Takt je davao goč Demirana. Nastalo bi igranje. Cela bašta u hotelu ‘Vranje’ digla bi se na noge. Otac napred, stric Dine na kec. U sredinu žene, svi mi. Izvija se kolo, noge kao da su u vazduh. Trese se snaga, oči c’kliv, obrazi od smešku samo što ne puknev. Igra se do fajront, a onda oca jedva kačimo na magare. Ono ga vodi dom. Bakija i njegovi sviraju putem. Magare napred, mi pozadi. Igramo i pevamo. Kod kuće iznosi se nov, golem ćilim, rakija, vino, meze, što se zatekne. Do sabajle, sviri se na mesečinu, peva, veseli, raduje. Sve dok Sava ne kaže: ‘Dosta!


Piše: Dušan Đorđević


 

Đošini su u 19. veku došli u Vranje iz obližnjeg Aleksandrovca. Familiju su oformili Rista, trgovac konjima, i njegova žena Lenka. Rista je kasnije otvorio je mesaru u gradu i ona će dugo biti zaštitni znak Đošinih. Mesarsku tradiciju nastaviće Ristin sin Nikola, koji se rodio 1899. godine.

Mesara

Nikola se oženio Paraskevom, sa kojom je imao dvanestoro dece. U životu je ostalo šestoro: Boško, Vida, Dine, Sava, Vera i Čeda. Otvorio je mesaru preko puta gradske crkve i posao je krenuo. Sagradili su omanju kuću, u čijem je produžetku bio vinograd, koji je izlazio na reku Odžinku, deo današnje Kolubarske ulice. Sa desne strane graničio se sa Lanzinim, a sa leve sa Milkom Ratajkom.

Nikola Đošić umro je iznenada, mlad, u 35. godini života. Šestoro dece podizala je Paraskeva, kako je znala i umela.

Najstariji sin, Boško, ubrzo nakon očeve smrti otišao je u Zagreb i tamo je bio glavni otkupljivač stoke za Hrvatsku. Iz Zagreba je izbegao, od ustaškog pogroma, odmah po izbijanju rata. Priključio se komunistima i do kraja bio njihov aktivista. Učestvovao je u radu partijskih ćelija. Boško se po završetku rata preselio u Beograd, gde je radio u državnoj mesari, kod Cvetkove pijace.

Familija Đošini

Đošini

Voleo da zasedne s mušterijama

Dine Đoša je izučio za berberina. Radio je u centru varoši u berberskoj zadruzi. Zbog narušenog zdravlja morao je da napusti berberski zanat i radni vek završio je radeći u stambenoj zadruzi.

„Stric Čeda je bio konobar. Radio je najviše u Paničkinoj kafani, preko puta Baba-Zlatine ulice. Voleo je da popije i zasedne sa mušterijama. Bio je meraklija“, ističe Dušan, sin Save Đoše.

Vida i Vera posle rata su se udale i živele u Beogradu.

Sava Đošić Đoša rodio se 1923. godine. Od dvanaeste godine morao je da zarađuje za život. Paraskeva je u njemu prepoznala pravog Nikolinog naslednika – mesara. Sava je mesarski zanat izučio kod poznatog majstora Dušana Ite. Za vrema rata, kao mladić, Sava je ostao kod kuće i pomagao majci da prehrani porodicu. Živeli su od duvana i vinograda.

Đošini Sava Đoša u kolu

Sava Đoša vodi kolo

Đošini ćevapčići

U vojsku je otišao 1945/46. godine. Vojni rok je služio u Prizrenu, gde je upoznao Rosku, sa kojom se venčao 1949. godine. Kupovao je stoku i preprodavao, kako bi prehranio porodicu. Sa Roskom je imao sina Dušana (1951) i ćerku Smilju (1952). Prvi posao dobio je 1953. godine. Radio je kao ćevabdžija i konobar u kafani, u izletištu Ćoška. Sa njim je radila i supruga Roska. Kafanu je držao sindikat. Predsednik sindikata Duško Ćufta zaposlio ga je. Tu u kafani nastali su čuveni „Đošini ćevapčići“.

„Prve mušterije bile su komšije iz neposredne blizine kafane, Andra i njegova žena Franciska. Vranje ih je upamtilo po magarcu koji je imao samo jedno uvo i na kojem je jahao Andra, dok je Franciska išla peške vodeći magarca za ular“, pričao je Sava Đoša.

Kada je razradio kafanu, ona je pripala novoformiranom ugostiteljskom preduzeću i Sava je napustio posao. „Da teglim kao konj za drugog – neću!“ – govorio je.

