Vasa Macan je sa Moravskom divizijom prošao Cer, Kolubaru, a onda i povlačenje prema Prizrenu i Đakovici. Iz Đakovice krenuli su u Skadar i Lješ. Artiljerci, među kojima Vranjanci Vasa Macan, Todor Kalimanac i Spira Grnčar, pokazali su veliku hrabrost prilikom obezbeđivanja odstupnice pešadiji


Piše: Dušan Đorđević


 

Predanje kaže da su trojica braće Todorovića u Vranje došli odnekud iz Vojvodine, odmah po oslobođenju od Turaka. Nadimak Macani poneli su iz rodnog kraja. Tamošnje snaše uzdisale su sa lepuškastom i otmenom braćom, govoreći: «Vidi, vidi macana!“

Zavodnica iz Suvog Dola

Po dolasku u Vranje razvili su trgovinu i za kratko vreme postali ugledni i bogati. Među njima izdvajao se Stanoje Macan. Kupio je kuću u Panađurištu, stekao njive i imanje iza stare kasarne. Stanoje je imao trojicu sinova i ćerku. Jedan od sinova umro je veoma mlad. Preko noći, bolest je pokosila i njegovu ženu. Stanoje Macan se, poznat u varoši kao kicoš koji obožava lepe žene, brzo oporavio.

Opčinjen lepotom mlade zavodnice iz obližnjeg sela Suvi Dol, zapostavio je decu. Zaslepljen pohotom, rešio je da je oženi. Nije očekovao da će taj njegov gest naići na žestoko protivljenje sina Vasilija. Vasa je, pričalo se, bio u prisnoj vezi sa tom ženom i ženidba Stanoja sa njom za njega je predstavljala veliku sramotu i uvredu.

Vasa Macan, emotivan, prgave naravi, nije mogao da podnese da mu pomajka bude nemoralna žena. Stanoje je ostao pri svojoj nameri i oženio se. Vasa je prezreo oca, izašao iz kuće, iznajmio sobicu i krenuo u neizvestan život, pun iskušenja. Počeo je da radi kao rabadžija, ali ga je zatekao Prvi svetski rat. Mobilisan je zajedno sa bratom Vojislavom. Bili su u sastavu Moravske divizije prvog poziva, kao narednici. Vasa u artiljeriji, a Voja u pešadiji.

Macanci Vasa sa Savkom

Vasa sa Leposavom

Ratna epopeja

Voja Macan poginuo je na Ceru 19. avgusta 1914. godine. Srpska pešadija bila je organizovana u kombinovanoj diviziji, sastavljenoj od najboljih bataljona iz ranijih sastava. U toj diviziji bio je i vranjski bataljon, izdvojen kao elitni iz Prvog vranjskog pešadijskog puka „Knjaz Miloš Veliki“. Jurišajući na južnom krilu, skoro svi vranjski pešadinci su poginuli.

Vasa Macan je sa Moravskom divizijom prošao Cer, Kolubaru, a onda i povlačenje prema Prizrenu i Đakovici. Iz Đakovice krenuli su u Skadar i Lješ. Artiljerci, među kojima Vranjanci Vasa Macan, Todor Kalimanac i Spira Grnčar, pokazali su veliku hrabrost prilikom obezbeđivanja odstupnice pešadiji.

Iz Lješa su prebačeni na Krf, gde su se na brežuljcima oporavljali u vojničkim logorima. Tu je počelo da se govori o odlučujućem proboju dolinom Vardara i povratku u Otadžbinu. Dragoljub Mihajlović, tada borac đak, kasnije čuveni vranjski lekar, koji je bio sa Vasom Macanom i ostalim Vranjancima, govorio je da su grozničavo čekali na zvuk vojničke trube koja će označiti juriš. Zvuk koji je trebalo da pretvori molitvu golgote sprske vojske u vaskrs Srbije.

