Otvarao je kada je svanjivalo, a zatvarao po potrebi, sve dok se posao ne bi završio. Njegovi čiraci često su znali da kažu: „Majstor Kole, ispade nam duša na nos!“ Spremno je odgovarao: „Čini vam se, deco! Na nos duša ispada kada dođe sudnji dan. Ovako, ne! Setite se samo jedno: juče dadosmo li reč da ćemo danas da završimo rabotu?! Dadosmo, bre! A, reč je svetinja! Ako to ne utuvite u glavu, od vas majstor nikad nema da bude!“


Piše: Dušan Đorđević


 

Kovački zanat statusni je simbol familije Duguri. Prema kazivanju današnjih potomaka, njihove prve zadružne kuće bile su na prostoru iznad Gornje čaršije. Osnivač familije bio je Boško, koji je otvorio kovačku radnju u blizini kafane „Belo jagnje“, u Gornjoj čaršiji. Nasledio ga je Stojan, a sa radnjom i nadimak Dugur.

Duguri – veliki radnici ili veliki neradnici

Nadimak su Boškovići dobili od Turaka. “Dugur na turskom znači ili veliki radnik ili veliki neradnik. Po svoj prilici bili smo ono prvo: čvrsti radnici!” – ističe Dobri Bošković Dugur, praunik Stojanov.

Pravi Stojanov naslednik u kovačkom zanatu bio je Nikola Bošković, Kole Dugur. Rodio se 1870. godine. Vranjanci su govorili: „Kole nije samo kovač, on je umetnik!“

Krajem 19. i početkom 20. veka posla za kovače i kolare je bilo preko glave. Bilo je mnogo rabadžija i rabadžijskih kola. Najviše iz Donjeg Vranja, Gornjeg Šapranca i Ribinca.

“U to vreme čekalo se u redu pred dedinom radnjom. Otvarao je kada je svanjivalo, a zatvarao po potrebi, sve dok se posao ne bi završio. Njegovi čiraci često su znali da kažu: ‘Majstor Kole, ispade nam duša na nos!’ Spremno je odgovarao: „Čini vam se, deco! Na nos duša ispada kada dođe sudnji dan. Ovako, ne! Setite se samo jedno: juče dadosmo li reč da ćemo danas da završimo rabotu?! Dadosmo, bre! A, reč je svetinja! Ako to ne utuvite u glavu, od vas majstor nikad nema da bude!’” – priča Dobri Dugur.

Sila od čoveka

Nakon odvajanja od oca, Kole će kupiti i držati kovačku radnju u centru grada, gde je danas zgrada „Elektrodistribucije“. Sa porodicom se skućio u naselju Panađurište.

“Bio je sila od čoveka, prava mužetina. Visok, krupan, leđa široka kao astal, ruke kao lozovi, šake kao lopate. Mintan ne skida, šubara na glavi, izrađena po meri, malo nakrivljena, brkovi golemi, usukani, oči kao ugrejan zejtin, njima i strelja i miluje u isti mah. Golem meraklija na sve, a ujedno i zadržan domaćin” – ističe Dobri Dugur.

Posao kovački nije bio nimalo lak. Zahtevao je snagu, ali i umeće. Kolari bi napravili kola od drveta, a onda ih je trebalo okivati cugovima, šarati, nameštati osovine, nabijati tulce u glavčine, stavljati šelne…

Kovačnica

Duguri Nikola sa sinovina Dobri i Miroslav

Nikola (sa šeširom) i sinovi Dobri i Miroslav (čuče)

“Kada se ulazilo u radnju, u čelo je bila ozidana ložionica, od nepečene cigle, sa odžakom. Na nju su prikačivani mehovi od kozje kože. Imali su pet do šest pregrada. Na mehove su stavljana dva lanca, koja su se vukla ručno i pritom, razvlačeći pregrade, stvarali vazduh koji je direktno ulazio u ložionicu. U ložionici se potpaljivao isključivo bukov ćumur. Da što pre stvori dovoljnu količinu žara i razvije veliku toplotu. Tu bi se stavljali metalni delovi, dovodili do željene toplote i mekoće, a onda čukom i drugim alatom oblikovali na nakovnju, koji je težio oko 100 kilograma. Deda Kole ga je pomerao rukama kao od šale” – priča Dobri.

Kole Dugur nije ispuštao čekić iz ruku. Najviše je radio standardnim, od dva i po kilograma težine, a po potrebi i čekićem od 5 i 10 kilograma. Teške čekiće je koristio kada se vare osovine i nameštaju šine na točkove. Bile su zagrejane i moralo je brzo da se radi. Kole Dugur je bio pravi majstor za kovačko varenje. Polutople šine ili osovine bi savio alatom, ručno, a onda ih zavarivao kvarcnim peskom.

“To je zahtevalo preciznost, umeće i snažne ruke. Da bi uvideo da li me ima za kovača, prvo mi je dao da savijam klanfe od gvožđa debljine 8 mm. Kada sam uspeo, rekao je: ‘Znao sam da ćeš da naslediš zanat. Čim možeš da izedeš tepsiju banice, klanfe ćeš da savijaš kao eksere’“ – priča Dobri.

