Draško Sikimić: Čvor na omči

Lom, Beograd, 2019.


Glavni lik romana nije unapred projektovani Vuk, mladić koji doživljava amputaciju dela tela, nego je to upravo amputirani deo tela. Šaka. Vuk samo glumi glavnog junaka, nosi šaku i gubi je, sahranjuje kao pravog pokojnika i pamti, što po fantomskom bolu, što zbog svakodnevne i uloge u posebnim prilikama koju je imala


Piše: Zoran S. Nikolić


 

Lakše mi je da čitam nove pisce, pomalo navijam i iščekujem da se sretnem sa nečim stvarno novim. Kada otvorim knjigu nekog od poznatih, imam potrebu da se suprotstavljam, da prigovaram, i tako često ništa ne ostane od čitanja. Otvarajući roman pisca generacije čije su detinjstvo obuhvatile devedesete prošlog veka, bio sam posebno radoznao i nadao sam se.

Roman „Čvor na omči“ preporučila mi je prijateljica u čiji ukus ne sumnjam. Bio sam zadivljen njenim oduševljenjem, tek s malo bojazni da je preterano, iako znam da oduševljenje knjigom nikada nije preuveličano. U ovom slučaju – naročito.

Ženska butina bila je poslednja šakina želja

Od tri lako uočljiva sloja ove knjige, najupečatljiviji je onaj koji se bavi odnosom prema delu tela koji će biti odstranjen i prema istom tom organu nakon ostranjivanja, te zato, moglo bi se reći, glavni lik romana Draška Sikimića “Čvor na omči” nije unapred projektovani Vuk, mladić koji doživljava amputaciju dela tela, nego je to upravo amputirani deo tela. Šaka. Živa šaka i šaka koja se rastala od života. Vuk samo glumi glavnog junaka, nosi šaku i gubi je, sahranjuje kao pravog pokojnika i pamti, što po fantomskom bolu, što zbog svakodnevne i uloge u posebnim prilikama koju je imala.

Opet, da bi ta desna šaka bila pravi glavni junak, za to joj nedostaje samosvesti, odluke koje sama donosi. Hm, uz malo piščevog truda moglo se i to, kao što se moglo da se odnos odsečene šake i ženske butine rasprostre do kraja romana. Ta ženska butina bila je poslednja šakina želja, kao metafora svih želja jednog čoveka.

Ljubavni sloj u romanu je – ljubavni. Tako je to od početka književnosti.

Prvoboračko-roditeljski sindrom

U uslovnom razvrstavanju sadržine „Čvora na omči“, treći sloj se odnosi na generaciju kojoj autor pripada. Naravno, ne govori on u ime generacije, nego generacija progovara kroz njegovo pisanje. Koliko je njegovo umeće, toliko će i generacija jasno govoriti, a preko Sikimića ima priliku da mnogo kaže.

U mladosti je ključan dijalog na relaciji stari – mladi. Stari nastoje da stvore potomstvo nalik sebi, sa svim manama i vrlinama. Mladi bolje vide nedostatke i promašaje onih koji sebe smatraju za stvoritelje i već tim opažanjem iskaču iz namenjenog kalupa. U slučaju Sikimićeve generacije, nije dovoljno to što su stariji i, samim tim, suprotstavljeni, nego su još opterećeni i talogom svojih ratova i njime, po inerciji, prekrivaju voljene naslednike. Sukob je u tome što roditelji, i stariji uopšte, smatraju da je nacionalistički kič nešto najvrednije što ostavljaju mlađim generacijama.

Generacija čije su detinjstvo urolali u ratove tek ima šta da kaže, ali i da se izbori, najviše sa prvoboračko-roditeljskim sindromom i sa demagoškim trunjem kojim se manipulatorski saopštava da su roditelji ratovali zbog svoje dece i da im potomstvo treba svakodnevno, do kraja sveta, zahvaljivati. Nacionalistički kič, kao nasleđe ratova, je retrogradna pojava, on nastavlja da ruši, da opterećuje, on je u sukobu sa dobrim ukusom i zato njegovi nosioci imaju potrebu da poseku najlepše drvo u gradu.

Nove generacije i ne znaju da ih neko mrzi ili ih, jednostavno, nije briga

Baštinici nacionalističkih ideja smatraju da su svoju mržnju pravilno usmerili, da snajperski precizno pogađaju tamo gde treba, a u stvari njome obasipaju svoje najmilije, mrače samo svoju najbližu okolinu. Oni koji bi trebalo da budu pogođeni mržnjom, oni i ne znaju da ih neko mrzi ili ih, jednostavno, nije briga. Eto, o tome je progovorio Draško Sikimić preko protagoniste Vuka, odnosno, njegova generacija je saopštila nešto o svom poimanju sveta, samo da to neko i čuje.

Sikimić piše ekonomično, njegova rečenica, kao u stihu, zaiskri spretnim odstupanjem od gramatičkog ustrojstva reči, ton je često ironičan ili samoironičan, ishodište je uspeli roman, pa još i prilika za mene da posle dužeg vremena nešto i pohvalim.