O Zlati i njenom malom unuku Borku brinuo se Jovča, ali to nije dugo trajalo. Kako se pričalo u to vreme po Vranju, na jednom od mnogobrojnih putovanja u Grčku, gde ga je vodila trgovina, Jovča je ubijen od strane drumskih razbojnika


Piše: Dušan Đorđević


 

Slava porodice Jovčini počinje sa čorbadži-Jovčom, ali predanje kaže da su bili u varoši još mnogo ranije, jer se pamti predak Toma. Živeli su u gornjem delu današnje varoši, pored česme Đerenke, u blizini turskih seraja, u kraju gde neko ko nije bio Turčin nije mogao da sagradi porodično gnezdo. I još, ako je Turčin, onda je potrebno da to bude bogati Turčin, pripadnik turske vlastele.

Kako su Jovčini bili baš u tom delu grada, to govori o ugledu porodice, a on je u to vreme počivao na bogatstvu, dostojanstvu i poštovanju u Carigradu, poštovanje od strane najviših vlasti.

Baba Zlata

Jovča nije bio samo vlasnik zemlje sa koje je ubirao prihode od rada brojnih čivčija, već i trgovac među prvima, jer je, boraveći često, gotovo stalno u Carigradu, pomno pratio i znao šta i koliko novo vreme donosi.

Zna se da je Jovča imao sestre Stanu, koja je mlada umrla, i Zlatu, koja se rodila 1806. godine i postala simbol Vranja, kao baba Zlata književnika Bore Stankovića.

Zlata, po predanju, nije imala sreću da u ranoj mladosti sretne ljubav svog života u tada strogo patrijarhalnom Vranju. Takva pravila delimično nisu važila samo u posebnim okolnostima, kada se smatralo da je žensko već “stara” devojka – “koja zastana, ne odade se na vreme”. Kao takvu, Zlatu su udali za Iliju Stankovića, pridošlicu iz sela Koćura, inače opančara. Zanatlije su u tom vremenu bile izuzertno cenjene, a Ilija se pokazao kao vredan mlad čovek, koji ume da stiče novac i koji može da oformi kasnije imetak.

Sudbina je htela drugačije, htela je da i dalje iskušava Zlatu. Sa Ilijom je 1846. godine dobila sina Stojana. Po predanju, vraćajući se s jednog seoskog slavlja, noću na putu ka Vranju, Ilija je, s punim bisagama para i raznim dragocenostima, usled nevremena, pa sa mosta i utopio se. Sa njim je, prenosi nam predanje, i Zlatino bogatstvo, dobijeno od oca u miraz, otišlo je u nepovrat.

Bora

Zlata je ostala sama sa sinom, pa je, po preporuci brata Jovče, bila prinuđena da se preuda za Anđelka Cvetkovića, ćurčiju, udovca, bogatog doseljenika, koji je takođe imao sina. Nisu uspeli ni čestito da se okuće kada joj je i drugi muž iznenada umro. Rešila je da sinu obezbedi kakav-takav dom, pa je uz pomoć brata Jovče kupila deo njive u Donjoj mahali, prema Tekiji. Započela je izgradnju kuće, temelja, podruma, sobu po sobu. Bila je presrećna kad se uselila sa svojim Stojanom, koji se razvio u lepog momka anđeoskog glasa, svog “pevca”, koji joj je doneo radosti u tegobnom životu. Stojan je nastavio očev zanat, želeo je da bude poznat i priznat obućar.

Oženio se 1872. godine Vaskom iz vranjske trgovačke porodice Torovelci. Dobili su dva sina, Borisava i Timotija, koji je umro u drugoj godini života.

Jovčini Bora, prvi s leva, stoji, kao učenik Gimnazije

Borisav Stanković, (stoji prvi s leva), kao učenik Gimnazije

Jovča

Ubrzo, po Zlatinom rođenju, sreću je kuću obasjalo i rođenje Tominog sina Jovana koga će Vranje upamtiti kao hadžiju i čorbadži-Jovču. On je nasledio oca u trgovini i proširio znanja i vidike stalno se usavršavajući. Nasledio je veliko imanje i nastavio da ga uvećava davanjem zemlje pod interes. Sredinom 19. veka važio je za jednog od najbogatijih u Vranju.

Jovča je u braku imao mnogo dece, ali su u životu ostali Toma, Manasije, Petar i Jelisaveta i po njima će porodica postati poznata i izvan Vranja, u Srbiji i šire.

