Sačekao me je u sobi, sedeći sa nogama na stolu, kao kauboj. Srednjeg rasta, oči ureknute, ne smeš da ih pogledaš. Misliš – krv će pljusnuti iz njih. Ispred njega ‘parabelum’, otkočen, i papir na kojem piše ‘Narodni neprijatelj’… Čeka te olovka i potpis. Mi koji smo privedeni zbog “Nove borbe”, pušteni smo nakon priznanja. ‘Krupne zverke’ su prosleđivane na Goli otok.


Piše: Dušan Đorđević


 

Porodica Miludinci trgovački uspon doživljava još za vreme Turaka, sredinom 19. veka. Po predanju porodicu je oformio Miludin, ali ona se prepoznaje po preduzimljivom i veštom trgovcu Tasi Miludinoviću Miludincu, kome je konak bio rasut po hanovima, od Vranja, Bujanovca, Gnjilana i Prizrena, pa sve do Soluna.

Miludinci Antanas

Antanas

Miludinci trguju u dogovoru sa mušterijama

Kupujući stoku širom Stare Srbije, a prodavajući je na severu Grčke, po Serezu i Solunu, stekao je bogatstvo i radnje u Vranju, Bujanovcu i Gnjilanu, gde se bavio prodajom mešovite robe. Njegov sin Antanas nastavio je uspešno se bavi trgovinom i po oslobođenju od Turaka. S početka 20. veka, 1903. godine, Antanasu se rodio sin Nikola, koji je nasledio od dede i oca trgovački talenat i nastavio uspešnu trgovačku porodičnu tradiciju. Držao je radnju u centru Gornje čaršije, gde su tamošnji Srbi i Romi mogli da se snabdevaju svim kućnim potrepštinama, na način na koji se dogovore sa svojim Miludincima.

Antanas je u braku sa Sofkom imao i sina Vojislava, kao i ćerku Savku. Nikolu je spremao da ga zameni u poslu, a Voju da školuje. Sudbina je htela da Voja umre mlad, kao apsolvent prava, spremajući se za svadbu sa svojom verenicom.

Nikola, kao vešt trgovac, nastavio je očev posao i stekao ugled u gradu. Bio je među viđenim trgovcima, ktitor i priložnik crkve i član Crkvenog odbora. U braku sa Milicom imao je dvojicu sinova, Vladimira i Milorada (Miću), kao i ćerku Ljubinku (Bubu). Sinove će vihor Drugog svetskog rata i komunistički Agitrop zauvek oterati iz trgovine.

Ugledni potomci

Nikolina sestra Savka udala se u Surdulicu, za Milorada Mileta Tomića. Imala je sinove Dragana, jednog od osnivača vranjske fabrike obuće “Koštana” i Radmila, ginekologa. Obojica su živeli u Beogradu. Pored sinova, imali su i ćerku Ljubinku, udatu u poznatoj porodici Momčilović u Surdulici. Njen sin Stanislav, lekar i politički aktivista, jedno je vreme predsednik Opštine Surdulica.

Vlada je u braku sa Blagicom imao ćerke Anu, diplomiranog farmacueta, i Oliveru, biliotekara, a Milorad sa Nadom ćerke Branku, lekara anesteziologa, i Gordanu, lekara internistu. Njihova sestra Ljubinka udala se za Boška Trajkovića iz Vranja, jedno vreme predsednika opštine. Njihov sin Miodrag poznati je internista gerontolog u KBC “Dragiša Mišović” u Beogradu, a ćerka Vesna stomatolog u Zrenjaninu.

Miludinci Nikola M. treći s desna

Nikola. stoji treći s desna

U partizane zbog engleskih uniformi i povratak sa ordenom

„U leto 1944. godine Koce Džamprda, čovek koji je radio kod nas u kući, da moji ne čuju, saopšti mi: ‘Idemo sutra u Bunuševac, Englezi će bacati uniforme. Šta, veliš?’ ‘Idemo, Koce!’ – bio sam presrećan. Nisam ni na kraj pameti imao da će me odvesti na mesto gde se dobrovoljno prijavljivalo za pristupanje partizanima. Imao sam 16 i po godina, da me je odveo kod četnika i tamo bih ostao. U tim godinama nisam bio ideološki opredeljen, sve što je bujalo u meni bilo je od nadošlog patriotizma“ – priča Vlada Miludinac.

