Mihajlo se bavio trgovinom i ugostiteljstvom, Vasa je bio ugostitelj, vlasnik pet hotela u Skoplju, imao je veliko imanje u Demir Kapiji i bio potpredsednik skopske opštine, posedovao vilu na Vodnu iznad Skoplja. Jeftimije bio je vlasnik rudnika soli i akcinar naftnih polja u Rumuniji.


Piše: Dušan Đorđević


 

Porodično predanje saopštava da je davno u okolini Cetinja postojalo veliko pleme Abramović. Živeli su u bedi i nemaštini, ali gordo i pošteno. Familija je bila mnogobrojna, imovina mala, pa je neminovno došlo do toga da su neki morali u da se sele u potrazi za boljim životom. Tako se jedan od Abramovića sa svojom užom porodicom odselio na Kosovo, u okolinu Peći, a drugi negde u Zapadnu Srbiju ili u Šumadiju.

Onaj koji se zvao Novak, a koji se odselio na Kosovo, živeo je tamo dugo i imao veliko imanje, ali je, zbog terora i harača, odlučio da se sa većom grupom Srba tokom 1690. godine, pod vođstvom Arsenija III Crnojevića, uputi preko Save i Dunava, ka Vojvodini i dalje. Međutim, usput je Novak, sa brojnom svojom porodicom, odustao od daljeg putovanja na sever i privremeno se skrasio u nekom selu u okolini Vranja, da bi se, potom, i definitivno doselio u Vranje. To pčinjsko selo, po njemu, starcu Novaku, dobilo je ime Starac.

Mnogo ih je, kao Avrama tuce

Ipak, to je jedna od verzija o nazivu sela Starac, nastala u porodici Avramović. A pouzdani podaci o toj familiji počinju sa Jovanom, rođenim 1820. godine u Vranju. Imao je sa svojom ženom Agnijom, rođenom 1832. godine, pet sinova i sedam kćeri, pa se otuda u Vranju govori: “Mnogo ih je kao ‘Avrama tuce’“. Sinovi su se zvali: Toma, Aleksa, Nikola, Zafir i Sima. Jovan i svi njegovi sinovi bili su ugledni i poštovani trgovci u Vranju.

Avramci Jova

Jovan Avramović sa porodicom

Najstariji Toma imao je svoju radnju na uglu sadašnje Beogradske ulice i stare pošte. Ženio se dva puta, jer mu je prva žena umrla mlada. Sa drugom ženom, Sandom, imao je sina Atanasa (Tasa), koji je takođe bio trgovac, i ćerke Jelenu i Nataliju. Starija ćerka Natalija udala se za Milana Kartaljevića, poštanskog službenika iz Pirota. Živeli su u Vranju i imali troje dece, od kojih je samo najmlađi, Antonije, doživeo duboku starost.

Aleksa je imao radnju otprilike tamo gde je sada nova pošta, Nikola je imao radnju na uglu bivše Robne kuće „Beograd“, u ulici prema crkvi. Aleksa je sa prvom suprugom, Sofkom, koja je umrla zbog sepse pri sedmom ili osmom porođaju, imao sinove Jeftimija (Tima), Mihajla (Mika), Dušana, Vasilija i Vojislava, kao i ćerku Todoru (Toda), koja se udala za Jovana Jankovića Lungu, poznatog trgovca i vranjskog zadužbinara.

Aleksa je sa drugom ženom, Stojnom, imao još tri sina: Marka, Petra i Jovicu, poznatog vranjskog advokata.

Mihajlo, predsednik Ugostiteljske komore Kraljevine Jugoslavije

Avramci dr Petar na Sorboni 1931.

Dr Petar Avramović na Sorboni 1931.

Zafir je imao radnju na uglu iznad gradske crkve, a Sima je imao radnju takođe na uglu, na mestu gde je sada bivša Robna kuća „Beograd“. Taj deo grada je nekada bio glavna pijaca, pa su Jovan i njegovi sinovi držali u bukvalnom smislu reči svih pet uglova glavne pijace u Vranju.

