Otvorivši se prema svetu, Albanija je krenula u ubrzanu modernizaciju, ali kao da se ta modernizacija odigrala jedino na bulevarima, na automobilima koji jure i na fasadama zgrada koje ih okružuju, ali ne i u glavama običnih ljudi


 

Kad otputujem u nepoznato, volim sam da lutam i otkrivam nove staze, predele, gradove, ljude, zato što tuđa mišljenja, utisci i osećanja u meni stvaraju predrasude. Moja prva, kratka poseta Albaniji i njenoj prestonici prepunila me je utiscima koje bih rado podelio sa čitaocima VranjeNET-a, a dodatni motiv mi je što sam saznao da je jednom mom prijatelju onemogućeno da ikada poseti ovu državu, te ovaj tekst posvećujem njemu!

     Odmah da se ogradim: u Tiranu sam išao poslovno, na tri dana, te nisam stigao da obiđem dovoljno toga da bih stvorio potpun utisak.

Bez predrasuda

     Kada prvi put odem u neki novi grad, trudim se da posmatram bez predubeđenja i straha (za strah je zadužena staramajka, naravno), a Tirana nije bila izuzetak, pa čak ni zbog činjenice da smo putovali preko Kosova.

     Ulazak u Tiranu podseća na ulazak u bilo koju industrijsku zonu, ali onda impresionira dugački bulevar, na čijim se kružnim tokovim nalaze spomenici sa nacionalnim obeležjima i zastave sa karakterističnim dvoglavim orlom. Neki od bulevara imaju zanimljive šetačke staze, sa drvoredima mediteranskog rastinja. One se ulivaju u centar, u kojem dominiraju parkovi, zelenilo, kafići, velika kružna fontana, zgrade u kojima je državna i gradska administracija, džamija i katedrala, a sve je ispresecano kolovozima koji su krcati automobilima i autobusima. Tipično za metropolu, reklo bi se.

     No, ako se zagrebe malo dublje i uđe u prvu sporednu ulicu, vidi se pravo lice, koje okupira najveći deo ovog grada. Tu su stare zgrade, bez fasada, oljušteni zidovi prekriveni klima uređajima i satelitskim antenama. E, tu sam se osetio kao kod kuće, kao u rodnoj Gornjoj Čaršiji.

Tirana Dragoljub Stevanović

Potraga za modernim identitetom

     U svakom trenutku samo par koraka deli staru, komunističku Tiranu, od moderne, evropske. Ovo moderno mu dođe kao neka šminka na starici, koja iz daleka može da prevari. Dovoljno je da se samo malo udubite, pa da vidite da je preko te šminke staro, izborano lice glavnog grada države koja je mnogo toga prošla tokom svog postojanja.

     Otvorivši se prema svetu, Albanija je krenula u ubrzanu modernizaciju, ali kao da se ta modernizacija odigrala jedino na tim bulevarima, na automobilima koji jure i na fasadama zgrada koje ih okružuju, ali ne i u glavama običnih ljudi, koji još uvek ne poštuju saobraćajna pravila. Vozači ne obraćaju pažnju na pešačke prelaze, pešaci ne gledaju u semafore, biciklisti voze gde žele, a saobraćajci sve to posmatraju, kao kakvu elementarnu nepogodu na koju ne mogu da utiču (zaista, čitaoci, veliki oprez u saobraćaju u albanskoj prestonici).

     Čini se da je jedini putokaz u potrazi za modernim identitetom, nakon pada komunizma i Envera Hodže, za Albance i Albaniju bila Italija. Uticaj italijanske kulture u Tirani je upadljiv! Na ulici će vam retko ko, čak i među mlađom populacijom, reći da govori engleski, već će vas upitati da li vi govorite italijanski (koji se čuje na svakom koraku).

Tirana – iznenađujuće gostoprimstvo

     Tirana je prepuna picerija, tratorija, italijanskih restorana, a muškarci “pokušavaju” da kopiraju besprekoran stil u oblačenju, koji su Italijani usavršili. Ženama češće uspeva da iskopiraju stilizovane Italijanke, pa bi mladi Albaniju ocenili kao “Italija wanna be”.

     Možete strah i predrasude pokušati da ostavite kod kuće, ali u tome nikada do kraja nećete uspeti. Neka će vam se predrasudica ušunjati u džep kaputa, neki strahić će obavezno upasti u kofer, dok se budete pakovali. Zbog toga će vas sigurno iznenaditi predusretljivost, gostoprimstvo i otvorenost Albanaca! Impresioniraće vas činjenica da skoro svako stariji od četrdesetak godina ume da prozbori koju na srpskom jeziku, raznežiće vas to što se svi trude da vam ugode, a tek kad budete čuli da policija ne zaustavlja vozila sa stranim tablicama?!

     Da, da, iskustva naših saputnika koji često putuju u Albaniju nam to govori, a uverili smo se i sami kada je naš mini bus najpre zaustavio policajac na magistralnom putu. Kad smo se približili i kada je video registarske tablice, samo nam je mahnuo da nastavimo svojim putem!

Tirana Dragoljub Stevanović

A sad malo o Albankama

     Dozvolite da na kraju kažem da su i Albanke veoma lepe žene, iako je u našoj grupi ukus po ovom pitanju bio jasno podeljen među polovima: žene nisu bile impresionirane Albankama, a muškarci su bili pozitivno iznenađeni. Trudeći se da budem objektivan (jer subjektivan po ovom pitanju nikako ne smem da budem), mogu reći da su oštre crte lica, izražene jagodice, upadljive obrve po ovoj, nekoj, najnovijoj modi, često svetle oči, pune usne i nosići, najčešće fizičke karakteristike Albanki, pa kom oku prija … da ne raspravljamo sad o ukusima.

     I, da, Albanci su ponosni na ljude koji imaju njihovo poreklo i korene, na one koji su uspeli da stvore sebi svetsku slavu: na Džona i Džima Belušija, Majku Terezu, Al Paćina, Sandru Bulok, Bedžeta Pacolija, Elajzu Dušku…

Dragoljub Stevanović