Daleko je Vranje

„Sedimo i gledamo u daljini tamne obrise makedonskih planina. Duša nas Vranjanaca čula je i osećala, kao tihi šapat, čežnjive reči davno kazane pesmom: ‘Doma li si… sama li si… / Dude moje, belo Dude’. Osetili smo to u venama, zastrujala je krv jače, znali smo da otpočinjemo novi život“, pričao je savremenicima lekar Mihajlović.

Pri proboju Solunskog fronta Vasa Macan je uspeo da obori neprijateljski avion, gađajući iz topa sa vrha Kajmakčalana. Za to je dobio odlikovanje.

Voja Macan za sobom je ostavio troje siročadi: Stojana, Slavku i Petra. Vasa se odrekao svog dela, očeve kuće i imanja u njihovu korist.

Rođena sestra Vase i Voje Macana u toku rata udala se za šefa bugarske policije u Vranju. Po završetku rata živela je u bugarskom gradu Trn. Nije imala dece. Sa familijom prekinula je svaki kontakt.

Macanci Milan Macan, poginuo 1942

Milan Macan, poginuo 1942.

Siromasima nijedan doktor nije pomagao

Na Vasu Macana i ostale solunce država je odmah zaboravila. Vrativši se u Vranje, odlučio je da se bavi užarskim zanatom. Vasa, Rista užar, Čeda Kajče i Miloš Kozle iznajmili su ćeranu i krenuli sa poslom. Vasa se oženio Leposavom iz Čorbinske familije, poznatom vranjskom šnajderkom. Imali su petoro dece: Živojina, Stanu, Milana, Mariju i Dobrivoja.

Svaki dan za porodicu Vase Macana bio je gladna godina. Sa Lepom mukotrpno su radili da bi prehranili decu. Vasa je vidao rane iz rata, još nezalečene u duši. Lepa je šila i tri puta nedeljno iznosila na pijac da prodaje. U zimu 1937. godine nazebla je i dobila zapaljenje pluća. Siromasima nijedan doktor nije pomagao. Samo sudbina – da li će ili ne da prežive. Lepa je umrla u 41. godini. Vasa je pao u očaj i neprebolnu tugu. Ostao je sam sa decom, nesposoban da se brine o njima. Iz nemoći, odao se alkoholu.

Njegov sin, Žika Macan, kao najstarije dete, bio je suočen sa borbom za goli opstanak sa desetak godina. Bez znanja oca, u osnovnu školu upisao ga je teča Vane Čorba. Bio je najbolji đak i kao takav dobio je pomoć u iznosu od 100 dinara iz fondacije kralja Aleksandra. Trebalo je, po nagovoru učitelja Mirka, da polaže prijemni ispit za Gimnaziju. Nije imao para za knjige. Učitelj i direktor Gimnazije, gospodin Zekavica, hteli su da pomognu. Ipak, Žika nije upisao Gimnaziju.

Nemoguće školovanje

„Otac je čuo da hoću da nastavim da se školujem. Pozvao me je. Zavrnuo nogavice od pantalona do kolena. ‘Pogledaj ove žile i čvorove, crne pečate, samo što ne puknu. Neću, sinko, dugo. Znaš za rat. Sve me boli. Živeću godinu-dve, a posle šta će biti sa tobom, braćom i sestrom? Ti treba da ih izvedeš na put. Da ne umru gladni. Mani se, bre, dete, škole! Upiši zanat! Što pre da dođeš do parče hleba’ – rekao mi je odmereno, ali odlučno. Pogađanja nije bilo“, priča Žika.

U to vreme stanovali su kao kirajdžije kod Stojadina Tomića, zvanog Dine Bapče. Dine je bio obućarski radnik i predložio je dečaku Žiki da krene za obućara. „A udariš penče i fleknu, a somun u torbu!“ – ubeđivao ga je.

Žika Macan obućarski zanat učio je kod porodice Latinaca. Kasnije majstor mu je bio Rista Đorđević Gajinče, obućar i trgovac na veliko i malo.

„Teški uslovi rada i života, više gladan nego sit, učinuli su da zamrzim kapitalizam, gazde, kralja, sve. Već kao kalfa učlanjen sam u staleški sindikat i bio aktivan“, priča Žika.