Sava Đoša će svoje mesarsko umeće pokušati da iskaže u Beogradu, gde je radio u privatnoj mesarskoj radnji. Društvo mu je pravio poznati vranjski mesar Vlada Mišk. Sava se u Beogradu zadržao do 1960. godine. Po nagovoru tadašnjeg direktora turističke agencije „Putnik“ iz Beograda, Vranjanca Beše, odlazi na more, da tamo radi na ostrvu Sveti Marko, pored Tivta.

„Ostrvo su zakupili Francuzi. Bio je glavni šef neki Žan Pjer. Otac je dobio jedan plato na kojem je trebalo da otvori ćevabdžinicu. Otvorio je radnju na kojoj je pisalo: ‘Ćevapčići kod Đoše Vranjanca’“, priča Dule Đoša.

Đošini Sava na ostrvu Sveti Marko

Sava Đoša na ostrvu Sveti Marko

Banku zaradi, tri potroši, bolje da je doma!

Sava je znao kasnije da priča drugarima, naročito Bošku Duguru: „U redu se čekalo, moj bato. Čim raspalim skaru, nagrnu. Miris ih namami. Do jedanaest uveče išlo se u kupaćim kostimima, a posle svi goli. A ja… morao sam samo belu kecelju da opašem, da se ne osmudim slučajno“.

Sava je na Svetom Marku stekao velikog drugara, fotografa iz Podgorice, Milana Pešića. On je uredno slao fotografije koje je slikao Roski u Vranje. Na jednoj je bila pomoćnica crnkinja koja je sekla kobasicu. Na poleđini slike pisalo je: „Seci, seci, crnkinjo, Đoša će platiti!“ Na drugoj, koju je poslao kada se Đoša vratio u Vranje, a gde je u bikiniju uslikao prelepu devojku, sekretaricu Žan Pjera, pisalo je: „Đoša, stavi ovo dete u tvoj izlog međ ćevapčiće i kobasice, a ako se ljuti gospođa Rosa, kaži – ovo mi podvali jedan Crnogorac“.

Roski se nije sviđalo Đošino trogodišnje odsustvo. Započeli su kuću. Prizemnu, sa podrumom i terasom. Đoša je pare slao redovno, ali nedovoljno, mislila je Rosa. „Banku zaradi, tri potroši, bolje da je doma!“ – računala je. Na kraju je poručila: „Vraćaj se, ja decu sama više ne mogu da gledam!“

Voleo igru i pesmu

Sava nije imao kud. Svemu dođe kraj, pa i ćevapčićima za strane turiste. Sava Đoša je od Žan Pjera kao priznanje za rad dobio nisku od morskih školjki iz 27 zemalja. Vratio se u Vranje, ali posla za njega nije bilo. Zato je odlučio da otvori mesarsku radnju u lokalu kod Boška Dugura. Tu je pre njega mesaru držao Pera Žaba. Tu će steći penziju, 1984. godine.

Sava Đoša u Vranju je bio poznat po boemluku. Veleo je igru, pesmu, vino. Njegovo teranje kera bilo je „do sto i jedan“! – govorilo se po Vranju. Sa svojim društvom, boemima, vrsnim igraorcima, postali su čuvari starog Vranja onakvog kakvog ga je opisao pisac Bora Stanković. Mnogi Vranjanci su ih doživljavali kao poslednje prave boeme koje gleda varoš, kao one koji su sagorevali u igri, pesmi, vinu, lepoti žene… Uvek veliko društvo, svima je delilo sevdah i karasevdah, radost i tugu prolaznosti života. Njihova južnjačka široka duša utapala se u zvuke trube čuvenog Bakije Bakića, u onom tihom sviranju, kao devojačkom milovanju, u mekamlijskom prizvuku žala za mladošću. Sava Đoša, takođe, kao mesar i jedan od najboljih ćevabdžija šezdesetih godina u staroj Jugoslaviji nesebično je delio blagodeti, “naforu za meraklije u ovozemljskom životu”, kako je govorio.

Đošini Sava Đoša kao starojko

Sava Đoša kao starojko

Ponedeljak uveče u staroj bašti hotela “Vranje”

„Kad bi čuo staru vranjsku pesnu, zvuk trube koji je tiho raspaljivao čula… Igrajući vranjska lagana kola i čočeke, kao kolovođa vranjskog folklora širom Jugoslavije, bio je verna kopija Borinih slika iz vranjskog života u njegovoj “Koštani”. Svi u familiji su bili vrsni igraorci i boemi. Mi, njihovi naslednici, nastavljamo tu tradiciju, koja polako nestaje, jer nova vremena i neki novi ljudi donose i nove navike“, počinje priču o svom ocu Savi sin Dušan, nastavljač boemske tradicije Đošinih i sam veliki igraorac.

A kakav je bio ponedeljak uveče u Vranju, u staroj bašti hotela “Vranje”?

