Janja Vlajinac bio je među prvacima u varoši koji su izdejstvovali da se sagradi Saborna crkva 1837. godine. Kada su je pojedini gradski Turci, poturčenjaci i Arbanasi iz okolnih sela srušili, bio je među prvacima iz varoši koji su oštro protestovali kod Porte.


Piše: Dušan Đorđević


 

Vlajinci su se doselili u Vranje u drugoj polovini 18. veka iz sela Crveni Grad u Gornjoj Pčinji. Prvi se doselio Kitan Stošić, ali familija će postati poznata po Stoši, sinu Dimitrija i Vlajinke. Dimitrije je umro mlad i baba Vlajinka je očuvala Stošine sinove Janju i Dimitrija. Po babi Vlajinki, koja je učvrstila familijarni koren, porodica će poneti prezime Vlajinac.

Vla’-Beg

Porodica je bila osrednje imućna, a počela je da napreduje kada su Janja i Dimitrije izučili škole i krenuli da se bave trgovinom. Vredni i uporni, sticali su i uvećavali bogatstvo. Kuća je još više napredovala kada je Stoša oženio sinove i orodio se sa prvim porodicama u varoši, Hadži-Mihajla Pogačarevića i Nikole Lukara. Sav srećan i zadovoljan, često je govorio: “Dva sina imam, dva anđela, dva svata imam, dva kralja, a ja sam – Vla’-beg”.

Janja Vlajinac bio je jedan je najmarkatnijih trgovaca u 19. veku u Vranju. Svoj izgrađen stil trgovca koji je stalno pratio novine i primenjivao ih po ceni i da materijalno, u početku, nema dobiti, zadržao je do kraja života. Po svojoj spoljašnosti, držanju, nošnji – podsećao je na trgovce iz ranijih, turskih vremena.

U pogledu vaspitanja, morala, prezirao je novodolazeći levantinski, prevarantski duh, iskazan samo na golom interesu. Red u njegovoj kući i njegovim poslovima, tačnost i preciznost, intuicija da prepozna dobro i zlo, razdvoji pravdu od nepravde, samo su uveličavali njegov autoritet. Izazivao je poštovanje svih ljudi, bez obzira na materijalni status i versku pripadnost u varoši.

Janja se rodio 1817. godine. Kao dete isticao se bistrinom i vrednoćom. Osnovnu školu, kao sva deca iz srednje imućne kuće, završio je u Vranju kod učitelja Martirija Hilandarca i, kasnije, popa Nikole Ristića. Znao je turski i arnautski jezik, grčki nikad nije naučio, iako je s Grcima aktivno trgovao.

Vlajinci Rista Vlajinac

Rista Vlajinac

 Kože, gvožđarija, svilene bube, vino

Oženio su u dvadesetsedmoj godini, Milicom, ćerkom Hadži-Mihajla Pogačarca. Za to vreme smatralo se da je kasnio sa ženidbom. Od početka trgovanja najviše je cenio bosanske trgovce i često je odlazio i oduševljavao se Sarajevom. Pod njihovim uticajem znao je da kaže: „Mlad čovek prvo mora da napuni ćemer, pa tek tada da se kući i osnuje porodicu“.

Janja Vlajinac je od rane mladosti do duboke starosti bio vrlo produktivan. Najpre je godinama trgovao sirovim kožama od sitne stoke i gvožđarijom. Kože je izvozio u Srbiju, a gvožđariju je donosio iz Sarajeva. Potom je sa mlađim bratom Dimitrijem do 1861. godine vodio kolonijalnu radnju. Iz njegovih se teftera videlo da je ta radnja, po obrtu, bila u Vranju jedna od najvećih svoje vrste.

Od 1868. godine se bavio izvozom čaura od svilenih buba. Godinama je jedino Janja izvozio ove čaure i to ne samo iz Vranja, nego i iz okolnih gradova. Proizvodnju vina, kojom se takođe bavio, sve je više usavršavao i razvijao, pa je na izložbama po oslobođenju dobijao najviša priznanja. Zato se po oslobođenju isključivo ograničio na proizvodnju vina i poljoprivredu.

U čemu je tajna njegovog poslovnog uspeha?

U njegovoj kući, osim jednoga, svi su morali raditi od jutra do mraka. Prvi je ustajao, prvi legao da spava. Sve je držao pod konrolom, svaki dinar imao je svoju pravilnu namenu. Zato nikad nije imao padove, već samo materijalne uspone.

Janja Vlajinac od najranije mladosti zastupao je i branio srpska nacionalna osećanja i pripadnost hrišćanskoj veri. Bio je među prvacima u varoši koji su izdejstvovali da se sagradi Saborna crkva 1837. godine. Kada su je pojedini gradski Turci, poturčenjaci i Arbanasi iz okolnih sela srušili, bio je među prvacima iz varoši koji su oštro protestovali kod Porte i tražili da se počinioci zlodela kazne, a crkva obnovi. Godine 1858. imao je čast da prvi pobode kolac za obnovu i izgradnju nove crkve.