Namamio Vasku u ruke „dušmanske“

On ističe da je mnogo naučio od dede. O kovačkom zanatu, ali i o životu.

“Deda je oženio Vasku Durinku, najlepšu devojku iz komšiluka. Vaska je bila velika igraorka. A čukne goč u Panađuriše, a Vaska zavede kolo! Svi su je hteli, bogati najviše. Kovači nisu bili ni bogati ni siromasi. Prvo što su drugari dedu pitali bilo je kako je uspeo da je prevari, a on, šeretski kao i uvek, odgovarao im je: ‘Muka je dok se namami u ruke, a kad vidi da su dušmanske, tad je sve gotovo!“ – priča Dobri.

On se dobro seća da mu je deda Kole govorio da dolazi vreme „kada će na kuće da padav odžaci“: “Dozvolili ste, sinko, da domaćice budu nedomaćice, radnice – neradnice, a poštene – kurve. Ako oćeš da metneš kitku poza uvo, žena mora da je domaćica. Kuća, deca, sadenje bašte, kopanje u njivu, mesenje hleb, banice, gotovenje jela – to je njeno! Kad ima mnogo, da rasporedi svuda po malka, kad nema ništa – da napravi svašta. To je marifet koji žena mora da izuči! Svi da gu jašiv, a grbina da vu ostane čitava!”

On pamti kada je u kovačkoj radnji bilo posla i danju i noću. Tada je u kući bilo više mesa nego hleba. Kole Dugur u proseku jeo je dva do tri kilograma dnevno.

Pečeno jare za ručak

“Meraklija veliki, najviše je voleo jare. Kupio bi za praznik po nekoliko i sve bi ih ispekao. Seo bi i za ručak slistio celo, prozborivši: “E, sad se može”. Voleo je banice, samse. Za praznik i slavu tražio je sarmice od telećeg mlevenog mesa uvijene u mlad vinov list. Vinov list se brao krajem aprila i stavljao u komarnik, koji je pravljen od drveta i sitnog sita. Kada bi baba Vaska uzela listove i poparila ih vodom pre upotrebe, bili su kao da ih je tog momenta ubrala – sveži i meki” – sa oduševljenjem nam Dobri objašnjava.

Dobri se seća i vremena kada nije bilo posla u radnji. Naišla bi kriza, a to se odmah osećalo u kući, gde su starije žene uglavnom provodile vreme u kuhinji.

“Trebalo je da se prehrane onoliki Duguri – alamani! Drugari dedini, Mile Rastura i Kole Giga, prošli bi pored radnje i šalili se sa dedom: ‘Kole, odmori malka, utepa se od rabotu!’ On je odgovarao: ‘Nema, bre, ni kuče da pogleda kroz vrata, ali ne marim, eve pravim od drvo nogare, deca mora da jedev, makar sol i leb’“ – seća se Dobri.

Pupak-njiva i vinograd na prisoju

On pamti i savet deda Koletov o preživljavanju kada nastupe krizna vremena: „Ne samo zanat, sinko! Čim zaradiš neku paru, odmah da kupiš njivu i lojze. Njivu pored Morave, pupak da je! A lojze u Suvom Dolu, gde je pripek. Kad rodi, da miriše cela mahala. Podrum da je pun vina i rakije. Da ima i za dobro i za loše. Njiva da je godižbina. Ne sej samo pšenicu. To nije dobro, nego posadi mumuruz, tikve, gra, luk i kromid. Mumuruz ćeš da menjaš za brašno, tikvama ćeš da othraniš svinje, gra će da vas rani, a luk i kromid em će su lek, em će da vas tera da pijete vodu i da budete siti“, pamti se i danas.

Dobri i njegova porodica i danas žive u skromnoj kućici, koju je nasledio od oca i dede. Poštenje za Dugure bilo je još jedan zanat: “Deda me je stalno slao kod Duška Tabanca po vino. Dao bi mi kanače i rekao: ‘Idi, uzmi na obraz!’ Kada bi Duško Tabanac prošao pored radnje, deda bi rekao: ‘Duško, koliko dugujem? Izvadi notes da se preračunamo’. Duško je uzvraćao: ‘Ne sekiraj se, Kole, će isklepaš kopač, će se razdužimo’. Deda se nije slagao s tim: ‘Ne, Duško, bolje da platim, dok isklepamo kopač može račun da se pomrsi’. Kada bi deda izvadio pare iz limene kutije i platio, rekao bi mi: ‘Pamti, dete, obraz je malečak, a sram golem’”.

Nikola Dugur u sredini ispred radnje

Nikola (u sredini) ispred kovačnice

Celivanje ruke

Dobri se seća da je deda Kole bio majstor za fijakere, majstor za klepanje kopača, za klepanje i podmlađivanje sekira: “Klepanjem su se oštrile sekire za cepanje drva. Podmlađivanje stare sekire obavljalo se umetanjem zdravog komada i njegovim zavarivanjem.“

Kod Koleta Dugura mnogi su izučili zanat. Imao je esnafsko pismo, za koje je polagao februara 1920. godine. Učestvovao je u komisijama kada se polagalo za kalfe i majstore metalske struke.