Mihajlo se bavio trgovinom i ugostiteljstvom, Vasa je bio ugostitelj, vlasnik pet hotela u Skoplju (“Metropol”, “Srpski kralj”, “Srpska kraljica”, “Bristol” i “Marger”), imao je veliko imanje u Demir Kapiji, bio potpredsednik skopske opštine, posedovao vilu na Vodnu iznad Skoplja i bio predsednik Ugostiteljske komore Kraljevine Jugoslavije.

Jeftimije (Tima) bio je vlasnik rudnika soli i akcinar naftnih polja u Rumuniji. Neoženjen, raskalašan, bankrotirao je i vratio se u rodni kraj kao siromah. Umro je mlad.

Voja je bio oženjen čuvenom vranjskom pesmopojkom Stanom Karamingom. Po zanimanju je bio vozač, a u sadašnjoj Beogradskoj ulici, gde je stanovao, preko puta kuće, imao je mehaničarsku radnju, kazuju Stanini potomci.

Svi Aleksini sinovi bili su učesnici balkanskih i Prvog svetskog rata i sve golgote su preživeli. Voja je bio interniran u Pernik od strane Bugara.

Nikola sa suprugom Mikom imao je sinove Petra, Andru, Milutina i ćerke Pasu i Anku.

Od Sorbone do fudbala i tenisa

Avramci Jovan Avramović

Advokat Jovan Avramović kao dečak

 Petar Avramović je završio medicinu na Sorboni, u Parizu. Bio je zaljubljenik u sport. Igrao je tenis i fudbal u Vranju. Jedan je od osnivača je fudbalskog kluba Vitez iz Vranja. Umro je relativno mlad, 1931. godine, u tridesetsedmoj godini života.

Sima je imao sinove Dragutina i Avrama i ćerke Leposavu, Stanislavu, Desanku i Nadeždu.

Zafir je od dece imao: Dimitrija Mitu, Petra, Iliju, Božidara, Jelenu i Veru.

Potomci Tome, Nikole, Zafira i Sime danas žive u Vranju, Grčkoj, Beogradu, Vojvodini, Kanadi, Francuskoj, Italiji, itd. Među njima ima cenjenih lekara – hirurga, profesora, inženjera, pravnika, doktora nauka.

Jovan Avramović je imao kuću sa velikim dvorištem i sa mnogim ekonomskim zgradama u sadašnjoj Ulici cara Dušana. Bio je veletrgovac užarijom, koju je sa svojim sinovima proizvodio i njome trgovao širom Balkanskog poluostrva, pa i sa Austrijom, u Trstu, Dubrovnikom i sa Turskom u Istambulu.

Još za Jovanovog života, neki od njegovih sinova odelili su se i svako za sebe počeo da trguje bakalskom robom, te su u gradu i šire stekli renome veoma uglednih i poštenih trgovaca. Kuću u sadašnjoj Ulici cara Dušana nasledio je najmlađi sin Sima, jer je ostao da živi sa roditeljima, da bi kasnije njegovi potomci prodali jedan deo Stanku Bujkovcu, a onaj stari deo, duboko u dvorištu, jednom doseljeniku iz Krive Feje.

Sem za Jovanovu ćerku Magdu, koja je kao udata u živela u Vranju, i za drugu, Savku, koja je udata u Niš, o drugoj njegovoj ženskoj deci nema pouzdanih podataka.

Zna se da je Magdina kuća bila negde u Kovačkoj mahali, a to je kod sadašnje Gimnazije i Učiteljskog fakulteta, odnosno negde u današnjoj Zmaj-Jovinoj ulici.