Poznanstvo sa knezom Milošem Obrenovićem

Janja Vlajinac bio je veliki protivnik grčkih popova i njihove službe u srpskim crkvama, a još veči protivnik egzarhata, koji je pred oslobođenje u Vranju ustoličio bugarske popove. Kada mu je umrla Milica, 1877. godine, nije dozvolio, sa šuracima iz roda Pogačarevića, da je unesu u crkvu, već je opelo održano ispred crkve, a opojalo je osamnaest srpskih seoskih popova. Janja je teško podneo smrt svoje žene. Do kraja života govorio je: „Od kako Milica umre, bidna polovin čovek, a takoj isto i kuća“.

Svojim autoritetom branio je interese varošana i od Husein-paše i od njegovog sina Sulejman-bega. Imao je priliku da upozna i kneza Miloša Obrenovića prilikom boravka u tadašnjoj Srbiji. Zalagao se da srpsku decu uče srpski učitelji, donosio knjige iz Kneževine Srbije, posebno knjige epskih junačkih pesama Vuka Karadžića, koje su svi u kući morali da znaju napamet. Knjige je davao na čitanje prijateljima, ali samo na jedan dan.

Od Janje Vlajinca bilo je i bogatijih ljudi u Vranju, ali je on bio najuredniji i najnapredniji domaćin. Poznati su njegovi osmanluci preko celog prostranog dvorišta. Bašte oko kuće bile su ispunjene svim vrstama retkog drveća za ono vreme. Njegov odabir grožđa s jeseni se i duboko u zimu najviše održavao. Konzervisalo se raznovrsno voće u turšiji i tako održavalo preko cele godine. Podrumi i sudovi u njima bili su za primer. Još 1858. godine prvi je u Vranje doneo srbijanske bačve s gvozdenim obručima, u kojima je prvi, mnogo pre oslobođenja, počeo da pravi belo vino.

Za uživanje – fijaker

Vlajinci Josa i Lenče Vlajinac

Josa i Lenče Vlajinac

Kako je zapisao dr Jovan Hadživasiljević, Janja je prvi u Vranju sagradio bunar sa točkom i dvema kofama za naizmenično spuštanje i vađenje. Takođe, prvi je u Vranju lojane sveće zamenio lampama sa petroleumom, a potom postavio peći u kuću i sačinio kupatilo. Za uživanje, odmah po oslobođenju, kupio je fijaker. Bavio se uzgojom svinja i prvi je zapatio „dunavke“ iz Šumadije, a potom i berkširske rase. Za obradu svoga imanja kupovao je volove iz Šumadije, koje su grupe Vranjanaca pratile ne mogući da veruju da vuku teret od dve hiljade kila i više. Nakon oslobođenja kupio je atare u Kusom blatu i od blatišta napravio najrodnije njive, koje je ogradio živom ogradom. Uveo je navodnjavanje preko dolapa. Ljudi su se okupljali i sa ushićenjem za nekadašnju močvaru govorili:

“Ovoj je blato – zlato!

Do oslobođenja Vranja, Janja Vlajinac je u dva maha bio član Idare-medžlisa (Administrativnog suda), više godina tutor Saborne crkve i po narodnim poslovima u više mahova odlazio u Niš i Prizren. Posle oslobođenja Vranja, iako u šestdesetprvoj godini, Vlajinac je bio prvi kmet, dugo godina opštinski odbornik i član mnogih deputacija vladaocu.

Janja Vlajinac je umro 1902. godine u osamdesetčetvrtoj godini, razočaran u sinove koje je hteo da školuje. Ipak, najveće olakšanje pred smrt i zadovoljstvo pripredio mu je najstariji unuk, Milan Vlajinac, koga je školovao u Nemačkoj. Nekoliko dana pred smrt javili su mu da je njegov mezimac doktorirao na Poljoprivrednom fakultetu. Svoju disertaciju posvetio je dedi.

Sa suprugom Milicom imao je pet kćeri i tri sina: Tomu, Zafira i Ristu.

Toma se oženio Jelisavetom i bio je uspešan trgovac i voskar. Imao je nesreću i rano je ostao bez nogu, tako da se i trgovinom sve manje bavio.

Zafir je takođe bio trgovac, ali Janja je sve držao pod kontrolom i vodio poslove.

Ristino ludovanje

Mnogo je polagao nade u najmlađeg sina Ristu. Činio mu se vispren i bistar, ali ga je on grdno razočarao. Rista Vlajinac je bio pustahija, voleo je da više troši nego što zarađuje. A bio je trgovac, hotelijer i rentijer. Zakupio državni hotel u Vranjskoj Banji, u kojem je ludovao u društvu raspusnih žena.

