluzije na velike holivudske filmove koje pravi. Ima previše takvih referenci. Navešću samo da su u Mijinoj sobi posteri Ingrid Bergman i, isto kao Ilsa u Kazablanci, tako i ona, neznajući, sa svojim suprugom ulazi u Semjuelov bar. Čemu to? Da oda počast velikom filmu ili da pretenciozno pokaže kako je i njegova ljubavna priča toliko dobra?

     Kostimi u vedrim i čistim pastelnim bojama čine vizuelno sve mnogo, mnogo boljim. Nažalost, umesto na holivud više vuku na bolivud. Je li to omaž savremenom indijskom filmu? Ovo i mnogo toga drugog čini da je film rastrgnut, spor i nerazrađen, i kao da jedino služi tome da se Dejmijen Šazel maksimalno šepuri režiserskim umećem, jer pojedine scene kao da vrište: Gledajte me! Ja režiram! I to je mučno.

     Scenario ne donosi ništa novo i pati od mnogih nedostataka. Najpre, epizodne uloge kao da ne postoje. Stereotipni likovi koji se pojavljuju služe samo da naglase i usmere emocije i namere glavnih junaka, da malo upotpune radnju, da otpevaju i odigraju ponešto. To je sve. Njene cimerke, njegova sestra, vlasnik restorana, i svi drugi su bledi, prozirni, šuplji, nedorečeni. Samo su u prolazu. Gotovo da ih nema. Upamtio sam samo Kejta (John Legend) i to jedino zato što lepo peva i pojavljuje se nekoliko puta.

(Tra) La La Lend

     Dijalozi su površni, usiljeno duhoviti, neuspešni u nemeri da budu smešni, i, ne retko, besmisleni. Priča je prepuna klišea, groteskno jadna i bezmalo krajnje patetična. Šazel pokušava da manipuliše emocijama, da prikaže magiju, da ostavi utisak i poruku, ali to je toliko nametljivo i vidljivo da smeta. Poenta filma je da slediti svoje snove ima cenu koju mora da platimo. Lepo! Ako je tako, čemu onda alternativni kraj? Da se ugodi razmaženim i površnim producentima koji su dali pare? Da se podiđe publici koju scenarista očigledno smatra nedoraslom?

     Da raščistimo. Bez obzira na broj osvojenih nagrada i nominacija, ovo nije remek-delo, ni blizu tome, ovo nije odličan film, nije čak ni dobar. Ovo je sasvim prosečan film. Ako volite mjuzikle, romantični ste, nemate pametnija posla, zaljubljeni ste i naježili ste se od emocija, ako vam je tako došlo, ili ste filmomanijak kao ja, gledajte (Tra) La La Lend i potrošite dva sata svog vremena. Niste li ništa od navedenog, onda nemoj da vam padne na pamet.