“Mnogima je dao parče hleba. U poznim godinama je često sedeo na tronošcu ispred radnje. Kada bi prošao neko od majstora, obavezno bi ga srdačno pozdravio, pritom mu celivajući ruku”, pamti Dobri.

Od Koleta Dugura zanat su naučili: Antonije iz Donjeg Vranja, Stanko Kovač, Proka iz Vrtogoša, Stanoje Majmun, Sveta Palanza, Biša iz Donjeg Šapranca, Mome iz Saraine i mnogi drugi.

Nepoznata sudbina kraljevih kovača

Kole i Vaska imali su mnogo dece. Dobri pamti sedmoro. Dvojica najstarijih stričeva bili su kovači na kraljevom dvoru. Rat ih je odveo u četnike. O njihovoj sudbini malo se zna. Jedino što je sigurno je to da su izginuli. Gde i kako, Dobri ne zna, jer se u kući o tome nije pričalo. Po završetku rata bilo je propitivanja. Strah je jedno vreme bio stalno prisutan u porodici Duguri.

„Deda Kole je bio učesnik u Prvom svetskom ratu. Zarobljen je od strane austro-ugarske vojske i odveden u zarobljeništvo. Život mu je spasio kovački zanat. Bio je potreban za rad na popravci topova. Tražio je da sa njim pođe i nekoliko Vranjanaca zarobljenika, jer mu je bila potrebna pomoć u radu. Tako je i njih spasio od streljanja“ – kaže Dobri.

U aps zbog pozdrava

Kole Dugur između dva rata bio je vatreni pristalica Pašićevih radikala. Po završetku Drugog rata brzo se pomirio sa novonastalim stanjem. Trebalo je voditi računa o deci. Znao je to dobro. Samo je jednom pogrešio. Prošao je jedan „važan drug“ pored kuće i pozdravio ga: „Zdravo, Kole!“ Bio je besan. Odgovorio je: „Sa tebe li sam učio zanat, pa će mi vikaš zdravo. Pomozi Bog, majstor Kole, takoj se vika, sram da te je!“ Sutradan je priveden. Proveo je u zatvoru 45 dana. Bila je to osveta i za sinove.

Kole Dugur, sve dok je mogao da hoda, bio je u radnji. Umro je u 96. godini, 1966. godine.

„Celo Vranje je došlo da ga isprati na večni put. Nosili su ga šestorica, njegovi nekadašnji čiraci“ – seća se Dobri Dugur.

Kole je imao i sina Savu, isto kovača. Sava Dugur nije imao dece.

Ćerka Nada, domaćica, udala se za Branka, zvanog Đele.

Razorni šut

Nakon Nade Dugurke na svet je došao Nikola. Bio je kovač i bravar. Oženio se Dušankom iz Preobraženja. Pre rata igrao je fudbal. Prvo za ulični tim, Slogu iz Panađurišta, a potom, na nagovor braće Povijenaca, za Građanski. Sa njim su bili u ekipi: Staniša Mitić Četvrtina, Miodrag Ružić, zvani Dragi Juda, Dobrivoje Simonovićm, zvani Dobri Gočoban, Dimitrije Arsić Tolja, Petar Savić, zvani Pera Ćare, Aleksandar Jovanović, zvani Aca Tirke, Dušan Denčić, Dušan Stojković Babačko, Vladimir Jaziković, zvani Vlada Jaza, Veljko Babić i drugi.

Nikola Dugur upamćen je kao robusna leva polutka sa izuzetno jakim šutem. Jednom prilikom, pričaju njegovi savremenici, pucao je penal golmanu, zvanom Sande Kuj. Od siline udarca uneo je golmana u mrežu. Sande je mokra i teška lopta pogodila u stomak i nije se oporavio. Umro je nakon nedelju dana. Nikola Dugur je nakon Drugog rata uveseljavao fudbalsku publiku igrajući za debele protiv mršavih.

Nikola je imao sinove Miroslava i Dobrija i ćerku Svetlanu.

Duguri fudbaler

Nikola Dugur, stoji prvi s desna

Ponosan na džambasa

Najmlađi Koletov sin bio je Petar. Pera Dugur jedini nije bio kovač, već klonfer. „Ah, taj džambas, džigerku će mi izede“ – govorio je Kole o Peri. Kasnije se, kao i ostalim sinovima, ponosio njime. Pera je zanat izučio kod majstora Nikole, zvanog Banjče, koji je radnju držao na prostoru nekadašnje „Delta“ banke. Pera je držao radnju u Beogradskoj ulici. U braku sa Verom, ćerkom Boška Kukurdaka, imao je sina Zorana.

Najmlađe dete, Koleta i Vaske, je Lenče Dugurka. Bila je domaćica i udala se za Rašu Šofera.

 

Ministarstvo kulture i informisanja Stare vranjske porodice

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.