Sindikalni zborovi držani su preko puta ulaska u park, ispred zgrade stare apoteke. Svojim govorima o radničkim pravima isticao se Dragiša Nedeljković Barbače.

Macanci drugi s desna Zika Macan, 11. 9. 1940

Žika Macan (drugi s desna)

Komunistička propaganda

„Gutao sam svaku reč. Sećam se zbora kada se govorilo o uvođenju osmočasovnog radnog vremena. Bio sam oduševljen idejama socijalne pravde. Slušao sam kako govori i Jovan Đorđević, koga su zvali Vane Đače, ali jedan je bio Sima Pogačarević“, ističe Žika.

Sima ih je opčinjavao ubedljivim političkim govorima. Ne samo njih, ostavljao je zatečene i tadašnje vranjske gazde, Civriće, Sobince, Bojadžije i druge, koji su, uprkos svojim opredeljenjima, u Simi videli veštog govornika i predvodnika masa.

„Tada sam se prvi put upoznao sa komunističkim idejama. Bio sam mlad i moja aktivnost bila je u sindikatu i u ‘Abraševiću’. Društvo ‘Abrašević’ imalo je prostorije do gradske crkve. Sa sestrom Stanom sam bio u glumačkoj sekciji. Nakon jedne predstave, u hotelu ‘Vranje’ jedva sam izbegao hapšenje. Sećam se da me je dve nedelje tražio žandarski agent Gadža. Bežao sam i krio se dok nije prošla gužva. Greh je bio što sam recitovao nepodobne stihove, kojih se i danas sećam: ‘Neće biti granica / neće biti gladnih / plodova oranica / biće samo ruku radnih’“ – priča Žika.

Godina 1940. bila je najteža po porodicu Macanci. Umro je Vasa, od posledica svakodnevnog opijanja, u 46. godini života. Brigu nad braćom i sestrom preuzeo je Žika.

Falsifikovanjem do zaposlenja

„Kad je otac umro dobili smo od države pomoć od 100 dinara. Kirija je bila 70, a tovar drva 30. Radio sam danonoćno, ali nije pomagalo. Sećam se, dve nedelje jeli smo pasulj. Nisam mogao da gledam tužne oči braće i sestara. Otišao sam kod Stojana Trojanovića, sindikalnog prvaka u Monopolu, i zamolio da nam pomogne. Zaposlio je sestru Stanu. Falsifikovali smo dokumenta da je punoletna. Imala je 16 godina“, svedoči Žika.

Stana je u Monopolu ušla u sindikat, a preko Blagoju Domca, sa kojim se družila, i u Komunističku partiju.

„Došao je aprilski rat. Nemci su ušli u kasarnu. Sa Stanom uspeo sam da uzmem pisaću mašinu. Dali smo je poznatoj partiskoj aktivistkinji Verici Đorđević, sa kojom smo se družili. Mašina je predata Ćipri Stankoviću. Preko Verice imali smo dojave kakva je situacija u zemlji i svetu. Družio sam se sa Aleksandrom Mošom Stankovićem, berberinom, i Acom opančarem i obaveštavao ih o svemu. Hteo sam u odred, ali mi Verica nije dozvolila. Morao sam da se brinem o porodici“, priča Žika.

Sa svadbe u internaciju

Da bi se prehranili, zaposlio se, uz pomoć obućara Koce Jere, u bugarskoj vojnoj obućarskoj radionici. Popravljali su vojničke čizme.

„Stavljali smo nekvalitetne flekne, a prave đonove iznosili van. Znao je to bugarski majstor, jer ga je ‘svrbeo’ džep. Andra Gajdar je bio glavni majstor, pomagao mu je Sveta Keleš. Đonove smo koristili da bismo radili kod kuće. Bugari su slabo plaćali, morali smo da se snalazimo“, ističe Žika.

Žika se oženio 20. februara 1944. godine Savkom, ćerkom Spire Janjića, ćevabdžije iz Odžinke. Nakon dvadesetak dana odveli su ga Bugari u internaciju.

