Zafir je morao, kao potpisnik, da vrati dug od 50.000 tadašnjih dinara sa Kalčićeve menice. Dug je bio taman toliki da su morale da se prodaju čuvene njive Zafirke u Suvom Dolu, Korbevcu, Kumarevu


Piše: Dušan Đorđević


 

Familija Srbinci oduvek je živela u Panađurištu, kraju koji se od kasarne, vašarišta i Pukinog mlina spuštao Gradskom rekom do donje pijace, kod Bujkovskog mosta.

Jovanovići se smatraju jednom od najstarijih vranjskih familija. Nema pouzdanih podataka kada se doselila u Vranje, ali po onome što se zna, daleki preci ove familije su opstali uprkos turbulentnim vremenima i raznim ratovovima tokom 18. veka u vranjskom kraju.

Od predaka u familiji se najstariji pamti Stefan Jovanović. Imao je sina Jovana Stefanovića, koji se rodio u Vranju između 1820. i 1825. godine, u staroj kući pored Vranjske reke, blizu Mačkine česme. Jovan je bio šuster i ženio se dva puta. Sa prvom ženom imao je sina Zafira i ćerku Stojnu. Sa drugom ženom, Mitrom, imao je sina Petra. Potomci koje je izrodio sa prvom ženom su poneli prezime Jovanović i nadimak Srbinci, a od druge žene prezime Stefanović.

Familija Jovanovic Srbinci

Zafir Jovanović Srbinac sa suprugom Stojankom i decom

Srbinci – poreklo nadimka

“Zafir Jovanović rodio se 1854. godine i živeo sa suprugom Stojankom (Tanka) u delu današnje Gračaničke ulice. Prek i prgav po prirodi često je konjem prolazio krajem i već kod raskrsnice u blizini Pukinog mlina nastala bi bežanija turske dece. ‘A, Turci! A, vuci! Dom, bre!’ Bežali su preko reke gde su bile njihove kuće, a Zafir je zbog svog ‘srbovanja’ dobio nadimak Srbinče, koji je kasnije prešlo u Srbinac”, kazuje Predrag Jovanović Srbinac.

Po drugoj verziji, kao dečak bio je vrlo nestašan i stalno se tukao sa turskom decom, pa su mu komšije zbog toga nadenule nadimak Srbinac.

“Zafir je bio sposoban trgovac, imao je u Panađurištu dve radnje i kafanu. Zarađeni novac ulagao je u kupovinu njiva i vinograda. Ogromni vinogradi u Drenjaku, pored Morave, i u Panađurištu davali su bogat rod. Zafir je nakon odlaska Turaka iz Vranja kupio kuću i imanje preko puta Mačkine česme, s druge strane reke. Prvi komšija bio je njegov pobratim Kosta Kalčić, kome je dao deo placa da sagradi veliki podrum za smeštaj kaca i buradi. Kalčić je imao veći broj vinograda, koje je filoksera, početkom dvadesetog veka, potpuno uništila. Zapao je u veliku finansijsku krizu. Pobratim Zafir morao je, kao potpisnik, da vrati dug od 50.000 tadašnjih dinara sa Kalčićeve menice. Dug je bio taman toliki da su morale da se prodaju čuvene njive Zafirke u Suvom Dolu, Korbevcu, Kumarevu“, priča Predrag.

Sukob oca i sina

Zafir i pored prodaje njiva nije propao. Ostale su radnje, vinogradi. Kao napredan čovek osetio je da je najveće bogatstvo ulagati u decu.

Sa suprugom Stojankom imali su sinove Mitu i Tomu, i ćerke Stanu, Vasku, Kosaru, Stanislavu i Zoru. Odlučio je da školuje sina Tomu, koji se pokazao kao bistar i uman dečak. Umro je 1937. godine.

Zafir je imao 21 godinu kada mu se otac, nakon smrti supruge, po drugi put oženio. Žestoko se protivio ženidbi oca. Između oca i sina tada je nastao sukob i oni su se trajno razišli. Posle Jovanove smrti, Mitra se preudala za nekog vranjskog rabadžiju i dovela ga u svoju kuću u današnjoj Gračaničkoj ulici. Kuću su kupili njena braća od nekog Abedina, Turčina iz Vranja, i poklonili joj jer je ostala udovica. U toj kući je, nakon smrti svog drugog supruga, ostala da živi sa sinom Petrom. Umrla je u Vranju, u bolnici doktora Kopše”, navode potomci.

Student fizike i vojnik u tri rata

Srbinci Toma Z. Jovanović

Kapetan Toma Z. Jovanović

Toma Z. Jovanović se rodio 1891. godine. Prvi i drugi razred Gimnazije završio je u Beogradu, stanujući kod tetke. Vratio se u Vranje, gde je završio malu matruru, a onda i peti, šesti i sedmi razred. Osmi razred Gimnazije završio je u Nišu. Po završetku Gimnazije studiraće fizičku hemiju u Beogradu, gde će ga zateći ratovi.

