Milan Ristić, čuveni Mile Pile, zaštitni je lik porodice, jedna od markantnih figura ne samo u porodici nego i u Vranju i šire. Njegov život i život pojedinih članova porodice obeležiće društveno, ekonomski i istorijski varoš Vranje između dva svetska rata i za vreme Drugog svetskog rata. Mile Pile je, zbog platonske ljubavi sa Lenkom, ušao u pesmu „Otvori mi, belo Lenče, vratanca“, koja je postala narodno muzičko blago Srbije.


Piše: Dušan Đorđević


 

Porodica Ristić došla je u Vranje iz planinskog sela Srednji Del početkom 19. veka, u vreme Prvog srpskog ustanka. Prema predanju, razlog odlaska poznatog kovača Đorđije i njegove brojne porodice iz tog kraja bila je netrpeljivost sa lokalnim Turcima i nemogućnost da vlast, oličena u paši u Vranju, interveniše i pruži zaštitu.

Kovanje mačeva

Potomci znaju da je u Vranje stigao kovač Đorđija, da je njegov sin Rista nastavio da se bavi istim zanatom, da su bili poštovani i cenjeni u donjem delu varoši, u sokaku koji je vodio prema Šapranačkom groblju. Živeli su skromno, nenametljivo, težak posao donosio je dovoljno hleba za brojnu porodicu i to je bilo najbitnije. Od njih su potomci poneli nadimak Srednjodelci.

Kovačkim zanatom nastavio je da se bavi i Ristin sin Tasa, koji je imao kuću u današnjoj ulici Sime Pogačarevića, u donjem delu, između porodica Totoreje i Pižini. Kovačka radnja bila je na uglu ulice, do mosta kojim se nastavljalo do grobljanske kapije, a desno skretalo uz reku Odžinku. Kasnije je tu bila kuća i ćerana (radionica za pravljenje užadi) Pere Belajke, poznatog užara. To je današnji ugao ulica Sime Pogačarevića i početka Južnomoravske, prema „Zmaj“ školi.

Još Đorđija je preneo na sinove tradiciju pravljenja metalnih delova za puške „ostraguše“ i vojnih mačeva. Po tome su bili poznati i van Vranja, pa je uvek bilo narudžbina.

Trgovina, njive, vinogradi

Tasa Srednjodelac imaće trojicu sinova, Milana, Bogosava i Dušana. Zahvaljujući ušteđevini koju je Tasa za njih čuvao, odrekli su se teškog kovačkog zanata i krenuli da se bave trgovinom. Kako su ekonomski jačali, kupovali su zemlju u okolini Vranja i sadili bašte i formirali vinograde.

Bogosav, trgovac, imao je radnju i dosta zemlje, pa je dobro prihodovao i živeo nenametljivo sa suprugom Stanislavom. Sa njom je u braku izrodio dve ćerke, Milku, koja je mlada umrla od tuberkuloze, i Stanislavu (Cale), koja je ponela ime po majci. Stanislava je nastavila da živi u Beogradu.

Dušan je, kao i Milan, bio mobilisan u balkanskim ratovima i Prvom svetskom. Poginuo je 1914. godine na Ceru.

Srednjodelci Ljubica i Milan Ristić

Ljubica i Milan Ristić

Milan Ristić, čuveni Mile Pile, zaštitni je lik porodice, jedna od markantnih figura ne samo u porodici nego i u Vranju i šire. Njegov život i život pojedinih članova porodice obeležiće društveno, ekonomski i istorijski varoš Vranje između dva svetska rata i za vreme Drugog svetskog rata. Mile Pile je, zbog platonske ljubavi sa Lenkom iz gornjeg dela varoši, ušao u pesmu „Otvori mi, belo Lenče, vratanca“, koja je postala narodno muzičko blago Srbije.

Mile Pile

Ko je bio Milan Ristić, Mile Pile? Od rane mladosti pokazivao je trgovački dar, umešnost da zarađuje. Znao je da zemlja hrani čoveka, pa je kupio dovoljno za njegovu brojnu porodicu. Do većih para, koje bi omogućile školovanje dece i kvalitetniji život, znao je da se dolazi učešćem u unosnim poslovima.

Rodio se 1877. godine, a oženio 1900. Ljubicom, po majci, iz familije Goločevci. Ona je bila unuka Riste Goločevca.

