Kocka briše ideološke neprijatelje: kad treba, pustiš da dobiju, taman toliko da bez tvoje glave na ramenima ne mogu da žive – govorio je Toza Tafa svojim retkim, ali odanim prijateljima.


 

Cela varoš je, i kad je umro, govorila o njegovom ćupu punom zlatnika. Vadio ih je samo na Svetog Nikolu, kućnoj krsnoj slavi. Napunio bi veliku okruglu bakarnu tepsiju pre ispraćaja gostiju i terao Persu da bosa zaigra na njima, uz pesmu koju su njegove mlade rođake započinjale: „Fatiše kolo vranjske devojke“… Hteo je da se zna ko su Tafe.

Da ne zaboravi zavidan jezik

     – Ništa nismo ukrali, sticali smo na imanju, u kafani, pameću smo s mukom sačuvali. To mora da se zna, da ne zaboravi zavidan dugačak jezik.

     Taj ćup je obeležio drugu polovinu života Toze Tafe. Persa je bila tu, „da doliva ulje na vatru i pospešuje mit o Tafama“, kako je govorila nakon prvog frtalja ispijene rakije.

     – Postojao je ćup, vadilo se iz njega, a on, uvek je bio pun. Davanjem zapušavao je rupe na njemu. Nije fizički radio nikad, uvek je upravljao radom i uživao u svakom trenutku, znao je da razvrti pupak na svoj način, po istočnjačkom meraku.

     Razboleše se mnogi ne znajući kako da mu napakoste. Jedino su brojne siromašne komšije uspavljivale svoju decu uz šapat: „Da budeš kao Toza Tafa“! – raspredala je Persa kad bi ispila i drugi frtalj rakije.

     Sirotinja ga je najviše poštovala, a kako i ne bi kada je zavisila od njegovog dinara.

     – Njegov dinar je skup, ali pošten. Ako znaš da ga upotrebiš, kad ga vratiš, vraća ti se duplo – govorilo se sa olakšanjem među brojnim porodicama koje osim kučeta i mačeta nisu imale drugog bogatstva.

Imanje u Sobini, od Goliča do Soderca

     A on, pomagao je, davao zajam u novcu bez rate i kamate. Mnoge komšije i poznanici sagradili su kuće zahvaljujući njegovim parama koje su vraćali nakon otkupa bala duvana u tadašnjem Monopolu.

     – Prvo, nečim da podnovite kuću, nov krevet, šifonjer, otoman, sobu da izmalterišete, deca da imaju svoj kutak, da ne spavaju sa babama, a što ostane da vratite dug. Ako nemate dovoljno, prenećemo u narednu berbu duvana – savetovao je.

     Toza Tafa, na imanju u Sobini, koje se pružalo na preko deset hektara, od Goliča do Soderca, bio je strog, ali pravedan. Kada bi se čulo frktanje konja, otvarala se kapija, ulazio je i odmah počeo da zapoveda. Punile su se kace u kazanici. Nekada, to je bila vodenica potočara, sve dok Toza nije nasetio zaradu u rakiji i od nje sazidao kazanicu koja je radila punom parom tokom cele godine.

Persa je prodavala rakiju i plaćala ceh

     Njegova rakija beše čuvena u kraju, cenjena i otkupljivana za brojne kafane, bifea, trgovine.

     Svakodnevno, u kući, Persa je prodavala rakiju, para je bilo i „za pod slamaricu“, kako je zborila. Prodavajući, nije mogla da je ne proba, i malo po malo, postala je zavisna što je Tozu nerviralo, teralo da pobesni i zaključava teška podrumska vrata i ključ drži u pazuhe i kad spava.

     Posebno bi besneo ako bi osetio da rakija nije kao što je bila posle pečenja. Da li Persa, ili obesni momci iz Sobine, koji bi preko otkrivenih crepova ulazili u kazanicu i dolazili do buradi i otkinuli litar-dva, neko je, da se ne bi primetilo, dolivao izvorsku vodu. Kad bi je Toza prodavao i pritom probao, pocrveneo bi, pa pozeleneo u licu.

     Persa je plaćala ceh, na nju je morao da se izvika, da mu lakne. Ali, bez njegove Perke, kako joj je u posebnom raspoloženju tepao, nije mogao ni dan sam da sastavi. Decu nisu imali, bili su upućeni jedno na drugo, kao „lonče i poklopče“, kako su govorile komšije.

Toza Tafa, predratni kandidat za poslanika iz redova demokrata

     Toza Tafa, kao predratni kandidat za poslanika iz redova demokrata, uživao je veliko poštovanje sirotinje i ono malo pismenijih što ih je bilo.

     – Nisam bio glavni, menjao sam Zafira Magaričeta, koga je vlast nečasno uhapsila u Beogradu da bi bili sigurni u pobedu njihovog radikala Žike Žirafe. Eh, i vrapci na grani su znali da ću da izgubim ili izbore ili glavu. Gledao sam da me to što jeftinije košta – pričao je poslertanim komunistima koje je, kao i bugarske oficire za vreme rata, „drao“ na ajncu.

     Na opšte čuđenje zajedljivih, posle rata ništa mu nije oduzeto. Imao je starinsku jedonospratnu gospodsku kuću sa pomoćnim prostorijama, kafanu i voćnjake u Sobini.

     – Kocka briše ideološke neprijatelje: kad treba, pustiš da dobiju, taman toliko da bez tvoje glave na ramenima ne mogu da žive – govorio je svojim retkim, ali odanim prijateljima.

Nije bio bez poroka

     Voleo je kafanu, ali ne i piće. Iako mu je bila više od kuće, nije bio boem, a sa njima se družio čitav život.

     – Svi pomreše mladi, iznenada, nisu znali za red. Sednem, naručim čokanj, potom kafu, plaćam ture, al’ ne pratim tempo koji kida džiger – pričao je rođacima.

     Nije bio bez poroka, voleo je kocku, karte, ajnc posebno. Znao je da dobije i da izgubi – opet, sa merom. Nasetio bi kad treba da se povuče, a kad da ide do kraja.

     Nije voleo život „balansero na žici sa motkom“. Njegov moto: „uživajte u sitnim nasladama, predite kao mačor, spavajte kao mačka“, preporučivao je svima. Bojao se samo Boga i njegove gradobije zbog voća i blagodeti imanja. Kad bi gradobija uništila rod u voćnjacima čurio bi od muke.

Blagi naklon, uz dodir skupocenog šešira

     Nabavljao je najbolji, najljući arnautski duvan. Kad se voćnjaci povrate i opet otežaju od roda bacao je duvan pod noge, a posrebljenu muštiklu odlagao u lakiranu drvenu kutiju izrađenu od srži crvene divlje trešnje.

     – Svako ko ima meru i sreću doživi duboku starost. Bez para se ne može, uvek sam imao višak, a da bih preživeo s lakoćom i radošću, bacao sam ga da ga niko ne vidi i ne nađe – poručivao je.

     I doživeo je Toza Tafa, da onako star, zabacujući desnu nogu lagano u stranu, sa novim crnim odelom sa neprimetnim sivim prugama i crvenom ružom u malom džepu u reveru sakoa, sa gospodskim štapom u ruci, svakog jutra krene u varoš na kafu sa lokumom mirisa ruže. Pred ručak se vraćao, sa „Politikom“ u džepu, otpozdrvljajući svima, i starijima i deci, blagim naklonom i dodirom oboda skupocenog šešira.

Dušan Đorđević