Macanci sa vencanja Zike i Savke 1944. godine

Venčanje Žike i Savke 1944. godine

„Bilo nas je preko 200 iz Vranja. Radili smo u selima Vraždevno i Božurište kod Sofije. Spavali pod šatorima, na ledini. Okolo kanali sa vodom i žica. Kao logor. Unutra nesnosna hladnoća, iznemoglost, vaške. Imali smo česte uzbune…“ – priča Žika.

Noć u vodi

Nakon jedne uzbune, u žurbi, bunovan nije mogao da nađe cipele i izleteo je napolje, potrčao i upao u kanal sa vodom. Nije mogao da izađe. Od dva sata noću do sedam ujutru proveo je bos u vodi. Zaradio zapaljenje ušiju.

„Lečili su me drugari, stavljali vosak od sveće u uvo, ali bilo je još gore. Prebacili su me u bolnicu ‘Banki’, tridesetak kilometara udaljenu od Sofije. Po izlečenju, saznavši da sam obućar, prebacili su me u radionicu. Tu smo od bugarskih majstora dobijali informacije o stanju u zemlji i svetu. Bližio se kraj fašizmu, u Bugarskoj je zavladala anarhija i rasulo. Iskoristili smo to i krenuli u bekstvo prema Vranju“, seća se Žika.

On je sa šestoricom seljaka iz Katuna krenuo preko planina. Glavnina Vranjanaca, predvođena Rašom Mojsilovićem i Ratkom Tarzanom, išla je drugim, lakšim putem.

S partizanima u slobodu

„Mi smo zalutali, ali na jednoj planini naišli smo na bugarskog partizana, koji nam je pokazao put za Vlasinu. Nakon višednevnog pešačenja izbili smo na visoravan. Sreli smo partizanski odred. Uhvatili su dvojicu Šiptara kontraša. Partizanka, rodom iz nekog sela iznad Crne Trave, zamolila je komesara da im presudi. Njena višečlana porodica bila je pobijena od strane fašista. Streljala ih je, ne trepnuvši“, priča Žika.

Po povratku u Vranje priključio se novoj vlasti. Otišao je u partizane, na Barelić. Njih tridesetak trebalo je da krene u potragu za četničkim komandantom Jovanom Guljom.

„Plan je promenjen. Nemci su bili kod Ristovca, morali smo u Vranje. Ušli smo, izvukli svu dokumentaciju i prebacili je sa čevoro volovskoh kola u Tibužde. Kola sam lično oduzeo, uz potvrdu, u Šaprancu. Građanima Vranja smo objavili proglas da se sklone u obližnja sela. Zahvaljujući udruženim snagama, našim, bugarskim i ruskoj avijaciji, odbili smo Nemce“, priča Žika.

Fudbal iz ljubavi

Posle rata on će po nagovoru poznatog komuniste i šefa vranjske policije Dragog Jude, otići u milicionere. Učestvovao je u osnivanju FK „Sima Pogačarević“, za koji je igrao sve do fuzionisanja sa Dinamom. Bio je funkcioner OFK Vranje.

Macanci prvi s leva Zika Macan 30. 8. 1953. OFK Vranje

Žika Macan (prvi s leva), OFK Vranje 1953.

„Brojne obaveze otrgle su me od fudbala, koji je bio moja velika ljubav. Pre rata igrao sam za Slogu iz Panađurišta. Ekipa je bila sastavljena od nekoliko Roma, zatim golman je bio Bora Janković Karlo, igrači Aleksandar Mladenović Ruse, Božidar Mitrović Knjajcer, Kole Dugur, Nikola Simonović Kozle i drugi. U Vranju je postojalo više klubova: Građanski, Hajduk, Osvetnik, Obilić, Napredak, Sloga…“ – ističe Žika.

„Milicioner sam bio godinu dana. Nije me to privlačilo. Odlučio sam da završim ekonomsku školu. Sav moj kasniji rad, uglavnom, biće vezan za obavljanje komercijalnih poslova“, pričao je Žika.

 

Ministarstvo kulture i informisanja Stare vranjske porodice

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.