„Otac joj je bio poznati srpski komita iz Velesa Dimitrije (Dime), koji se, takođe, prezivao Ristić. Nakon jedne borbe sa Turcima njihov odred je pretrpeo gubitke i morao je da beži sa bratom. On je stigao u Vranje, a njegov brat je pobegao u Bugarsku. Po dolasku u Vranje krenuo je da se bavi trgovinom. Sa bratom se više nikad nije sreo. Koincidencija je da je bratovljeva ćerka došla iz Bugarske u okupirano Vranje kao bugarska učiteljica i tada potražila da vidi i upozna rođake“ – kazuje Rastko Ristić (96), sin Milanov.

Nosilac Albanske spomenice

Mile Pile je od prihoda od trgovine kupio kuću sa velikim dvorištem 1908. godine u istom sokaku, između kuća poznatih vranjskih porodica Barbačiki i Manasijevići. Plac u ulici Sime Pogačarevića do kuće Barbačiki poklonio je svojoj ćerki Persi da ga komunisti ne bi uzeli, a kasnije je na njemu Persa sa suprugom podigla kuću.

Milana su zahvatili nadolazeći ratovi, otišao je od kuće 1912. godine, a vratio se 1918. Prošao je Albaniju i nosilac je Albanske spomenice. Kao trupni narednik bio je intendant u 1. pešadijskom puku, koji je zvanično formiran 1897. godine. Milan je na raspolaganju imao preko 100 para volova i sa svojom jedinicom išao za vojskom koja je morala biti uredno snabdevena, posebno prilikom proboja Solunskog fronta.

Po povratku u oslobođeno Vranje nastavio je da se bavi trgovinom. Imao je dve radnje, jednu sa kolonijalnom robom, a drugu sa tekstilnom. Bile su u današnjem centru grada, između dva rata, na samom uglu gde se skretalo za Gradsku crkvu, do radnje poznatog trgovca Sime Avramovića.

Prva tekstilna industrija u Vranju

Iako su radnje solidno radile, to nije zadovoljavalo Mileta Pileta. Pratio je ekonomska dešavanja u Evropi, naročito u Nemačkoj, i zanteresovao se za tekstilnu industriju. Godine 1925, na njegovu inicijativu, osnovaće se Prva tekstilna industrija u Vranju pod nazivom: „Ristić, Dimitrijević i drug“.

Srednjodelci fabrika tekstila

Tkači fabrike „Ristić, Dimitrijević i drug“ 1926. godine

Naime, „u 1925. godini udružuju se trojica Vranjanaca. Milan Ristić, zvani Mile Pile, trgovac Zafir Dimitrijević, zvani Magariče, i Ljubomir Cigarčić, terzija, stvaraju kapital od 800.000 ondašnjih dinara putem zaduženja kod privatne Vranjske privredne banke Jovana Stojkovića, zvanog Lukovac, rentijera, pa u Nemačkoj i Čehoslovačkoj kupuju šest razboja za tkanje šalova, amerikana, aladže, materije, slamarice, zable i drugih materjala.

Srednjodelci i ortak Čeh

Čehoslovačka i nemačka industrija u to vreme bile su najmodernije i najjeftinije. S mašinama, a bez svog kapitala, došao je u Vranje i Čeh Veclav Hajsman, koji je kao stručno lice imao da se brine o montiranju i ispravnom radu kupljenih razboja. On je u prvoj vranjskoj tekstilnoj fabrici postao četvrti ortak, u svemu jednak s prvom trojicom ortaka.

Na razbojima je radila muška radna snaga. Ceo mašinski stroj bio je postavljen u crkvenoj kafani – južno na nekih 40-50 metara. Crkvena kafana, u kojoj je nekada bila kafana ‘Makedonija’ nalazila se u glavnoj ulici. U dvorištu kafane bio je smešten pomoćni materijal. Kafana je imala i soba za noćivanje, koje su poslužile za administraciju i knjigovodstvo.

U zaostalom Vranju građani su mašine prve fabrike primili kao senzaciju. Svuda se samo o tome pričalo. U ovoj fabrici na razbojima radilo je šest radnika koji su imali nadnice 25 ondašnjih dinara. Na tri razboja tkani su šalovi, a na tri amerikan, aladža, materija, slamarice i drugo.

Srednjodelci prva fabrika tekstila u Vranju

Kuća u kojoj je bila smeštena prva fabrika tekstila u Vranju

Sve radnice, koje su u to vreme imale štrikaće mašine, bile su pozvane da se pridruže prvoj tekstilnoj fabrici, da stupe na posao i da sa sobom donesu svoje štrikaće mašine. Među njima: Katarina Ilić, Stana Garejka, Slavka Stošić, Nada Kalčina, Olga Palanzina, Zora Ristić, Teodora Cvetković, Vuka Ilić i druge“, piše o ovoj fabrici u lokalnom listu “Vranjski glasnik” u broju od 18. aprila 1926. godine.