Po Jovči svi će biti poznati kao Jovčini i poneće prezime Jovčić.

Jelisaveta (1843–1906), ćerka Jovčina, udala se za za čuvenog trgovca Jovana Mihajlovića Marganca, sa kojim je imala sedmoro dece. Iz njihove porodice bilo je istakutih pojedinaca, a u Vranju je bila poznata učiteljica Olga Kocić.

Tomislav (Toma) bio je poznati vranjski trgovac, uspeo je da održi Jovčino bogatstvo i ugled porodice. Oženio se Katarinom (Katom), koja je nakon oslobođenja, 1880. godine, kupila kuću od Turčina na ulazu u današnji pijac, u Karađorđevoj ulici, kod Bujkovskog mosta. Potomci i danas čuvaju originalnu tapiju i ugovor o kuporodaji. Kuća je bila prostrana, sa doksatima i placem. Oduzeta je kasnije, plaćena vlasnicima po proceni narodne vlasti i tu je kasnije nikao pijac.

Kraljev oficir

Toma je sa Katarinom izrodio više dece, od kojih su u životu ostali sinovi Atanasije (Tasa), Jovan (Vane) i ćerke Pasa i Ljubica.

Atanasije Tasa, na radost porodice i posebno oca Tome, rodio se 31. januara 1881. godine.

“Na Svetog Antanasa ga dobismo, kad se Vranje oslobodi, daće Bog da imamo kraljevog oficira”, govorio je Toma svojoj Kati.

Tako je i bilo. Tasa je bio odličan đak i gimanziju je završio u Vranju. Nakon gimnazije Toma ga je poslao u Beograd, u Pešadijsku podoficirsku školu, koju je upisao 1899. godine, a završio 1900. Kao mladog podoficira zahvatili su ga balkanski ratovi 1912-13, a potom i Veliki rat, 1914-1918. Bio je ranjen u nogu 1915. godine, kod Stankovog kamena, u blizini Leskovca.

Jovčini junaci ne služe okupatoru i kvislinzima

Prvo je bio narednik pisar u pešadiji Drinske divizije prvog poziva. Potom je prešao u 5. pešadijski puk i tu dobio čin potporučnika, pa poručnika i kapetana druge klase. U ratu se istakao, nosilac je Albanske spomenice, učestvovao je u proboju Solunskog fronta i sa oslobodiocima umarširao u Beograd. Za svoje hrabro ratovanje više puta je odlikovan za vreme i posle ratova. Nosilac je sedam važnijih jugoslovenskih, grčkih i rumunskih odlikovanja.

Po završertku rata brzo je napredovao u službi, 1920. godine je kapetan prve klase, 1924. major. U čin potpukovnika biće promovisan 1. oktobra 1929. godine. Službovaće na važnim vojnim funkcijama i živeće u Beogradu. U penziju će otići kao pukovnik.

U Drugom svetskom ratu pukovnik Tasa nije hteo da služi Nemcima, niti kvislinzima, pa je sa brojnim oficirima tadašnje jugoslovenske vojske oteran u zarobljeništvo, u Osnabrik, u Nemačkoj. Tu je ostao do okončanja rata, kada se vratio u Beograd. Nove vlasti su mu oduzele stan u današnjoj Ulici generala Ždanova. Prešao je sa porodicom da živi u skučenom malom stanu u Baba -Višnjinoj ulici.

Jovčini Tasa prvi s leva u društvu oficira

Tasa (prvi s leva) u društvu oficira

Lepi Tasa je često posećivao Vranje

„Voleo je Vranje više od Beograda. Stalno je odlazio da poseti grobove svojih predaka i roditelja, da se vidi i druži sa rođacima, prijateljima, običnim svetom. Kao mlad bio je izuzetne lepote i zaradio je nadimak Lepi Tasa. Imao je četvoricu sinova i svojoj ženi je naredio da se sa svima porodi u Vranju, što je ona i učinila“, kazuje Radmilo Jovčić, njegov unuk.

Od četvorice sinova, dvojica su mladi umrli, a u životu su ostali Ratko i Vladimir. Ratko je sa suprugom Koviljkom imao ćerku Gordanu, udatu za Zorana, unuka Jovana Cvijića.