Rat se privodio kraju. Upis u partizane prihvatio je bezrezervno, čak sa oduševljenjem.

„Želja da se brani zemlja i otera neprijatelj bila je jača od svega, pa i od pomisli da sam trgovački sin, pripadnik porodice koja je jedino priznavala kralja“, iskren je Vlada.

Iz Bunuševca biva prebačen u Poljanicu, gde će stupiti u redove odreda koji je predvodio komandant Sveta Stojanović Bizon.

„Izuzetno vešt i sposoban ratnik. Osećali smo se u isti mah i moćno i zaštićeno. Zanos je bio veliki. Brigada je bila sastavljena od mlađih ljudi, išli smo iz borbe u borbu, peške sve do Sarajeva. Sa mnom je od Vranjanaca, bio Aca Antić Đora, zatim Romi Nezat, Lola Kamberović i Kuze, šofer. Vodili smo borbe uglavnom protiv Nemaca, koji su pružali žestok otpor. Bio sam neustrašiv, nisam znao za strah, metak me nije hteo. Iz rata sam se vratio sa ordenom i najboljim karakteristikama“.

Miludinci Vlada Miludinac

Vlada Miludinac

Bruka za familiju

Vlada kaže da je u KPJ učlanjen 31. decembra 1944. godine, u predahu između borbi, u Crnoj Bari nadomak Šapca.

„Kad sam se vratio kući o učlanjenju u partiju nisam govorio nikom. Gde sam smeo… Deda, otac, rodbina, prvo što su mi rekli bilo je: ‘Ako su te učlanili, iščlanjuj se. Nemoj da brukaš famijilu. Čuješ li?’ Bio sam primoran da lažem kako nisam član partije.“

Vlada se dobro seća reči dede Antanasa, na slavi, koju nisu nikad prekidali, odmah nakon rata: “Slušaj, dete, kralj samo što se nije vratio. Englezi ga dovode, to mi znamo. A ti vodi računa, čist da si. Beži od ovih što hoće da svi jedemo iz jednog kazana.”

Slušao je i ćutao. Ko je mogao da objasni generacijski stvaranom modelu moralnog i društvenog trgovačkog vrednovanja ljudi i života da kralju nema povrataka, da su Englezi digli ruke od Srba… O pripadnosti partiji i dalje ni reči. Da im ne bi poremetio i tako krhko sačuvani duševni mir, išao je tajno na sastanke, upisao gimnaziju. Sastanke su održavali u biskopu „Sloboda“, mesne, a rejonske u hotelu „Vranje“, koji je tada služio kao magacin. Vlada je u Gimnaziji počeo da stiče društvo, kome se mnogo toga nije svidelo, a što se kosilo sa njegovim idealima proizašlim iz rata.

Ponosni „narodni neprijatelji“

„Slobodnog duha, neopterećeni ideologijom, a naročito raznim igrama unutar nje, gledali smo na život optimistički, vedro, kao veliku šansu koja se nama pružila. Zato nam je smetalo mnogo toga. Recimo, održavamo mesni sastanak u bioskopu, a na ulaznim i izlaznim vratima čuva nas milicija. Od koga – pitali smo se. Nismo krili pitanja i to će se kasnije pokazati kao naše nesnalaženje u novonastalim unutarpartijskim lomovima. Pojavu Informbiroa mnogi od nas dočekaće nespremni.“

Vlada je jednog dana, iz najbolje namere, dao novčani prilog za drugove koji su u zatvoru. Sakupljalo se za one koji su do juče krvarili sa njima. Ako su pogrešili, mislili su, priča Vlada, ništa strašno, pustiće ih, jer svi su isto – komunisti! Novac su sakupljali da im se nađe u zatvoru, dok ne izađu.