Avramci kuća advokata Jovana Avramovića u Karađorđevoj

Kuća u Karađorđevoj u kojoj je rođen advokat Jovan Avramović

Stojanka, bela Vranjanka

Istorijat poznate stare vranjske pesme „Stojanke, bela Vranjanke“ povezan je sa sudbininom Magdine ćerke. O njoj su pisali pesnik Dragutin Ilić (brat Vojislava Ilića), u pesmi „Pod pendžerite“, poznatoj po stihu „Stojanke, bela Vranjanke“ (koju je komponovao Josif Marinković), Bora Stanković u pripoveci „Stojanke, bela Vranjanke“, a pretpostavlja se da se ista ličnost pominje i u uvodnoj pesmi VII rukoveti Stevana Mokranjca.

Bora Stanković opisuje Stojanku kao skromnu devojku iz naroda, „koja se isticala lepotom, i lakim, punim gospodstva i nežnosti, hodom. Lepe joj crne kose, opletene, spuštaše se niz pleća, čak ispod pasa. Nežno joj belo lice, protkano rumenilom, usta mala crvena i nabubrela kao trnjine. Utegnuta u tesan jelek, u širokim šalvarama i opasana boščom (pregačom)…

Živela je u Kovačkoj mahali, koja se u gustom zelenilu od dudova, oraha, trešanja i kajsija jedva naziraše sa svojim malim, prizemnim kućicama, crnih utegnutih krovova, a po gdegod i kojom slamarom. U blizini bilo je to kobno mesto događaja – Binčešme, gde je Stojanka redovno zahvatala vodu. Tu je svakodnevno presretao Stojanku zaljubljeni beg (Šaćir-beg ili Rašid-beg, negde i Murat-beg) i izjavljivao joj ljubav. Stojanka ga je odbijala, ali se bojala i lomila, jer je živela sa majkom, koja joj je savetovala da veru ne promeni kao njena starija kći, poturkinja, koju je proklela svagda. I pored zabrane, Stojanka je pohodila sestru koja je već duže vreme bila udovica, jer je njenoga muža, Turčina, ubio njihov rođeni brat Stojan. I ona, sestra, je savetuje kao i majka Magda.

Taj sudnji dan činio se isti kao i ostali. Ali kada je ugledao kod česme, beg je pobesneo, jer je, navodno, čuo da je Stojanku isprosio užar. On joj je vređao majku, nazvao je kučkom, suruntijom. Stojanka se brzo pribrala i tankim, zagušenim glasom rekla: „Bego, majku mi ne ruži! Silan si, možeš što oćeš. Telo će ubiješ, dušu ne! Neje ona kriva, ja te neću. Čuješ, ja. Krvav si mi pred oči.

Pobesneli beg je izgubio kontrolu nad sobom. Nož joj je zabio u srce.

Na lese gu nosiv, plave kose, do kolena dole puštene, a ona ubava, ubava…

Stojankina sahrana bila je veličanstvena. Sakupilo se celo hrišćansko Vranje, čak su i Turci izlazili iz dućana i klanjali se da bi odali poštu mrtvoj kaurki, a zločinac jahao je belca i izazivački jurio gore-dole, kao da se trudio da upadne u oči ožalošćenim roditeljima i ogorčenom narodu.”

Tako je tragediju opisao Stanković, a o istoj temi pevala je i poznata vranjska pesmopojka Stana Avramović Karaminga. Činila je to po kazivanju svoje majke i po ugledu na nju, jer pesma nastala još ranije.