„Sve je voleja, zatoj nijednu neje oženija“, govorilo se o njemu. Posebno je ludovao sa nekom artistkinjom iz Beča. Pisao je vatrena ljubavna pisma i tako opčinjavao žene. Kao pravi kicoš, naručivao je cipele iz Austrije, sa bruksom napred i belim đonom sa utisnutim pečatom. Nije bio imun ni na kocku. Kada bi ga Janja poslao u Solun u trgovinu, morao je da vraća Ristine pozajmice od solunskih trgovaca. Sve je to tajno radio, da se ne sazna da ga sin bruka.

Gavrilo Princip i ostale komite

Toma i Jelisaveta Vlajinac imali su sinove Josifa i Nikolu i ćerku Jelenu. Josif (Josa) oženio je Lenče Samardžiku i nisu imali dece. Voleo je žene, piće, kocku. Jednom je na praznik Vrbica poslao slugu Stojana da odvede psa u crkvu i da mu kupi i metne zvončić oko vrata. Žandari su uhapsili i Stojana i psa. Josa je uspeo da ih izvuče iz zatvora, a advokat je u žalbi napisao „da je pas od posebne sorte, da jede specijalnu hranu i, ako ga ne puste, uginuće, a onda će država morati da plati odštetu“.

Tomin sin Nikola, kao mlad, sa nekih osamnaest godina, pao je sa strmih kućnih stepenica i teško se povredio. Slomio je kuk i teško je hodao do kraja života, uz pomoć štapa. Zahvaljujući tome, u Vranju je nastala izreka koja je bila dvosmislena: „Ko je kriv?” „Kole Vlajinac!”

Njegova porodica živela je od poljoprivrede na velikom imanju u naselju Raška. Imao je čeze, dobre konje i često je odlazio u Banju gde se jedno vreme bavio hotelijerstvom. Tamo je upoznao Gavrila Principa i „ostale komite“, kako je govorio, koji su se obučavali u slivu reke Banjštice. U braku sa Mirom imao je sina Tomu, koji je, kao učenik četvrtog razreda gimnazije, 1941. godine otišao u partizane i poginuo kod Levosoja.

Zafir i Marija Vlajinac imali su sinove Milana i Stojana.

Vlajinci Milan Z. Vlajinac

Milan Z. Vlajinac, dekan Poljoprivredno-šumarskog fakulteta u Beogradu

 Milan Vlajinac, ponos familije

Milan Vlajinac rodio se 23. novembra 1877. godine u Vranju. Još u ranoj mladosti zainteresovao ga je život naroda i njegovi običaji, pa je u gimnazijskim danima počeo da beleži običaje i verovanja iz Vranja.

Školovao se u Beogradu, a posle studija na Tehničkoj velikoj školi odlučio se za studije u Nemačkoj.

U Nemačkoj je izučavao poljoprivredne nauke nameravajući da kao inženjer pomogne najzastupljenijoj privrednoj grani u Srbiji. Tamo je, 1902. godine, odbranio doktorsku disertaciju „Agrarno-pravni odnosi u srednjovekovnoj Srbiji”.

Diplomirao je nekoliko dana pred smrt svog dede Janje i time mu priredio najveće zadovoljstvo i ispunio amanet.

S titulom doktora, u Srbiji je dobio posao pisara Ministarstva narodne privrede u Poljoprivrednom odeljenju.

Nakon samo tri meseca premešten je na novo, važnije zaduženje, da bi u takvom uzlaznom pravcu nastavio i narednih godina.

Gotovo uvek je postavljan na mesto gde je postojao zadatak koji je trebalo rešiti: kriza nastala zbog Carinskog rata između Austro-Ugarske i Srbije 1906. godine prevaziđena je zahvaljujući i rešenjima koja je ponudio Vlajinac u referatu o govedarstvu i svinjarstvu.

Topčiderska ekonomija počela je da zarađuje otkako je on postavljen za upravnika, a od tog novca započeto je pošumljavanje Košutnjaka. U Pirotskom okrugu spasao je tamošnju poljoprivredu.

Kapitalni „Rečnik naših starih mera u toku vekova”

Tokom Prvog svetskog rata država se pridržavala njegovih Pravila o izvođenju poljoprivrednih poslova za vreme rata.

Imenovan je za upravnika Državnog stočarskog zavoda da bi ispravio greške prethodne uprave.

Godine 1915. preduzeo je da preko Kruševca i Prizrena put Skadra evakuiše i Zavod i stoku pred neprijateljskom vojskom.

Zatim je dobio zadatak da kao poljoprivredni referent u privrednoj delegaciji srpske vlade u Marselju pomogne mladim stručnjacima izbeglim iz Srbije zbog rata da se školuju u Francuskoj, kako bi po okončanju rata zemlja imala ljude spremne da je što pre oslobode siromaštva.

