Bansuri, nej ili kaval, budući da nemaju pisak nego su šuplja cev, pozivaju da se onaj koji svira, osim što je neophodno da bude istinski primiren i da uravnoteženo diše kako bi dobio zvuk, i isprazni od sebe, svog ega, kako bi se kroz njegovo duvanje čuo Dah i Duh Postojanja. Lira je naizgled kruškolika, a u stvari ima oblik suze, suze koja govori o čežnji, nostalgiji za Istinskom Domovinom. Na bendiru ili defu, kad na njima svira duboki znalac, čuju se zvuci sva četiri elementa – vazduha, vode, vatre i zemlje.

Piše: Goran Arsić


 

Goran Arsić_1

Goran Arsić

Stari muzički tradicionalni instrumenti postoje od najdrevnijih vremena – pominju se u mnogim svetim knjigama, opisani su u starim indijskim spisima na sanskrtu, kao i u drevnim iranskim tekstovima, naslikani su u egipatskim piramidama, postoje u Kini, u starozavetnim psalmima, u antičkoj Grčkoj i Vizantiji, u Africi, Južnoj i Severnoj Americi, Australiji… Vidimo ih na starim freskama, ikonama, minijaturama, ćilimima, čujemo ih u crkvenim pesmama, pominju se u srednjovekovnoj književnosti…

U čast i spomen na Boru Stankovića i Jovana Hadži-Vasiljevića

     Među balkanskim i srpskim piscima najmuzikalniji, najpesmo(o)pojniji i najigraorskiji – Bora Stanković, u mnogim svojim delima pominje veliki broj starih muzičkih instrumenata. Što je Bora među piscima, to je, na svoj način, Jovan Hadži-Vasiljević među istoričarima. On je prvi zabeležio mnoge pesme, instrumente i igre ovog kraja. U manjoj meri u odnosu na njih dvojicu, razni pisci i naučni radnici iz ovog kraja pomenuli su neke instrumente, a oni se pominju i u najstarijim narodnim izvornim pesmama, kao i u izrekama.

     Zna se da je Javna biblioteka u Vranju, iz više razloga, jedna od najznačajnijih u Srbiji. Nosi ime slavnog pisca, a njeno Zavičajno odeljenje čuva mnoge Vasiljevićeve spise. Zato, ne samo što ne bi trebalo da je čudno, nego je i najprirodnije da ovi instrumenti budu izloženi baš u njoj. U čast i spomen na Boru Stankovića i Jovana Hadži-Vasiljevića, i u čast svih onih mnogobrojnih svirača iz Vranja i okoline, s posebnom radošću i osećajem blagodarnosti prvi put javno priređujemo ovu izložbu!

     Ovi instrumenti deo su velike i prebogate riznice Udruženja građana VED koje već više od 20 godina sakuplja, čuva i neguje svetinje Vranja i okoline – kroz zvuk, reč, sliku, film, tekst…

     Narodnom muzeju u Vranju blagodarimo za saglasnost i dozvolu da u dvorištu rodne kuće Bore Stankovića ovi instrumenti budu fotografisani! Pre dva leta to je učinjeno sa posebnom ljubavlju, profesionalizmom, posvećenošću i strpljenjem.

Oni postoje, traju i dovedeni su do savršenstva

     Izloženi su instrumenti iz četiri porodice – trzačke, gudačke, duvačke i udaračke. Izrađeni su starinskom tehnikom, od prirodnih materijala: zemlje, drveta, kože, žice… Poreklom su iz Vranja i okoline, sa Kosova, iz Makedonije, Bugarske, Grčke, sa Krita, iz Turske, Indije, Pakistana, Južne Amerike, Afrike, Tunisa i Irana.

     Osim knjiga i tekstova koji se bave proučavanjem ovih instrumenata, u nekoliko poslednjih desetleća sve je više kompozitora i svirača koji ih u manjoj ili većoj meri koriste u svojoj muzici. Negde kao ”ukras” novijim instrumentima, a negde čitave grupe ljudi sviraju samo na njima.

     U zemljama kao što su Indija, Iran, Sirija, Egipat ili Turska oni postoje, traju i dovedeni su do savršenstva – kako u izradi, tako i u načinu sviranja. Dakle, instrumenti koje Stanković, Vasiljević i drugi pominju u svojim delima, neprekidno postoje – nisu arheološko, muzejsko ili etnomuzikološko mrtvilo, već živo i životno disanje i sviranje Zvuka Života.

     Svaki od njih već hiljadama godina učestvuje u najdubljem mogućem doživljaju i razumevanju muzičke lepote koja, osim što produbljuje, suštinski doprinosi lečenju i isceljenju (muzikoterapija). Takođe, svaki od njih ima svoju ulogu, značaj i simboliku. Na primer: bansuri, nej ili kaval, budući da nemaju pisak nego su šuplja cev, pozivaju da se onaj koji svira, osim što je neophodno da bude istinski primiren i da uravnoteženo diše kako bi dobio zvuk, i isprazni od sebe, svog ega, kako bi se kroz njegovo duvanje čuo Dah i Duh Postojanja. Lira je naizgled kruškolika, a u stvari ima oblik suze, suze koja govori o čežnji, nostalgiji za Istinskom Domovinom. Na bendiru ili defu, kad na njima svira duboki znalac, čuju se zvuci sva četiri elementa – vazduha, vode, vatre i zemlje.

Goran Arsić Izlozba starih instrumenata 7_2

Kaval i ćemane ovde su vekovima postojali i svirani

     Namera nam je da kroz ovu izložbu svi ljudi dobre volje, a pogotovo deca i mladi, vide kako ti drevni instrumenti izgledaju uživo. Prilika je da neko svojim urođenim unutarnjim sluhom i čuje njihovo zvučanje i svirku.

     Želimo da naglasimo ono što u površnim etnomuzikološkim studujama nikada nije pomenuto – kaval (iz kojeg je nastala današnja flauta) i ćemane (iz kojeg je nastala današnja violina) ovde su vekovima postojali i svirani! Jovan Hadži-Vasiljević pominje da je u Vranju oko 1900. godine sviran kaval, i to u njegovoj porodici. Još uvek ima mnogo ljudi i u gradu i u okolini koji i danas sviraju ćemane. Više puta smo ih snimili, a i svirali sa njima.

     Odavno je poznato da su pesma, svirka i igra Vranja i okoline jedne od najbogatijih i najtananijih ne samo u Srbiji i na Balkanu, nego i u svetu uopšte. O tome postoje mnoga svedočanstva. Tim pre, ovi i ovakvi instrumenti sami sobom podsećaju nas, opominju, pozivaju i prizivaju da se trgnemo iz otupelosti čula sluha i da ne pristajemo na raščovečujuću površnost i robotizaciju koju nam na bezbroj načina nameće demonski neoliberalizam svojom kalijugansko-apokaliptičkom razornošću.

     ”Svirka moja – obraz moj!”, kako je Bora zabeležio reč ondašnjeg svirača u Vranju, merilo je, pravilo i uzor za doživljaj svirke kao ”obraza”, kao svetinje. Otuda su naša odgovornost i obaveza još veće.

      Osim ove izložbe na to će nas uskoro podsetiti i izložba starih fotografija iz Vranja i okoline na kojima se vide muzičari i razni instrumenti i to u živim i životnim situacijama – veselje, svadba, izlet, sahrana, sabor, meraklijsko druženje, slavlje…

      Suštinski cilj nam je da ovo ogromno zvučeće i zvukovno bogatstvo s poštovanjem i ljubavlju predamo našoj deci na dalje čuvanje, negovanje i razvijanje.

Vranje, decembar 2016.