„Nismo bili svesni šta se događa, koliko je to daleko otišlo. Nismo znali šta je sa našim drugovima i drugaricama, gde su i kako se sa njima postupa. Moje društvo u početku bilo je po strani, ideološki neopterećeno.“

Miludinci Vlada, treći s leva

Vlada, treći s leva

U zatvor zbog čitanja novina

Prilozi koji su dati obelodanjeni su u listu “Nova borba”, koji je izlazio u Bugarskoj i distribuirao se po Srbiji.

„U Vranju se čitao tajno, išao je od ruke do ruke. Znalo se kome treba dati novine. Uglavnom su to bili komunisti-idealisti, koji su Sovjetski Savez i Staljina doživljavali kao zvezdu vodilju u ostvarivanju snova iz rovova i juriša.“

Potkazivanje i ovog puta je uzelo maha. Čini mu se, u Vranju ponajviše, mada ništa bolje nije bilo širom Srbije i Crne Gore. Zbog “Nove borbe” punio se Milisavski podrum.

„Ljudi su od strane oznaša, noću, brutalno izvlačeni iz kreveta. To je izazivalo psihički šok kod ukućana. Tako je bilo i sa mnom. Odveden sam i zatvoren u podrum zajedno sa mojim drugovima, Pekom doktorom, inženjerom Vasom Banjčetom i jednim seljakom iz Dubnice.“

Mića i Vlada Miludinci

Vlada Miludinac (desno)

Prkos

Vlada navodi da su tada oznaši sprovodili akciju “eliminisanja” eventualnih budućih protivnika u dva smera.

„Hapšeni su ‘narodni neprijatelji’, jedni informbiroovci, drugi kulaci. Seljak iz Dubnice bio je optužen po prijavi nekog od naprednih omladinaca iz sela da je komšiji zapalio stog sena. Mi, onako mladi, nesvesni šta nas čeka, zezali smo ga: ‘Ti si gotov, robija ti ne gine!’ Jadnik, umirao je od straha. Bio je imućan i viđen u Dubnici i trebalo ga je deskriditovati, uterati mu strah u kosti, kako bi na taj način eliminisali potencijalnog protivnika. A protivnik je bio svako ko je mogao tada da ima veći ugled kod naroda od njih.“

Vlada navodi da su u Milisavski podrum ušli bez straha, “šta smo sve prošli kroz borbe, na strah smo oguglali”. Ponašali su se obesno, prkosno, nisu hteli da idu u nužnik van podruma, već su iz inata pišali po ćoškovima. Ipak, sve je imalo svoj logičan završetak.

Doživotni strah od Milisavske zgrade

Vlada Miludinac seća se memljivog, vlažnog podruma, “samo beton i mali prozorčić prema ulici, drugo ništa”, a unutra “zarez u mozak” stavio mu je jedan od islednika, koji se kasnije odselio u Ljubljanu i tamo ostao. Ne želi da mu spominje ime jer u Vranju ima familiju.

„Punih 20 godina, ako bi me slučajno put naterao pored Milisavske zgrade, okretao sam glavu i prolazio. Ni kod svojih velikih prijatelja, porodice Cenić, nisam mogao da odem, jer sam se bojao da moram da prođem pored te uklete zgrade. Ne mogu ti opisati tu muku dok protrčim tih 50 ili 100 metara.“

Za njega islednici su bili ljudi najgore vrste.

„Šljam! Oni koji nisu mogli da se iskažu u borbi, koji su ušli u partiju na zadnja vrata, među poslednjima. Glava im je služila kao kapa, da je okače o čiviluk. Onaj koji je mislio svojom glavom bio je u velikoj opasnosti. Sve što su radili bilo je iz interesa, kako bi se dokopali većeg položaja i bili na višoj lestvici vlasti. Takvi bi i rođeno dete izdali. Zato je u Vranju bilo toliko šikaniranja, premlaćivanja, psihičkog “ubijanja” i svega čega normalan čovek mora da se stidi. Ko god da je izašao iz Milisavske zgrade, makar proveo jedan dan u njoj, imao je traume čitavog života.“

Nadređeni su bili gori od mučitelja

Nad tim ljudima nije bilo kontrole, njihovi nadređeni su bili gori od njih.