U Prvom i Drugom balkanskom ratu učestvovaće kao dobrovoljac, a u Prvom svetskom ratu biće kaplar. Sa srpskom vojskom preći će Albaniju peške i stići u Valonu. Po njegovom kazivanju, preživeo je zahvaljujući tome što mu je ranac bio pun čokolada. Svakog dana pojeo bi dva parčeta i to je bilo dovoljno. Iz Valone, bolestan, prebačen je u Bizertu. Izlečen, iz Bizerte je upućen u Italiju da završi studije, ali se razboleo od španske groznice. Zahvaljujući gazdarici, gde je stanovao, preživeo je. Oporavljen, vratio se u Solun i priključio vojci.

Nakon što je Solunski front stabilizovan, Tomu i ostale studente srpska vlada je poslala u Francusku na studije. U Parizu Toma će studirati zajedno sa, kasnije poznatim naučnicima, Pjerom Kirijem i Pavlom Savićem. Kraj rata Toma Srbinac dočekaće kao apsolvent na fakultetu fizičke hemije. Na molbu srpske vlade, zbog nedostatka kadrova, vratiće se u zemlju i odmah staviti u službu profesora Gimnazije, godinu dana u Paraćinu, a od 1923. biće profesor fizike i hemije u Vranju.

Učešće u javnom životu

Iz balkanskih i Prvog svetskog rata poneće niz odlikovanja, među kojima su najznačajniji Albanska spomenica i Karađorđeva zvezda sa mačevima.

Kao profesor Gimnazije, između dva svetska rata, aktivno će učestvovati u društvenom životu Vranja. Biće u upravnim odborima Građanske kasine i Vranjske okružne zanatlijske uprave. Bio je aktivan u organizovanju balova, raznih matinea, dobrotvornih priredbi.

Toma Srbinac u braku sa Danicom, rođenom u Zemunu, imaće sina Predraga.

Drugi svetski rat dočekaće kao rezervni kapetan. Mobilisan je zajedno sa kumom Tiletom Šoferom. Otišli su u Strumicu, a odatle sa ratnom jedinicom stigli do Sarajeva. Tile Šofer je za službu otadžbini priložio i svoj privatni auto, koji će nakon kapitulacije Jugoslavije, negde kod Sarajeva, od besa razbiti u delove.

Srbinci Toma, donji red, treci s leva

Toma, (donji red, treći s leva) u Zanatlijskoj upravi

U rukama SS-ovaca

U Sarajevu su izbegli zarobljavanje od strane Nemaca i muslimanske pete kolone. Gledali su kako srpski oficiri, pukovnici, majori, kapetani plaču dok im kidaju epolete sa ramena, lično naoružanje bacaju na gomilu i guraju ih u stočne vagone, koji su ih vozili u zarobljeništvo.

Uspeli su da izbegnu naoružani domaće neprijatelje i preko planina krenu prema Višegradu, kako bi se domogli Srbije. Negde blizu Drine naleteli su na Nemce. Među njima je bio jedan koji je govorio srpski i koji ih je upozorio da iza njih idu specijalne SS jedinice. “Ako vam pronađu oružje, oprostite se od života”, rekao je. Toma i Tile pištolje su bacili u potok.

Taman kad su se spremali da pređu Drinu naleteli su na esesovce. Naredili su im da otvore drvene vojničke sanduke radi pretresa. Na dnu Tominog sanduka bio je pištolj “valter”. Majka Tanka prilikom spremanja stavila je pištolj u sanduk, “da mu se nađe”.

Esesovac, videvši pištolj, skočio je, uzeo ga i uperio Tomi u čelo. Sekunde su odlučivale o životu. Tile Šofer je mahinalno skočio, uhvatio Nemca za ruku i srenuo je od Tominog čela. Počeo je da viče na nemačkom: “Ne, ne, nije njegovo! To je sanduk generala, a on mora da ga odnese njegovoj ženi!” Esesovci su poverovali. U sanduku je bila gomila čokolada i najkvalitetnijeg veša, što su imućni Srbinci spremili svom sinu.

Povratak iz Osnabrika

Toma je uhapšen i preko Srbije i Rumunije odveden u zarobljeništvo, u Osnabrik, u Nemačkoj. U zarobljeništvu je bio do kraja 1941. godine i početkom 1942. godine vratio se u Vranje. Za kratak boravak u logoru pobrinula se majka Tanka. Napisala je molbu u kojoj je Toma predstavljen kao moravski Bugarin i to preko svojih veza poslala na “odgovarajuće” mesto u Beogradu. Na molbu je odgovoreno pozitivno i Toma je pušten kući.

U logoru je dobijao od kuće čokolade, koje je delio mladim zarobljenicima govoreći: “Jedite, deco, po malo, to će vas spasti. Meni ne treba, i ovako mi je 50 godina”. Iz logora se, u Vranje, vratio sa 38 kilograma.