„Pamtim kao danas fabriku i posebno Čeha Veclava. Bio sam dete, mnogo me je čuvao, davao mi bombone i vozio na ogromnoj pegli“, kazuje Rastko.

Glavni distributer morske soli za južni deo Vardarske banovine

Mile Pile, nemirnog duha, nije se zadovoljavao samo tekstilnom fabrikom. „Mesto ga nije držalo“, kako se govorilo, hteo je uvek „više i bolje“. Zato je i napustio fabriku i izašao sa udelom iz nje 1929. godine. Od tada glavni je bio Zafir Dimitrijević zvani Dzaka Magariče. Iz fabrike se povukao nakon što je video konkurs za dodelu sredstava od strane Vranjske kreditne banke u vlasništvu Tase Stajića, za uvoz-izvoz monopolske robe: soli, duvana i šibica. Konkurisao je i dobio sredstva za zakup uvoza morske soli iz Grčke na pet godina. Bio je glavni distributer za južni deo Vardarske banovine, a sedište mu je bilo u Đevđeliji, gde je bio mlin za mlevenje krupne soli. Milan je bio glavni rukovodilac posla i morsku so je distribuirao na veliko, železničkim vagonima.

„Zbog obima posla i stalnog odsustva, trgovačke radnje u Vranju je likvidirao. Tekstilna je još neko vreme radila, a kolonijalnu je odmah prepustio svom radniku, nekom Urošu. Tako je bilo sve do 1935. godine, kada je istekao zakup. Odlučio se da promeni posao. Zbog stečenog ugleda u poslu, dobio je mesto carinskog posrednika za uvoz-izvoz stoke iz Srbije u Grčku. Na tom poslu se zadržao do 1937. godine, kada prelazi na mesto državnog upravnika otkupne stanice „Diras“ u Slankamenu, koja se bavila otkupom žita za državne rezerve. Tu je radio do početka rata, kada se vratio u Vranje“, kazuje devedesetšestogodišnji Rastko.

Prekor bugarskog oficira

Srednjodelci Persa i Zora

Persa i Zora

Rat je u Vranju sa porodicom proveo delimično bezbedno. Držao je bife, na početku današnje Beogradske ulice, do lokala Ježinih i Koldžija. Živelo se od vinograda i njiva, koji su i pre rata donosile prihode. Imao je tri vinograda, na Šapranačkom ridu, u bunuševačkom ataru na mestu zvanom Češmiče i u Donjem Asanbairu, livade u selima Rataju, Aleksandrovcu i Ribincu i šume negde preko Morave.

Bugari su sa podozrenjem gledali na njega, jer mu je jedan od sinova, Žarko, bio četnički komandant, sa sedištem u obližnjem selu Ristovcu.

„Jednom je jedan bugarski oficir svratio u bife, ranjen u ruku i rekao mu: ‘Ovo je uspomena od tvog sina’. Znao je da se nešto sprema… i 1944. godine odveden je u internaciju, u Bugarsku, u Tervel, u oblasti Dobrudža. Sa njim su bila i njegova deca Zora, Persa i Ljubinko. Nisu bili u logoru, već ‘slobodnjaci’. Nakon izvesnog vremena vratili su su se“, priča Rastko.

Pola grada na sahrani

Nakon rata, nosio je beleg bola u srcu poginulog u ratu sina Žarka, ponosa porodice. Umro je 29. novembra 1960. godine i sahranjen je na Šapranačkom groblju, u blizini Crkve sv. Petke.

„Pola Vranja je došlo da ga isprati na večni put, toliko je bio poštovan i uvažavan. Opelo je držalo šest popova, među kojima i stari pop Milan, kao njegov prijatelj i saborac iz Velikog rata“, navodi Rastko.

Kuće u kojima su živeli prodali su potomci, koji uglavnom žive u Beogradu.

U braku sa Ljubicom imao je devetoro dece, od kojih je sedmoro ostalo u životu: tri ćerke i četiri sina.

Persa je bila udata za Blažu Raičevića, predratnog jugoslovenskog oficira, koji je po završetku Drugog svetskog rata i dolaska iz zarobljeništva radio kao službenik u nekoj javnoj ustanovi. Sa njim u braku imala je sinove Žarka i Miroslava. Žarko i Miroslav su otišli u Beograd. Miroslav Kanja je upamćen kao jedan od najboljih košarkaša Vranja svih vremena. Igrao je za KK Jug.