Vladimir je sa Nadom izrodio sina Radmila i ćerku Draganu. Svi unuci, iako rođeni u Beogradu, izuzetno su vezani za Vranje, svesni uloge svojih predaka koji su stvarali istoriju varoši.

Solunski krojač

Drugi Tomin sin, Jovan (1882–1940), nije nastavio očev trgovački posao, već se opredelio da bude krojač. Pratio je novine u svom zanatu i, uz podršku oca, skućio se i živeo u Solunu. Bio je cenjen i poštovan i dobro je prihodovao. Posedovao je dve kuće i krojački lokal.

Oženio je se Vasilkom Basmandžijevom, Makedonkom po ocu, a Grkinjom po majci. Njihov život je bio posebna priča. Dobili su ćerku Katarinu 1925. godine, a sledeće, 1926. godine, i sina Tomislava.

Godine 1927. sa decom su putovali vozom u Vranje. Imali su tu nesreću da budu u kupeu sa porodicom čija su deca bolovala od šarlaha, za koji u to vreme nije bilo leka. Po dolasku u Vranje, deca su se razbolela i umrla. Sahranjena su na Šapranačkom groblju, u blizini crkve.

Bio je to veliki udarac za njih, ali su uspeli da prebrode nesreću zahvaljujući podršci porodice. Potom su u braku dobili sina Aleksandra 1928. godine, Đorđa 1930. i Ratka 1940. Život je udesio da iste godine kada su dobili Ratka – umre Jovan.

Jovčini Venčanje Jovana i Vasilke, Solun 1925

Venčanje Jovana i Vasilke u Solunu 1925. godine

Rođen pod bombama

“O tome je pisala ondašnja ‘Politika’, kada je Solun bomabardovan od strane Italije 2. novembra 1940. godine, tada se rodio u podrumu kuće Jovanu Jovčiću sin Ratko”, priča Radmilo.

Jovan je sahranjen je u Solunu. Vasilka je ostala udovica sa trojicom sinova, rat je kucao na vrata i morala je da dovede starije sinove u Vranje.

“Na železničkoj stanicu u Vranju sačekala ju je Jovanova sestra Pasa. Vodila je dvojicu sinova i držala torbu u ruci. Dvojicu sinova, Aleksandra i Đorđa je predala, a bebu Ratka, koji je bio u torbi, vratila sa sobom za Solun. Dečaci Aleksandar i Đorđe su za vreme rata živeli kod Pase, udate u bogatu porodicu Udžuzi, čije su kuće bile u sokaku na početaku današnje Ulice Sime Pogačarevića i koji se po njima zvao Udžuski. Po završetku rata država je preuzela brigu o njima i poslala ih u Češku, gde su završili hemijsku školu. Po okončanju školovanja, vratila ih je i Aleksandra poslala u Kaštel u Hrvatskoj, gde je dobio posao. Tu je oformio porodicu i umro 2011. godine. Đorđe je otišao u Nemačku, gde se oženio Nemicom, zasnovao porodicu, tamo živeo i umro”, navodi Radmilo.

Sudbina najmlađeg Ratka je bila najneizvesnija. Po povratku u Solun Vasilka je teško živela i razbolela se od tuberkuloze. Umrla je, a Ratko je odveden u Francuski dom za siročad. U Domu je naučio francuski i tim se jezikom kao dete služio. Po završetku rata, kasnije, na inicijativu stričeva, prebačen je u Srbiju, u dom u Žabarima.

Domsko dete

Kad je imao devet i po godina usvojila ga je sestra od tetke, Pasina ćerka Vera, udata za Stanka Jovića, sa kojim je živela u Kragujevcu. Kada ga je usvojila nije znao da čita i piše, ali sve je nadoknadio i završio Višu geodetsku školu.

Dirljiv je bio prvi susret braće u Beogradu. Aleksandar, Đorđe i Ratko su se dosta kasno upoznali i rešili da krenu put Soluna, da pronađu grobove majke i oca i upale sveće za pokoj duše.

“Došli su u Solun i poznali su kuću u kojoj su živeli njihovi kumovi. Oni su ih odveli na groblje. Pričao mi je Ratko da su se njegova braća ubila plačući, a da je jedan od njih pao u nesvest. On (Ratko) govorio je da nije, nažalost, imao nikakve emocije. Pamtio je dom i za njega je majka bila sestra od tetke Vera”, kazuje Radmilo.

