Umesto da suvoparno deli apstraktne i neodređene savete na društvenim mrežama bezličnim osobama na samrti, Vesna Miletić se u knjizi „Sunce i klupa“ upušta u dramatičnu konkretizaciju i ponovno uranjanje u već napuštenu sferu u blizini smrti.


 

Ponekad se desi da osobe koje su preživele teške trenutke, trenutke kada se život meri vrapčjim daškom, po prestanku opasnosti preuzmu ulogu žrtve i stav da im svi nešto duguju i da dug treba večito da im se otplaćuje. Tada nije dovoljan vaš humani stav, duhovno i emotivno saučešće, one traže nešto više, kao da očekuju posebna priznanja, posebno odavanje počasti.

     Valjda zbog toga se sa nelagodom srećem sa ljudima koji su preživeli ono što čoveka ne bi trebalo da zadesi. Na sreću, često se desi da je nelagoda bila suvišna; ima i ljudi koji su stvarno zdravi.

     Takođe su česte i potrebe preživelih da se ispovedaju, da olakšaju svoju dušu, ali to nije uvek prijatno niti za slušanje, niti za čitanje, ali ima i onih koji znaju kako da saopšte a da ne ostanu nedorečeni, kako da napišu a da ne namuče čitaoce. Zbog toga je bilo osvežavajuće čitati prvu knjigu Vesne Miletić – „Živeti sa šifrom C 20“, u kojoj je opisala svoju kancerogenu bolest i izlečenje, u kojoj nije bilo jevtinih emotivnih tirada, ali jeste bilo emocija, nije bilo srceparajućih scena, ali jeste bilo teških detalja, koje je nemoguće ublažiti, koji su jednostavno takvi, a pošto su već dovoljno crni, ne treba ih dodatno tamniti, čega se spretno u postupku držala. Bolesti su iste, samo se odnos prema njima razlikuje.

Rulet sa sudbonoscem

     Pomenuta nelagoda javila se i kada me Vesna Miletić zamolila da napišem nešto kao uvodnu reč za drugu knjigu, „Sunce i klupa“. I opet nije bilo razloga, na sreću.

     Neočekivani prelomni trenuci, redukcija životne raskrsnice na dva moguća ishodišta, pojednostavljenje sopstvenog odlučivanja na da i na ne, dovode Vesnu Miletić do ultimativnog opterećenja na stazi intelekta, na kojoj nema trivijalnih životnih nanosa, na kojoj važno postaje presudno. Iako je prirodno i očekivano u odsudnom trenutku opredeliti se za život, nama, koji nemamo takve elemente u svom empirijskom korpusu, čini se da to nije dovoljno, jer da jeste, takva jednostavnost bi se podudarala sa prostom i jednostavnom mehanikom, a život, to je već pouzdano, nije takav.

     Ako posegnemo za metaforom, a i šta je život do uspela i impresivna metafora, situaciju u kojoj se Vesna Miletić nenadano našla, možemo posmatrati kao rulet sa sudbinonoscem. Vreme od zle vesti, od trenutka kada je točak ruleta počeo da se okreće, do zaustavljanja nepredvidive i mistične kuglice, odnosno do trenutka izlečenja, ona je uspešno opisala u svojoj prvoj knjizi, u maniru iskusnih literata.

Vesna Miletić Sunce i klupa 2

Dvokomponentni lek

Vesnino iskustvo je retko, grubo je bačena u sferu koja se graniči sa smrću, a čitaocu se nameće utisak da je od trenutka povratka na celovit životni teren ona među odabranima, ali ona svoju poziciju svodi samo na naknadnu potrebu da pomogne srodnicima po bolesti. Ponovo počašćena zdravljem, ipak se, umesto da suvoparno deli apstraktne i neodređene savete na društvenim mrežama bezličnim osobama na samrti, upušta u dramatičnu konkretizaciju i ponovno uranjanje u već napuštenu sferu u blizini smrti, u kojoj je, u ovoj knjizi, glavni lik Marija iz Nemačke. Vesnina identifikacija sa bolesnom ženom je kao kompletiranje dvokomponentnog medikamenta, čiji se delovi moraju spojiti u istoj posudi, te stoga ona putuje u Nemačku i neposredno se suočava sa već preživljenom bolešću, iako je sada nosilac druga osoba.

     Osim humanog stava i postupanja, gospođu Miletić, očigledno je, krasi i znatan pripovedački dar, mada je njena ambicija skromnija, ona želi samo da objavi priručnik za obolele, krasi je i osećanje za meru u iznošenju intimnih činjenica, meru da kaže taman toliko koliko je potrebno a da se ne približi neukusu i patetici.

Zoran S. Nikolić