Jedan Srbin za deset Nemaca

Zora je bila udata za Stanka Srbinca. Stanko je kao odličan đak, prepoznat od strane državnih prosvetnih organa i poslat u Francusku 1917. godine, gde je potom završio ekonomiju. Prema kazivanju potomaka, bio je rentijer i od toga su živeli. U braku su imali ćerku Svetlanu i sina Stojana.

Srednjodelci Vera

Vera

Vera je bila levičar, za vreme rata uhapšena je i poslata u logor na Banjici. Kao levičar, pripadala je partizanskom pokretu. Spasila se sigurne smrti zahvaljujući razmeni zarobljenika, po principu jedan Srbin za deset Nemaca. U logoru se zaljubila u Jevrejina Samuela Mešulama, koji se, takođe, spasio iz logora. Posle rata se udala za njega i otišla sa njim 1948. godine u Jerusalim, gde je živela do njegove smrti. Bio je bogati farmer, a imao je lepe hobije, bavio se filatelijom i fotografijom. Njegove fotografije su obišle svet. Nisu imali dece, a toliko ga je volela da je njegove zemne ostatke prenela u Vranje i sahranila na Šapranačkom groblju, gde je kasnije i ona sahranjena.

Sin ne želi očevim putem

Aleksandar je bio najstariji Milanov sin, prvenac, rođen 1902. godine. Milan je u njemu video svog zamenika u trgovini i potom u fabrici tekstila. Poslao ga je na Trgovačku akademiju u Bečkereku (Zrenjaninu) i Subotici, koju je završio. Nameravao je da ga pošalje u Čehoslovačku, na usavršavanje za tekstilnu industriju, ali Aleksandra nije interesovala trgovina, niti rad u tekstilnoj fabrici.

Više je voleo siguran i miran državni posao, naročito kada se oženio prelepom Valentinom (Valjom). Valentina je bila ćerka carskog ruskog oficira Šapošnjikova, sa Vladikavkaza, koji se nastanio u Vranju. Imala je 17 godina kada su se zaljubili jedno u drugo i zakleli na večnu ljubav.

Milan je ispunio sinovljevu želju, omogućio mu je da službuje u Bitolju, Skoplju, Nišu, Zenici i Požarevacu, gde se, na kraju, skrasio sa porodicom. U braku sa Valjom izrodili su sina Milana i ćerke Olgu i Tatjanu.

Odustajanje Aleksandra da ga zameni u poslu, ubrzalo je Milanovu odluku da digne ruke od trgovine i radnji i da izađe iz ortakluka iz testilne fabrike.

Žarko Ristić rođen je 1919. godine i u njemu je Milan prepoznao budućeg kraljevog oficira i nije se prevario. Nakon završene gimanazije u Vranju, 1937. godine odlazi na Vojnu akademiju u Beogradu. Završava je sa uspehom i uoči rata kao potporučnik dobija službu u 28. pešadijskom puku u Velesu. Tu ga je rat zatekao, a Nemci su ga zarobili.

Komandant Ristovačke četničke brigade

Srednjodelci Žarko

Žarko

„Odmah sam, po nalogu oca, krenuo za njim da ga tražim i išao sam sve do bugarskog grada Ruse, na krajnjem severu, ali nisam dobio nikakve podatke. Tek kasnije, kada smo dobili dozvolu za slanje paketa, saznali smo da je u Nirnbergu, u zarobljeništvu. Vodio se kao srpski zarobljenik, a pošto je Veles bio tada pod Bugarskom – oslobođen je.

Vratio se iste 1941. godine i odmah ilegalno uključio u rad ravnogorskog pokreta. Određen je da organizuje vojnu jedinicu i stacionira se preko Morave, u selu Buštranju. Išao je da agituje po selima, imao je veliki autoritet i brzo je uradio svoj posao. Organizovao je Ristovačku četničku brigadu, koja je prvo bila u sastavu Južnomoravskog, pa potom Vardarskog korpusa. Bio je komandant brigade.

Na tom prostoru imala je malo borbi sa Bugarima, tako da je sve vreme rata to bila slobodna teritorija. Kao školovan mlad oficir držao je do vojničke discipline i časti, pa je brzo stekao veliku popularnost u čitavom kraju. Narod ga je voleo.