Treći Tomin sin, Manasije, bio je bogati trgovac, pravi očev naslednik u poslu. Boraveći u Solunu, upozano je oženio Jelisavetu Pantezis, ćerku bogatog trgovca, sa kojom je imao ćerku Katarinu, sinove Vasilija, koji je mlad umro, Dimitrija, velikana dečje hirurgije, i Milana. Milan sa suprugom Stanislavom nije imao decu.

Jovčini Petar Jovčic levo sa Mitom iz porodice Cepinci

Petar (levo) sa Mitom Cepincem

Lekari i trgovci

Lekar Dimitrije Jovčić je u braku sa Zorkom imao sina Manasija (Mišu), takođe lekara. Manasije u braku sa lekarkom Marijom (Macom) imao je ćerku Anu Mariju, koja živi u Engleskoj.

Četvrti sin, Petar (1851–1936), jedini je ostao da živi u Vranju. Bio je bogati trgovac i imao je dve kuće i veliku radnju u današnjoj Karađorđevoj ulici.

Iz prvog braka imao je ćerku Stanislavu, učiteljicu, koja je živela i umrla u Bugarskoj.

U drugom braku, sa Darinkom iz familije Čepinci, imao je sinove Jovana (Jovčeta) i Vojislava (Vojčeta). Vojislav je sa Mirom imao ćerku Ljiljanu, koja je bila lekar i koja se udala u Skoplje.

Jovan (1914–2012), trgovac, sa suprugom Olgom imao je sina Slobodana i ćerku Ljiljanu. Slobodan i njegov sin Petar nastavili su lozu porodice Jovčini u Vranju.

Pasa, ćerka Tomina, udala se je za bogatog trgovca i zemljoposednika Spiru Ristića Udžuza. Imala je Jovana, Dušana, Vasilija, Dragicu, Dinu, Nadicu i Veru.

Ljubica, druga ćerka Tomina, udala se u Leskovcu.

Pariski đak

Dimitrije Jovčić je rođen 14. oktobra 1889. godine u Vranju, u imućnoj porodici. Osnovnu školu i nižu gimnaziju završio je u Vranju, a potom je školovanje nastavio u Nišu, da bi završio maturu u Beogradu, 1908. godine.

Počeo je da studira Tehničke nauke u Beogradu, ali je, uvidevši da to nije njegov poziv, studije napustio i upisao se na medicinu u Parizu 1909. godine.

Kada su počeli balkanski ratovi, napustio je Pariz i studije i kao dobrovoljac učestvovao u ratovima za oslobođenje Stare Srbije i Makedonije, od 1912. do 1913. godine.

Po povratku u Pariz nastavio je studije medicine i završio ih, zbog rata, tek 1918. godine.

Specijalizaciju je završio u Parizu, na dečjoj ortopedskoj klinici, čiji je upravnik bio profesor Broca, a zatim kod De Menarda i profesora Sorela.

U Srbiju se vratio 1921.godine. Priznata mu je specijalizacija iz dečje i ortopedske hirurgije.

Šef prvog Odeljenja dečje hirurgije u Kraljevini SHS

Jovčini Parskeva sa suprugom Spirom Udžuzom i porodicom 1914

Parskeva sa suprugom Spirom Udžuzom i decom 1914. godine

Njegov dolazak je bio praćen nadom da neće biti većih problema oko priznavanja dečje hirurgije kao samostalne discipline. Nažalost, u početku ni on, ni dečja hirurgija, nisu naišli na razumevanje tadašnjih autoriteta iz krugova opštih hirurga. Prvi odsek dečje hirurgije otvoren je 1921. godine, pri dečjem odeljenju Opšte državne bolnice u Beogradu.

Upravnik dečjeg odeljenja bio je dr Milenko Materni, a odsekom dečje hirurgije rukovodio je dr Dimitrije Jovčić.

Tek posle duže vremena otvara se prvo odeljenje dečje hirurgije i to zaslugom velikog humaniste i prijatelja našeg naroda, solunskog borca, engleske lekarke, gospođice Makvel.

Dr Makvel je u Beogradu organizovala englesko-srpsku dečju bolnicu 1923. godine u Višegradskoj 24, koja je u svom sastavu imala i odeljenje dečje hirurgije, kojim je rukovodio dr Jovčić.

Godine 1924. je osnovao, a 1925. godine postao i šef Odeljenja dečje hirurgije Opšte državne bolnice. To je bilo prvo odeljenje dečje hirurgije u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca.