Priča i mesto dešavanja u potpunosti se poklapa sa pričom Bore Stankovića, koju je čuo od svojih sugrađana. Stana Avramović Karminga kazuje:

“Majka mi je pričala, pesma se poje da gu je odma ubio, da gu je udarija u sred srce. Majka kaže da gu je on s nož mnogo boja, dok je duša iskočila iz njum. Posle, kad su naši javili da se ona neje turčila, a da su gu Turci ubili, naša vlast u Niš je protestvuvala i poslala vladiku, koj je došja da gu kopa. Priča majka da su popovi došli sa brade do pojasi, kose, kaže, do pola grbinu. A, došli su i mali popčiki, znači da su bili bogoslovci. Po čaršiju na lese gu nosiv, plave kose, kaže, do kolena dole puštene, a ona ubava, ubava… Plava je bila devojka. Turci su radnje u čaršiju zatvorili, počast dajev na mrtvaka. Izlegnali na ćepenci, svi turili ruke pod grudi. Vladika, obrća se na sve strane, s krst blagoslovi, a popovi pevav, pa to je čudo, razleva se Vranje. To su tolko, kaže, krotko išli kroz čaršju… A, on, neje bija niti apsen niti ništa.

Ajde, ajde, Tanke, džan-Stojanake,

Ajde, ajde, mori, da se turčiš.

 

Čekaj, čekaj, more, Murat-ago,

Nesam tkala, Murat, tulben-bošče,

Tulben-bošče, Murat, veren-platno.

 

Ajde, ajde, Tanke, džan-Stojanke

Dosta beše, mori, tri godine.

 

Čekaj, čekaj, more, Murat-ago,

Da si pitam, Murat, moju sestru.

Da si pitam, Murat, moju sestru,

Ona mi je, Murat, poturkinja.

 

Da me čuje, mori, mila sestra,

‘Te ga došja, mori, Murat-aga.

‘Te ga došja, sestro, Murta-aga,

Da me vodi, sestro, da me turči.

 

Glavu davaj, sestro, a veru ne davaj!

Turska vera, sestro, mlogo loša,

Jedan praznik, sestro, u godinu

i njega ga, mori, s puške čekav.

 

T’g se vrna, lele, džan-Stojanka:

Ajd odotle, more, Murat-ago,

Glavu davam Murat, a veru ne davam!

Turska vera, Murat, mlogo loša,

Jedan praznik, Murat, u godinu

I njega, more, s puške čekav.

 

Puče puška, lele, Tanka viče:

Izede me, sestro, tursko kuče.

 

Ne boj mi se, mori, mila sestro,

Od pušku ću, mori, lek da nađem.

 

T’g se vrna, lele, Murat-aga,

Pa izvadi, lele, andžar noža.

Pa izvadi, lele, andžar noža,

Pa ubode Tanku posred srca.

Ubija, ubijen, da l’ je kuče na sokak, da l’ je čovek, to se nikoga nije tičalo, Turčin je ubio, neje tela da se poturči, njegova je želja bila takva. Niz čaršju, polako, polako, misliš kako brobinjci da laziv dok je odnesoše u crkvu i saranili je. Znam tačno kuća kude vu je bila. Tuj bilzu kude i na njojnu sestru. Na njojnu sestru kuća je bila kude je stanovaja pop Stojadin, kude park. Kuća sas čardak. Česma je bila odma više park. Ona je tuj na češmu došla, a na Turčina je kuća bila odma do park, do češmu”.

Otac Justin Popović i Todora

U starim vranjskim porodicama vodilo se računa oko udadbe i ženidbe.

“Klasa spram klasu, i tačka!” – govorili su.

Da je tako govori slučaj Todore Avramović i Blagoja Popovića.

Blagoje, mlad bogoslov, bio je zaljubljen do ušiju u prelepu devojku Todoru Avramku.

Avramci, kao čuvena trgovačka familija, odmah su rasturili tu vezu. “Dete Todoro, da si izabrala trgovca, kmeta, sudiju, oficira, pa da te dam, ali za tamo nekoga popa, jok! Naše i tvoje treba da ostane, a ne da otidne kroz rešeto!” – govorio je otac nesrećnoj Todori.

Mlad bogoslov Blagoje nije mogao da lako preboli Todoru, zamonašio se i uzeo ime Justin.

 

Ministarstvo kulture i informisanja Stare vranjske porodice

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.