Posle toga je premešten u London da kao poljoprivredni stručnjak srpske privredne delegacije radi na dobijanju savezničke pomoći za poljoprivrednu obnovu Srbije.

Kad je, nakon završetka Prvog svetskog rata, osnovan Poljoprivredno-šumarski fakultet, Vlajinac je izabran prvo za profesora 1920. godine, a zatim i za dekana. Bile su to godine spokojnijeg života u zemlji, koje su mu dozvolile da se posveti pisanju. Tada su nastala neka od njegovih najboljih dela: „Istorija proizvodnje pamuka u našim krajevima”, „Moba i pozajmica. Narodni običaji udruženog rada”, pa i knjiga poslovica o poljoprivredi, „Poljske privrede u narodnim poslovicama”.

U noći 4. novembra 1941. godine nemački vojnici odveli su ga u logor na Banjici s grupom uglednih Beograđana. Narušenog zdravlja, pušten je nakon tri meseca.

Po završetku Drugog svetskog rata posvetio se istorijskim i etnografskim istraživanjima i pisanju kapitalnog dela, četvorotomnog „Rečnika naših starih mera u toku vekova”. Umro je 4. aprila 1964. godine u Beogradu.

Vranjske novine

Vlajinac Dragutin

Dragutin Vlajinac

Stojan Vlajinac, trgovac i voskar, sa Milevom Merzinkom imao je petoro dece od kojih je Vranje upamtilo Dragutina i Radivoja.

Dragutin je bio poznat advokat pre i posle Drugog rata. Posvećen poslu, bio je izuzetno cenjen. Bio je jedan od osnivača „Vranjskih novina“ 1931. godine. Jedno vreme su se priređivale i štampale u njegovoj kući. Inače, 1931. godine odgovorni urednik „Vranjskih novina“ bio je Ljubiša Stojković iz familije Cigarčići, a glavni urednik Jovan Karadžić.

“Vranjske novine” su u periodu od 1931. do 1934. godine imale dve redakcije.

Prvu redakciju (1931-32), sačinjavali su: dr Borislav Petrović, Milorad Mile Vučković, Stojan M. Simonović, Borislav Petrović i vlasnik Vukašin Vučković, knjigovođa u jednoj vranjskoj banci.

Drugu redakciju (1932-34) sačinjavali su: Dragutin Vlajinac, urednik, a članovi: Dragoljub Antić i Marko Avramović. Vlasnik lista bio je Rista Simonović, a povremeno i Dragutin Vlajinac.

Novine su se štampale u štampariji “Novi svet”.

Od 1932. Ljubiša Stojković živi i radi u Beogradu. Postaje jedan od urednika beogradskog dnevnika „Vreme“ i na tom položaju je do početka Drugog svetskog rata, s tim što je od 1938. do 1939. godine bio dopisnik ovog dnevnika iz Pariza.

Radivoje Rade Vlajinac bio je vrstan automehaničar, ali i kelner.

Mnogo je naslednika Vlajinske familije koji su se svojim radom i delom istakli. Gojko, sin dr Milana, bio je doktor hemijskih nauka, Milan, unuk Milanov po ćerki Mileni takođe je bio doktor hemijskih nauka, drugi unuk Radisav arhitekta, Koletova unuka Radica lekar, Dragutinov sin Miodrag komercijalista, ćerka Hristina profesor medicinskog fakulteta, Radetov sin Toma kultni solopevač vranjskog benda „Orhideje“ i drugi.

Vlajinac Suđenje Vranjskim novinama

Suđenje Vranjskim novinama

Vlajinski sokak

Janja Vlajinac je uticao da njihov sokak, za to vreme, bude propisno uređen. Zato je po njihovoj familiji i dobio naziv Vlajinski sokak. Po sredini je bio rezan veliki kamen koji se u blagom luku spuštao prema kućama. Pored kuća, s obe strane, na razdaljini od 80 cm, uređene vade kroz koje je oticala suvišna voda prema reci.

Kuće u sokaku su bile niske, pokrivene ćeramidama, većina od kerpiča. Jedino kuća koju je sagradio Janja, 1848. godine, isticala se veličinom ne samo u sokaku već u celoj varoši. “Kakva je tada bila kuća, takva je i sada. Bila je to prva srpska kuća u Vranju izgrađena na dva boja (nivoa). Kuća ima parter i sprat sa ukupno 400 kvadrata. Ima dvanaest soba sa visokim tavanicama. Strmo stepenište vodi na sprat direktno u salon i na veliku verandu”, priča potomak Janjin od unuka Dragutina, Miodrag Miša Vlajinac.

 

Ministarstvo kulture i informisanja Stare vranjske porodice

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.