Kraj rata bio je bolan za njega i njegove brojne četnike. Te 1944. godine bili su veliki lomovi u zemlji. Partizanski komandant, Vranjanac Jovan Stošić Bokčan, me je zvao i poručio da pitam Žarka da pređe kod njih, da će dobiti oficirski čin, jer su ga veoma cenili kao školovanog i stručnog, ali i visoko moralnog. Nisu imali školovanog kadra, pa su želeli da ga dovedu u svoje redove. Naravno, nije pristao, za njega je postojala samo jedna vojska, Jugoslovenska vojska u Otadžbini pod vođstvom đenerala Dragoljuba Draže Mihailovića“, priča Rastko.

Grob mu se ne zna

U maju je doneta odluka o povlačenju četnika iz vranjskog kraja u središnju Srbiju i potom u Bosnu. Komandant Žarko poveo je u neizvesnost oko 600 četnika.

„Prvi put sam ga video u selu Bratmilovce kod Leskovca, gde je bio sa vojskom. Bilo je to za Duhove 1944. Kivni na kralja i vladu, ali najviše na Engleze, koje su smatrali za glavne krivce njihovog trenutnog stanja, još uvek su se nadali u povoljan ishod“, kaže Rastko.

Drugi i poslednji put ga je video u jednom selu u okolini Varvarina.

„Spremali su se da krenu put manastira Kalenić kod Rekovca, videli smo se 11. oktobra 1944. godine. Bilo je oko 10.000 četnika. Rekao mi je da ne zna gde idu jer se kreću po etapama koje određuje Vrhovni štab“, navodi Rastko.

Kasnije je saznao od jednog nepoznatog čoveka, koga je u u beogradsku kafanu „Dušanov grad“ doveo Vranjanac Dragan Kostić Cvrcko, da je Žarko sa vojskom krenuo preko Bjeljine u Bosnu.

„Imali su dogovor sa ustašama da ih propuste i štite, ali su ih izdali i mučki napali i tu je bilo velike pogibije. On je krenuo prema Neretvi i na prelazu reke je poginuo od partizana. Presekao ga je mitraljeski rafal. Njegovi borci su uspeli da ga prebace mrtvog preko reke i u nekoj steni, u šupljini sahrane. Šupljinu su prekrili velikom kamenom pločom. Nikad nismo našli mesto gde je sahranjen“, kazuje Rastko.

Simpatizer ravnogoraca, pristalica Davidovićevih demokrata

Srednjodelci Rastko

Rastko

Rastko Ristić rođen je 1921. godine i u Vranju je živeo do početka rata 1941, kada prelazi u Paraćin.

„Pobegao sam iz Vranja od Bugara, Paraćin je bio pod vlašću đenerala Milana Nedića. Živeo sam tamo, bio simpatizer ravnogoraca, a politički pristalica Davidovićevih demokrata. Za mene je Milan Nedić jedan od najvećih Srba, jer je, žrtvujući čast i slavu, spasio srpski narod od opšte pogibije. Pri JVO Draže Mihailovića postojao je i radnički pokret NARAP (Nacionalni radnički pokret), koji je vodio brigu o socijalnoj politici. Inicijator i osnivač pokreta, sa grupom saradnika, pri Vrhovnom štabu bio je Ljuba Mitić, bivši komunista – između dva rata. U toku rata uključio sam se u omladinski deo pokreta pri NARAP-u. Učestvovao sam u štampanju i distrubuciji novina „Radnička zastava“, koju su izdavali ravnogorci. Kasnije sam bio i član redakcije. Štampali smo je u štampariji „Čika Žikišona“.

U junu 1944. godine, nas četvorica iz Paraćina, po naređenju, otišli smo u šumu, u blizini Kosjerića, u sela Gubin Do i Ribaševini, u podnožju Jelove gore, gde je bila jedinica i redakcija novina. Veza nam je bila Nedićeva Srpska zajednica rada (SZR), koja je imala kancelarije u Paraćinu. Bilo nas je u omladinskoj sekciji 12, osam radnika i četiri intelektualca. Određeni smo za propagandu ranogorskog pokreta, a protiv komunista. Vreme nam nije išlo na ruku, komunisti su prodirali u Srbiju zahvaljujuću podršci Engleza i sovjeta. Vratio sam se u Paraćin. Sreća pa niko nije znao gde sam bio, inače, kasnije bi me likvidirali“, priča Rastko.

