Pera Brainac je uspevao da naporan rad koji zahteva imanje uskladi sa manirima varoške bogate porodice. „Jedno se odelo nosi u lojze, drugo u kući, a treće na ulici“, bilo je pravilo. Krupan i naočit, kad bi obukao skupoceno odelo, izazivao je divljenje u varoši


Piše: Dušan Đorđević


 

Predanje se odnosi na vreme kada je varoš Vranje bila pod turskom upravom. Lepa i jedra udovica, koja je imala trojicu sinova, radila je u bašti. Prolazeći tuda, primetio je Ibraim, jedan od najbogatijih među Turcima u varoši i zaljubio se. Nije dugo trajalo njihovo gledanje. Rešili su da život nastave zajedno. Prebegli su u Kumanovo. Pre toga Ibraim je celokupno svoje imanje preneo kao poklon najstarijem udovičinom sinu. Od tada trojicu mladića Vranjanci nazvaše Ibraimci, koje kasnije prelazi u Brainci.

Brainci - Rista i Pasa sa decom

Rista i Pasa sa decom

Bogata dolina

Od tog najstarijeg potomka imanje će pruzeti Stefan, a od njega Aleksa. Bavili su se poljoprivredom i stočarstvom. Imanje je bilo za tadašnje prilike prilično veliko. Kada se pođe putem, kroz cigansku mahalu za Pržar i dođe do prve veće krivine, nailazilo se na Ibraimovu dolinu, koja se pružala od puta, pa sve naviše do iznad Jevrem-bunara. Ta dolina, koju su s obe strane obuhvatali vinogradi, pripadala je Braincima. Od puta naniže imali su veliki voćnjak i njivu, ispod Pržara, kod turske pijace ili Šerapa. Na Krstilovici, takođe, bilo je veliko imanje sa kestenima.

Godine 1880. Aleksi se rodio sin Rista. Živeli su u kući pored Krstate džamije, ispod familija Špurci i Kalondže. Kada je odrastao, pronicljiv i preduzimljiv, Rista je rešio da, pored obrađivanja imanja, otvori bakalnicu, potkivačnicu i krečanu. Bavio se unosnim poslovima, koji su danonoćnim radom donosili prihod.

Da bi razradio posao kako treba, Rista je prodao kuću kod džamije i kupio tursku, na ulazu u Gornju čaršiju, sa leve strane, pored glavnog puta koji je vodio za Poljanicu.

Krenuo je posao, vinograde i voćnjake doveo je u red i oformio gazdinstvo koje je Braince svrstavalo u ugledne i bogate porodice.

Steći i učvrstiti

Rista je bio oženjen Pasom Nedinom, iz varoške porodice koja je imala kuću kod Gradske crkve. U braku imali su sina Petra i ćerke Danicu i Dragicu.

Brainci Danica, prva s leva sa drugaricama

Danica (prva s leva) sa drugaricama

Danica se udala za protojereja Kostu Jovanovića, sa kojim je imala dvoje dece, Milana, arheologa, i Oliveru, lekara. Dragica se udala za Blagoja Kovačevića, trgovca brašnom iz Bujanovca. Obe ćerke Rista je ispratio mirazom, kako treba, a Petru je prepustio imanje i radnje. Umro je 1936. godine.

Brainci Danica i Kosta Jovanović

Danica i Kosta Jovanović

Petar Stefanović, odnosno Pera Brainac, rodio se 1902. godine. Završio je trgovačku školu i, na radost oca Riste, uspešno vodio gazdinstvo. “Ono što je stekao Rista, Pera je učvrstio”, govorilo se. U bakalnici je moglo da se kupi sve što je neophodno za kuću. Seljaci iz Poljanice, koji su konjima silazili u varoš, svraćali su u potkivačnicu i pili vino ili rakiju iz čuvenog Brainskog podruma. Ukoliko bi bilo nevreme ili bi se zapili, postojala je soba u kojoj su konačili. U dvorištu bila je i soba za radnike napoličare, one koji su radili za dnevnicu i soba za stalnog radnika, čoveka koji je bio rodom iz Dubnice.

„U to vreme, pričao je deda, imali smo najbolje vinograde u kraju. Po dve nedelje je trajala berba. Grožđe se doterivalo volovskim kolima i konjima natovarenim uskim drvenim kacama, krblama. U duboko ukopanom podrumu imali smo kacu koja je mogla da primi 50 tovara grožđa. Gornja čaršija je danima mirisala na širu, koja se cedila sa kola i tekla naniže ulicom“, priča Ljilja Brainka.