Počasni predsednik Društva ortopeda i traumatologa Jugoslavije

Dobio je titulu privatnog docenta 1922. godine, a 1946. postavljen je za honorarnog nastavnika Medicinskog fakulteta.

Pre toga, učestvovao je u NOR-u, na Sremskom frontu, kao hirurg. Godine 1947. izabran je u zvanje vanrednog profesora i upravnika Dečje hirurške klinike, prve u Jugoslaviji, a 1953. godine izabran je za redovnog profesora hirurugije.

Bio je jedan od osnivača i prvi predsednik Hirurške sekcije Srpskog lekarskog društva 1950. godine i na toj dužnosti ostao do 1959. godine, dakle devet godina, duže nego bilo koji predsednik hirurške sekcije.

Dr Jovčić je postao član, a zatim predsednik redakcionog Odbora “Srpskog arihiva”, član redakcionih odbora mnogih stručnih medicinskih časopisa u Jugoslaviji, ali i u Farancuskoj, gde je dostavljao analize jugoslovenskih medicinskih publikacija.

Pored hirurške, učestvovao je u osnivanju pedijatrijske sekcije (i bio njen potpredsednik) i ortopedsko-traumatološke sekcije. Ove tri sekcije su ga docnije izabrale za svog počasnog predsednika.

Društvo ortopeda i traumatologa Jugoslavije ga je 1963. godine izabralo za svog doživotnog počasnog predsednika.

Akademik

Tokom četrdesetogodišnjeg rada uvodio je i unapređivao metode hirurškog lečenja raznih oboljenja. Objavio je preko 120 stručnih radova.

Preveo je poglavlje iz dečje hirurgije za udžbenik „Pedijatrija“, čiji su autori Fanconi i Valgren. Penzionisan je 1961. godine.

Dimitrije Jovčić je izabran za dopisnog člana Srpske akademije nauka 17. decembra 1959. godine, a 1966. godine za redovnog člana. Umro je 16. februara 1973. godine, u 84. godini života.

Godine 1948. godine dečja hirurgija je uvršćena u nastavni program redovnih studija, najpre u okviru katedre za pedijatriju, a potom, od 1962. Godine, u okviru katedre za hirurgiju. Nastava iz dečje hirurgije započela je sa jednim nastavnikom, a to je bio prof. dr Dimitrije Jovčić.

Dr Jovčić je odškolovao celokupni kadar dečjih hirurga u Srbiji, kao i većinu specijalista iz oblasti dečje hirurgije iz drugih republika tadašnje Jugoslavije.

Na klinici je njegovom zaslugom obavljana redovna poslediplomska nastava u okviru nastave Medicinskog fakulteta, sprovođeni su razni kursevi, usavršavanja u struci, a obavljana je i nastava za srednji medicinski kadar.

Jovčini Bora Stanković drugi s desna

Bora Stanković (drugi s desna) pred redakcijom “Politike” 1910. godine

Otkriće o poreklu velikog pisca

U svojim etnološkim istraživanjima Momčilo Zlatanović došao je do otkrića da je Borisav Stanković iz porodice Krstinci, koja je krajem 18. veka zbog etničkog pritiska dobegla iz Lučana kraj Bujanovca u pčinjsko selo Koćura, odakle dolazi u Vranje. O Lučanu antropogeograf Jovan Trifunoski beleži „da je ranije Lučane bilo gradsko naselje i da su na njegov panađur dolazili trogovci iz Vranja, sa Kosova…“

Borisav Stanković, velikan srpske književnosti, rodio se 31. marta 1876. godine. Kada mu je bilo pet godina umro mu je otac, a sa sedam je ostao i bez majke.

O Zlati i njenom malom unuku Borku brinuo se Jovča, ali to nije dugo trajalo. Kako se pričalo u to vreme po Vranju, na jednom od mnogobrojnih putovanja u Grčku, gde ga je vodila trgovina, Jovča je ubijen od strane drumskih razbojnika, koji su u to vreme bili glavna opasnost na putevima.

Bora je u Vranju završio osnovnu školu i nižu gimanziju. Pripadao je generaciji gimnazijalaca koja je završila sedam razreda u Vranju. Školske 1894/95. u sedmom razredu bilo je svega 11 učenika. Svi oni, kasnije, završili su fakultete i postali ugledni građani naše zemlje. Toj generaciji, pored Bore, pripadali su: Petar Milenković, Milan Vlajinac, Rista T. Nikolić, Milan Stajić… Direktor toj generaciji bio je Milivoje Simić, poznati botaničar i vrsni pedagog.