Tomu Srbinca, sa ostalim uglednim Vranjancima, Bugari će internirati u krajem 1943. godine, gde će se zadržati do leta 1944. godine. Po dolasku iz Pirina, a nakon oslobođenja Vranja, biće mu naloženo od narodnih vlasti da organizuje početak nastave u Gimnaziji.

Prvi posleratni direktor Gimnazije

Postavljen je za v. d. direktora Gimnazije. Sa njime će raditi Vladimir Josifović, profesor, izaslanik Ministarstva prosvete, Nada Đorđević, profesor srpskog jezika, Jelena Mihailović, profesor francuskog jezika, Anđelija Protić, profesor istorije, Radmila Stojanović, profesor zemljopisa, Borivoje Stamenković, profesor matematike i drugi.

Toma Z. Jovanović biće v. d. direktor do 23. oktobra 1945. godine, kada će na inicijativu Dušana Devedžića, referenta Prosvetnog odeljenja Okružnog narodnog odbora, za direktora Gimnazije biti postavljen, po partijskoj liniji, Boško Babović. Razlog je bio da se više pažnje usmeri na proučavanje Narodnooslobodilačke borbe i na pravilno oblikovanje marksističkog pogleda na svet kod gimnazijalaca. Toma Jovanović Srbinac, kao potomak trgovačke porodice, smetao je. Postavljen je za nastavnika predavača i pored dopisa iz Ministarstva prosvete da mu se prizna zvanje profesora. Sekretar škole, Miletić, svesno ili ne, dopis nije sproveo u delo.

Srbinci Toma Z. Jovanović

Toma Z. Jovanović, direktor Gimnazije i profesor

Najezda „uglednih“ drugova

Odmah po oslobođenju Vranja od Bugara kuća familije Srbinci dobiće česte goste. Izvršiće se pregled stvari i sve ono što je višak biće odneto. Zafir to nije dočekao. Umro je 1937. godine. “Buržujske” stvari završiće u stanovima “uglednih” drugova. Nakon donošenja Zakona o nacionalizaciji, Tomina kuća, koja je imala četiri sobe, dobiće stanare. Izvršitelj useljavanja stanara biće Dušan Stajić. “Kada bi se pojavio na vratima, majci bi noge klecnule. ‘Evo ga ide, šta li sada hoće?’ – govorila je majka“, priča Predrag.

“Stanari” su u kući bili do 1962. godine.

Toma Srbinac, ugledni profesor Gimnazije, nakon rata i dolaska komunista nije prestajao da slavi sv. Nikolu.

Imao je običaj da pozove učenike, koji su na slavi služili, a među njima pozvao je i jednu učenicu koja je bila član SKOJ-a. Htela je da izbegne, govoreći kako nema odgovarajuću haljinu da obuče. “Obuci onu zelenu haljinu, ona ti prelepo stoji“, rekao je profesor. „Nemoj da se bojiš, doći će i profesori komunisti!”

Niko nije mogao da odbije njegov poziv

“Uveče na slavu oko 22 sata došli su i oni. Poslužavnik je zaigrao u rukama. Profesor Toma se nasmešio i laknulo mi je. Imao je takav autoritet da niko od kolega i učenika nije mogao da odbije njegov poziv”, pričala je kasnije pomenuta učenica.

Profesor Toma podržao je učenike koji su štrajkovali 1953. godine, boreći se za svoja prava. Zajedno sa njima bio je na tapetu. Na sednici Razrednog veća i Nastavničkog saveta, učenik Časlav Jovanović hteo je da ukaže da profesor Toma nema nikakvu krivicu: “Gospodin Toma nije imao nikakav uticaj na nas. On nas je podržao tek nakon naše pobune”, rekao je.

“Je li, bre, ti, znaš li da on nije gospodin Toma, već drug Toma?” – zapenio je, glasno vičući, jedan od drugova profesora. “Za mene on će uvek biti gospodin profesor”, uzvratio je učenik Jovanović.

Pogreb gospodina profesora

Toma Z. Jovanović Srbinac umro je 1962. godine, u 71. godini života. Na sahrani nije bilo tadašnjih učenika Gimnazije. Njihovo prisustvo zabranio je Božidar Popović, tadašnji direktor Gimnazije.

Tužna povorka išla je od kuće do Gradske crkve, glavnom ulicom i pored hotela “Vranje”, pa se zaustavila pred Gimnazijom. Na poslednjem ispraćaju bili su gotovo svi njegovi bivši učenici, a dirljiv govor održao je jedan od njih, Blagoje Blaško Trajković. Suze i uspomene nisu mogli da sakriju. Sa scene je otišao gospodin profesor, jedan od retkih u posleratnoj vranjskoj Gimnaziji.

 

Ministarstvo kulture i informisanja Stare vranjske porodice

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Prvi komentar

  1. Dobrivoje

    Sa uživanjem sam pročitao ovaj članak. Za nas starije lepo je podsetiti se naših starijih sugrađana, saživeti se sa njihovim životima i razmišljanjima kako bi se mi odredili u takvom vremenu. Ovakvo otkrivanje može da bude samo od koristi i treba nastojati da ih bude što više.