„Glavni je u to vreme bio Časlav Nedeljković Puša. On me je sačekao u sobi, sedeći sa nogama na stolu, kao kauboj. Srednjeg rasta, oči ureknute, ne smeš da ih pogledaš. Misliš – krv će pljusnuti iz njih. Ispred njega ‘parabelum’, otkočen, i papir na kojem piše ‘Narodni neprijatelj’… Čeka te olovka i potpis. Mi koji smo privedeni zbog “Nove borbe”, pušteni smo nakon priznanja. ‘Krupne zverke’ su prosleđivane na Goli otok. Nas je trebalo neutralisati lokalno.“

Miludinci Milisavski podrum

Milisavski podrum

Vlada Miludinac kaže da su delimično uspeli u tome. Prekidali su bioskopske predstave i naređivali: “Vlada, Peka, Vasa…, narodni neprijatelji, da napuste bioskopsku salu”. Tako je bilo i na igrankama u Domu JNA.

„Izlazili smo visoko podignutih glava, što bi naši rekli – ‘nismo se podavali’. Rodio se u nama jedan strahovit bunt. Naterali su nas da budemo komunisti, i to pravi. U početku bez ideološke potke, gledali smo na NOB patriotskim očima, a onda smo hteli da im dokažemo da smo pošteniji, ispravniji, jednostavno, da smo, za razliku od njih – ljudi s visokim moralnim vrednostima. Kasnije, kako je ‘otopljavalo’ sa smrću Staljina, pa Hruščova, polako smo se vraćali u normalu. Voleli smo kao mladi tenis, pozorište, dobru knjigu, kafanu, razgovore, boemske dogodovštine. Voleli smo život i trošili ga neštedimice.“

I onda sve prestane

Vlada Miludinac pamti dolaske Dragija iz DB u opštinu, koji bi ga, onako izaokola, ispitivao, recimo, šta će biti posle smrti Hruščova.

„Bio sam za njih tata-mata. Uvek obavešten o svemu i na vreme. Bez tranzistora nisam išao ni u WC. Imao sam prave odgovore na sva pitanja, dok jednog dana i to nije prestalo.“

Jednog dana sve prestane i kao rukom odneto nestane. Kao uostalom i ljudski život. Ono što ostaje je opori miris zveri, pritajen, spreman da se ovaploti “kad šuma olista”. Ova priča je samo delić stvarnosti koji pledira da bude večni spomen ljudskim posrnućima.

 

Ministarstvo kulture i informisanja Stare vranjske porodice

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

2 komentara

  1. Dobrivoje

    Sa uživanjem sam pročitao, jer sam skoro postao član, divno opisanih života ovih starih porodica. Ovo je lepo upoznavanje sa prošlošću naših predaka. Sa njima treba da se upoznamo i mi stari, a mlađi još više, jer to nepoznavanje stvara bespotrebne rasprave pa i svađe. Lutanje svakog od nas slušajući razne priče može samo da nas učini još tvrdoglavijim i neposlušnim što može imati negativne posledice. Sa uverenjem da ćemo saznati još iz ovakvih priča, zahvaljujem se autoru i želim mu uspeh u budućnosti.

  2. Gordana Miludinovic

    Postovani g. Dušane Đorđeviću, zahvaljujem Vam se na napisanoj istoriji moje porodice i presrećna sam što će jedan delić sećanja nekih, nazovi neobično_običnih, ljudi, ostati zabeležen u virtuelnom svetu u spomen svima nama Miludincima… Sa poštovanjem… ćerke Milorada Miće Miludinca… dr Gordana Miludinović-Stojanović, internista, i dr Branka Miludinović Stanković, anesteziolog