Bez topline Zlatinog doma

Jovčini Bora sa ćerkom

Borisav Stanković sa ćerkom

Bora je najviše drugovao sa Petrom Milenkovićem i njihovo prijateljstvo i druženje bilo je intezivno i u Beogradu, sve do njegove smrti.

Veliki udar za Boru je bio kada mu je umrla baba Zlata, 1896. godine. “Poslednja duša koja postojaše za me. Poslednji kut moga stana, poslednji ogranak moje rodbine, baba moja umrla je! Ni oca ni majke, ni brata, ni sestre, nigde nikoga. Sem nje. A ona me je od ‘mrvu mrvku’ odnegovala. Nje više nema”, pisao je.

Osmi razred gimnazije je završio u Nišu, sa dobrim uspehom. Iste jeseni otišao je u Beograd, gde je upisao Pravni fakultet – ekonomski odsek Velike škole. Sa uspehom ga je završio. Književnim radom je rano počeo da se bavi. Napisao je besmrtna dela, postao velikan srpske književnosti, priznat van granica Srbije.

Radio je prvo kao praktikant Državne štamparije, a kasnije prešao na rad u Upravi Narodnog pozorišta u Beogradu kao računoispitač.

Oženio se 27. januara 1902. godine Angelinom Milutinović. Početkom 1903. godine prešao je u Ministarstvo finansija (ostao do 1913), kao „kontrolor trošarine“ u Bajlonijevoj pivari. Rodila mu se kći Desanka. Kum na krštenju bio je Branislav Nušić.

Poreznik, referent, kontrolor

Potom je dobio stipendiju Ministarstva prosvete i, kao stipendista kraljice Drage, sa platom pisara Ministarstva finansija i dodatkom iz „Finansijskog pregleda“ otišao je u Pariz. Posle godinu dana ukinuta mu je stipendija i vratio se u Beograd. Revoltiran, dao je otkaz u državnoj službi. Godine 1904. rodila mu se druga ćerka, Stanka, a kum je bio Janko Veselinović. Vratio se državnoj službi i radio je, potom, kao poreznik treće klase Beogradskog poreskog odeljenja.

Godine 1911. postavljen je za kontrolora prve klase Državne trošarine. Dve godine kasnije premešten je u Ministrastvo prosvete i vera, gde je radio kao referent crkvenog odelenja. Iste godine rodila mu se i treća ćerka, Ružica.

Pošteđen „vojništva i učešća u ratnim naporima“, kao i mnogi drugi zaslužni intelektualci, nalazio se jedno vreme u Vranju, a zatim u Nišu, gde je prešla čitava Vlada sa administracijom. Kao referent Crkvenog odeljenja određen je da službeno prati vod koji je, u povlačenju, prenosio mošti kralja Stefana Prvovenčanog iz Studenice prema Peći. Porodicu je ostavio u Kraljevu; u Peći je napustio vojsku koja je krenula preko Albanije i otišao u Podgoricu, a zatim na Cetinje.

Penzionisanje i smrt u istoj godini

Posle kapitulacije Crne Gore, planirao je da pođe preko Bosne u Beograd, ali je na putu uhapšen i sproveden u internirski logor u Derventi. Bora je oslobođen internacije, nakon obraćanja Konstantinu Hermanu, i vratio se u Beograd. U periodu od 1916. do 1918. sarađivao je u „Beogradskim novinama“.

Nakon oslobođenja, 1920. godine, postavljen je za referenta Umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete. Na službu referenta Odeljenja za osnovnu nastavu Ministarstva prosvete stupio je 1925. Penzionisan je 1927. godine.

Umro je 21. oktobra 1927. godine, u 52. godini. Oko podneva pozlilo mu je u Narodnom pozorištu. Izašao je na stepenište i klonuo. Preneli su ga njegovoj kući. Umro je u pedeset drugoj godini života. Novine posle sahrane navode da je među vencima na grobu bio venac porodice Jovčić.

Jovčini Borina kuća

Današnji izgled baba Zlatine, odnosno kuće Borisava Stankovića

 

Ministarstvo kulture i informisanja Stare vranjske porodice

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.