Rakija u bunaru

U vinogradima su bile zasađene, i činile su drvored, čuvene trešnje “belke”. Dolazili su mnogi iz grada i kupovali ih isključivo za slatko. Pera je držao i košnice na livadi u selu Mečkovac, kod kumašina. Odlazio je, jašući magarca, da pokupi livadski med i potom ga prodavao.

Dolazili su ljudi na kuću po trešnje, med, vino, rakiju, razno voće.

„Deda je zasadio razne vrste voća, kalemio ih i dobijao nove sorte, kojim se ponosio. U voćnjaku je imao bunar, oko kojeg je bilo hladovine i u njoj drvena klupa. Sa strane, pored bunara, zasadio je omanju baštu, za kućne potrebe. Bilo je svakojakog povrća. Obožavao je leti da ode, sedne na klupu, izvadi iz bašte mlade lukčiće i natoči čokanj ladne rakije, koju je držao u flaši u bunarskoj vodi. Seo bi i odmarao, slušajući pesmu slavuja koja je dopirala iz doline“, seća se Ljilja.

Brainci - Dragica Draga

Dragica

Za imanje treba seoska devojka

Pera Brainac nije samo radio. Uživao je u životu i udario gospodski pečat familiji. Uspevao je da naporan rad koji zahteva imanje uskladi sa manirima varoške bogate porodice. „Jedno se odelo nosi u lojze, drugo u kući, a treće na ulici“, bilo je pravilo. Krupan i naočit, kad bi obukao skupoceno odelo, izazivao je divljenje u varoši.

Pera se oženio Stanislavom iz Bunuševca, ćerkom Ocka i Dene Antanasijević. Rista je govorio da „krv treba da se promeša, za imanje treba seoska devojka, da vodi računa i bude zadržna još više“.

Pera je u braku sa Stanislavom imao sina Zorana i ćerke Radmilu i Oliveru.

Zoran Brainac se rodio 1923. godine. Privlačila ga je trgovina i njom se bavio celog života. Vinograde nikad neće napustiti, naprotiv, radiće ih sa velikim elanom, stalno ih podmlađujući novim sortama. Uspeo je da očuva očevo imanje i posle Drugog rata, kupi nove njive i uveća ga.

U ratu je Zoran kao internirac odveden u Bugarsku. Pri kraju rata je mobilisan u partizane. Dolazak nove vlasti Brainci su spremno dočekali. Bili su trezveni i razumni, znali su šta donosi vladavina proletarijata.

Brainci i taktika za komuniste

Odmah su prostorije u kojima su bile bakalnica, krečana i potkivačnica ozidali spolja ciglama i pretvorili u stambeni prostor. U kuću su im uselili stanare, zaslužne partizane. Iselili su se tek nakon mnogo podnesenih žalbi vlastima u Beogradu i samom maršalu.

Rista i Pera Brainci

Rista i Pera

Pera Brainac je govorio sinu Zoranu: „U se i u svoje kljuse, sam sebi stvori, ne očekuj da ti drugi donese na tacni“. Radili su na imanju i lako prebrodili gladne poratne godine. Krili pšenicu u sanduku, a preko nje sipali mast. Ipak, narodna vlast je znala sve šta imaju u kući.

„Nisu imali sitku. Svakodnevno je dolazio neko od njih, donosio overen nalog za oduzimanje, prvo nameštaja, a posle i dva tanjira, tri kašike, dve viljuške… Nismo reagovali, bilo je kao da dajemo za novu vlast, da je tako pravedno. Nameštaj izuzetnog kvaliteta kupio sam od stranih službenica, kada su odlazile iz zgrade Američkog doma za ratnu siročad iz Prvog rata…“ – pričao je Pera.

Šta javlja Glas Amerike

Sve te naloge i potpise nalogodavca danas čuva njegov unuk Pera. Imanje im nisu dirali. Živeli su od prodaje grožđa, voća, vina, rakije, meda, kestena.