Matematika umesto prava

U Paraćinu je živeo do 1957. godine. Potom u Beogradu, u Železniku. Kao mlad čovek prvo je apsolvirao prava, pa napustio studije, upisao Matematički fakultet, završio ga i u penziju otišao kao profesor matematike.

„Batalio sam prava jer sam znao da kao neko ko potiče iz četničke porodice neće moći da napreduje, da bude, recimo, advokat. Drugo, nisam bio spreman na bilo kakvu saradnju sa njima“, ističe Rastko.

Ljubinko Ristić rođen je 1926. godine. Malu maturu je završio u Vranju, a nakon bugarske okupacije nije išao u školu. Nastavio je školu po oslobođenju i posle velike mature upisao Elektrotehnički fakultet, koji je sa uspehom završio. Radio je Mostaru u fabrici aviona „Soko“, a po specijalizaciji za radare u Engleskoj zaposlio se u gigantu mašinske industrije „Ivo Lola Ribar“ u Železniku. Sa suprugom Mirom, ćerkom poznatog Vranjanaca Tihomira Stošića zvanog Tile Šofer, imao je sina Vladana, anesteziologa u Beogradu.

Srednjodelci Belo Lenče, prva s desna

Belo Lenče, prva s desna

OTVORI MI, BELO LENČE, VRATANCA

„Otvori mi belo Lenče vratanca, vratanca / sa tvojata desna, bela ručica. / Da ti vidam, belo Lenče, ustanca, ustanca! / Ne mogu ti, Pile Mile, da stanem, ustanem. / Majka mi je sela, Mile,/ Na fustan, na fustan“.

To je deo pesme koju u trećem činu peva Koštana u istoimenoj drami znamenitog Bore Stankovića.

O poreklu pesme profesor Zlatanović u svom delu »Narodno pesništvo južne Srbije«, iz 1982. godine, baratajući istinitim podacima, piše: „Jelena Stamenković (belo Lenče) i Milan Ristić (Mile Pile) rođeni su u Vranju, u drugoj polovini 19. veka.

Do ove platonske ljubavi je došlo sredinom poslednje decenije 19. veka. Mile Pile je, jašući konja belca, prolazio pored Jelenine kuće u Gornjoj čaršiji i odlazio da obiđe svoje imanje. Nju, čuvenu ‘ne toliko po svojoj lepoti koliko po svojoj belini’, viđao je na kapidžiku. Tako su se upoznali i počeli sve češće da razgovaraju. Otac i mati opominjali su kćer i zabranjivali joj da izlazi često na sokak. Međutim, ljubav je bila moćna i snažna kao strujanje života u proleće. Za nju je ubrzo saznalo celo Vranje i oboje su ‘stavljeni u pesmu’.

Ljubav mladih nije poštovana. Bili su različitog socijalnog porekla. Mile bogat, Lenče siromašna. Lenče se udala za terziju Kostu, sa kojim se odselila u Beograd. U Vranju su ga zvali ‘mali Kostica’. Jelena Stamenković (Belo Lenče) tragično je skončala svoj život. Poginula je prilikom nemačkog bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine.

Milan Ristić oženio je Ljubicu, lepu devojku iz čuvene vranjske porodice, po majci – Goločevci. Bio je pažljiv prema njoj, tepao joj je: ‘moj karanfile’.

Ali, belo Lenče i pesma ostale su u srcu. Ljubica je to znala i bila bolesno ljubomorna. Kada bi na nekom veselju čula pesmu, odlazila je odmah kući.“

Pričaju očevici da se prilikom sahrane Milana Ristića, 1960. godine, desila čudna slučajnost. Naime, kada je kovčeg sa pokojnikom trebalo da uđe na glavnu portu Šapranačkog groblja, sa desne strane, iz bočne ulice, naišli su svatovi sa muzikom. Odjekivala je pesma: „Ovori mi, belo Lenče, vratanca…“ Svi su zastali. Mnogi su krenuli spontano da plaču. Kako li je tek bilo Ljubici?

 

Ministarstvo kulture i informisanja Stare vranjske porodice

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Prvi komentar

  1. Marija Krstic

    Zovem se Marija Krstić i potomak sam Milana Ristića. Praunuka sam njegovog sina Aleksandra i Valentine, unuka Tatijane. Puno toga nisam znala o svojim precima i kada sam danas čitala ovaj tekst srce mi je bilo puno. Hvala Vam, Dušane, na svim ovim iscrpnim informacijama. Znam da imam rođake i, ako ovo čitaju, bilo bi mi drago da ostave komentar, da znam da postoje i da nam je jedan mali deo krvi isti.