„Došao bi ponedeljak, letnje vreme. Vranje vrije, što od naši, a poviše od gosti. Otac bi spremio magare, stavio ćilimče, a mi bi mu pomogli da ga jane. On jaše na magare, a mi po njega. Cela familija, pravac bašta u hotel ‘Vranje’. Svira Bakija Bakić i njegov orkestar: Kurta, Demiran, Ekrem i drugi. Magare bi vezali do spomenik Čika Miti. Niko ga nije dirao. Svi su znali čije je. Naši stolovii bili su s leve strane bine, ispod velikog koštana. Naređani u red. Konobari bi nas uslužili, odma. Otac je stavljao balonče s domaćim vinom na sto. Počeo bi da pije i mezi. Bakija je tačno znao kada da priđe, ni pre, ni kasnije. Zanosno svirajući, kao da se pozdravljao s ocem. Pala bi prva ‘crvena’ na čelo. Pa druga, treća, četvrta…. Teška kola, pesma, sve bi stalo kad bi se na balonče ugledalo dno. Sava Đoša ustajao je od stola.

Đošini Sava Đosa na svadbi

Sava Đosa u svadbenom kolu

Na magarcu iz kafane

Takt je davao goč Demirana. Nastalo bi igranje. Cela bašta u hotelu ‘Vranje’ digla bi se na noge. Otac napred, stric Dine na kec. U sredinu žene, svi mi. Izvija se kolo, noge kao da su u vazduh. Trese se snaga, oči c’kliv, obrazi od smešku samo što ne puknev. Igra se do fajront, a onda oca jedva kačimo na magare. Ono ga vodi dom. Bakija i njegovi sviraju putem. Magare napred, mi pozadi. Igramo i pevamo. Kod kuće iznosi se nov, golem ćilim, rakija, vino, meze, što se zatekne. Do sabajle, sviri se na mesečinu, peva, veseli, raduje. Sve dok Sava ne kaže: ‘Dosta! I sutra je d’n!’“ – priča Dule Đoša.

Svirao je Bakija Savi i za „veliku“ novčanicu od 3.000 talijanskih lira, celo veče. Sutradan, kada bi video da vredi koliko i dve vekne hleba, smejao se. Svirao mu je u Ćoški i kad bi Sava u zanosu dao sav novac, pozajmljivao mu sve što mu je do tad uzeo. Đoša bi sutradan vraćao duplo. Kad je umro Bakija, Sava je zaplakao. Samo što nije prozborio: „Beše moje!“

Sava Đoša je igrao i u vranjskom folkloru sa čuvenim Karaperom i Stanom Karamingom. Tu su bili i Srba Jermenac, Tika Bokčan, Đoka Svat, Dine Đoša, Vane Džolja i drugi.

Đošini Sava Đoša na magarcu u Vranju

Sava Đoša kreće u provod

Bakija komponovao „Đošino oro“

Sava Đoša umro je 2002. godine. Iza sebe ostavio je najveće bogastvo, kako je govorio svojoj Rosi, sina i ćerku i šestoro unučadi. Ostala su i mnogobrojna kumstva u Gornjem Žapskom, brojna pobratimstva po Vranju. Četvrtinci, Kozlinci, Celolepčiki zapamtili su kako Sava Đoša otkriva ćeramide i crepove, a njihove snaške naučile kako se pravi najbolji kačamak. Mnogi su mu govorili: „Savo, napravi na Bakiju kuću!“ A on šeretski, s poznatom ironijom koja ga nikad nije napuštala, odgovarao je: „Kuće se prave i ruše, a ‘Đošino oro’, što ga je komponovao Bakija, sviraće se dok postoji truba u Vranju“.

NAJBOGAT

Došao neki mladić sa sela u Vranje i negde kod Monopola upitao majstore koji su se sakupili i divanili: „Majstori, dođo u Vranje, posavetujte me kako da postanem bogat?“ „Vidiš li, sinko, ovi dućani s levu stranu, od Monopol pa nagore?“ „Vidim!“ „Idi po red i kad dođeš do mesaru, tuj svrati. Pitaj mesara Savu Đošu kako je postaja najbogat, a najmlad je od svi nas!“ Mladić posluša savet i ode kod mesara Save: „Dobar dan, majstore, onija dole, tvoji drugari, poslaše mi da mi kažeš kako da postanem najbogat, kako što si ti!“ Sava ga odmeri, izvadi jedno golemo škembe od bika, pa ga savetuje: „Vidiš li ovoj škembe? Što je unutra će izedeš, a ovoj spolja će prodaš. Takoj svaki d’n i će bidneš najbogat od svi majstori!“

 

Ministarstvo kulture i informisanja Stare vranjske porodice

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Prvi komentar

  1. Nenad

    Bravo Dušane, uživao sam dok sam ovo čitao. Pamtim i ja Savu kao uvek nasmejanog i ozarenog čoveka, spremnog na šalu i pesmu. Pozdrav.