Život Pere Brainca poremetiće dolazeća 1948. godina. S proleća otišao je u Vrnjačku Banju. Kada se vratio, popričao je o svemu sa komšijama. Bilo je to kobno po njega. Jedne večeri narodna milicija ga je uhapsila i sprovela u Milasavsku kuću, na isleđivanje. Podrum te kuće je bio pretvoren u zatvor. “Pričaš Tito ranjen, je li?“ – grmeo je islednik, gurajući mu cev parabeluma u usta. “Nisam ja, ‘Glas Amerike’ i Grga Zlatoper su govorili preko radija!“ – nespretno je odgovorio. U betonskom podrumu, bez prozora, gde je voda bila do kolena i stalno kapala sa zidova, doživeo je strašnu psihičku torturu.

„Iz zatvora izašao je sasvim drugi čovek. Bojažljiv, povučen, tiho je odlazio do vinograda, radio do podneva, vraćao se, ručao i odmarao“, pričao je Zoran Brainac.

Čašica i životinje za oko

Zatvor je ostavio traga i on je sve više pružao ruku prema čašici rakije. Pio je, ali pijan, van kapije, na ulicu nikad nije izašao.

„Deda je imao stolicu sa naslonom u dvorištu, pored golubarnika. Zavalio bi se i bacio pogled na ogroman dud. Rađao je tri vrste dudinja: sitne bele, krupne bele kalemke i crvene krupne. Pazio je da jato ptica skovranaca ne naleti i pozoba ih. Čuvao je sve što je lepo za oko: golubove lepezane, kokice dukatke, kanarince, bele zečeve. Otvorio bi golubarnik, pustio zečeve u dvorište da pored duvara pasu sočnu travu, dukatkama, koje su se šepurile, bacao pšenicu i dozivao ih pucketanjem usana. Slušao kanarince koji su zanosno pevali pod tremom u kavezima, pio rakiju, mezetio i zanesen prizorom odlazio u svoj svet. Povremeno bi raširio ruke, a golubovi su kao po komandi sletali na njih i gugutali, kljucajući ga. I tako satima…“ – seća se Ljilja Brainka.

Pera Brainac je terao decu da završe škole, Zorana trgovačku, Radmilu školu domaće radinosti, a Oliveru fakultet. Radmila se udala i živi u Beogradu. Suprug joj je iznenada, mlad, umro. Ima sina Dragana i ćerku Brankicu. Olivera se udala za profesora dr Vladimira Đurića. Žive u Beogradu i imaju sinove Zorana i Ranka. Pera Brainac umro je 1973. godine.

Brainci Zoran i Zagorka sa ćerkom Ljiljom

Zoran i Zagorka sa ćerkom Ljiljom

Zoran Brainac se oženio Zagorkom iz Sobine, iz familije Markovci. Radio je u trgovinskim preduzećima, u “Simpu” kao trgovački putnik, zatim je kupio radnju od Jovice Avramca, nekadašnju kafanu “Zlatno burence”, radio u državnim trgovačkim preduzećima. Pre penzije tu je bila radnja “Majka i dete”, makedonskog preduzeća. Pored trgovine, vinograd je obrađivao dok nije pao i šlogirao.

Savet advokata Kvačke

Zoran Brainac je poslušao advokata Voju Kvačku, s čijim imanjem se graničilo njegovo i 1973. godine rasprodao sve za placeve, uglavnom Romima. “Voja mi reče da prodam, inače država će sve da otme, sve po bagatelnoj ceni. Zagorka, kad joj rekoh što zbori Voja, neće da čuje, ne prodaje se ono što se sticalo preko 100 godina, kaže. Nisam mogao noćima da odlučim. More, Voja Kvačka je advokat, pismen i učen, ako on prodaje i ja ću!” – govorio je. Ostavio je samo jedan vinograd u Pržaru i imanje sa kestenima na Krstilovici.

„Bili smo imućni, otac je novac uložio u banke. Što je bilo u dinarima i propalo je. Devizna štednja isplaćuje se tek sada i to na kašičice. Pomogao je sve nas u životu. Napravio novu kuću, u kojoj žive majka i brat Pera sa porodicom. Mene i sestru Jasminku pomagao je uvek. Dozirano, nikad previše. Nije se razmetao, iako je uvek imao sve. Govorili su: ‘Uživaj, bre, Zorane, što kopaš? Imaš, stekli ste!’ Odgovarao je: “Uživam kad radim, gazda sam u vinogradu. Kad sedim, tad sam siromah i počnem da poboljevam!’“ – ističe Ljilja.

Zoran Brainac umro je 1993. godine. Lozu Brainca nastavili su njegov sin Petar i unuk Zoran.

 

Ministarstvo kulture i informisanja Stare vranjske porodice

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.