Bata Duško se družio sa Stanom Avramović Karamingom, od koje smo naučili najviše starih pesama. Posebno bratanica Divna, kojoj je Stana otkrila i tajnu interpretiranja čuvene pesme ‘Dimitrijo, sine Mitre’. Stanu Karamingu i Divnu Špurku niko nije mogao da nadmaši u pevanju te pesme. Divna je svaku reč proživljavala duboko, lično. Nije se desilo da je zapeva a da joj ne pođe suza iz oka i razlije se niz obraz


Piše: Dušan Đorđević


 

Mlad i promućuren mutavdžija Spira Mladenović napustio je ognjište u Sejacu i kreneo u svet. Neko vreme radio je u Bujanovcu, a onda prešao tursku granicu i skrasio se u Vranju. Upoznao je Zagorku iz familije Trničani, kupio od njenog rođaka Ante Ilića plac sa starom kućom i naselio se u Gornjoj čaršiji, u neposrednoj blizini česme Đerenke. Sa Zagorkom izrodili su četvoro dece: Dušana, Ljubicu, Slobodana i Radomira. Duška su dali u šnajdere, Slobodana u berberine, a najmlađeg Ratka, po preporuci učitelja, upisali u Gimnaziju.

Špurci

19. novembar 1941: Sede Spira Mladenović sa suprugom Zagorkom i unucima. Stoje Evgenija, Dušan i Ljubica

Nadimak od učitelja

Dok se školovao Duško je bio nestašnog duha. Sedeći tako u klupi sa drugom, povukao je liniju kredom dokle ovaj može da priđe. Nije bilo po pravdi, na sredini, već onako kako se Dušku prohtelo. To je primetio učitelj i pripretio mu: „Samo li tako nastaviš, ošuriću te od batina, a šurko, šurko!“ To „šurko“ đaci su pretočili u Špurko i tako je Duško dobio nadimak. Od tada i njegova braća i sestra, kao i njihovi naslednici u Vranju biće poznati kao Špurci.

Pečat familiji dali su Zagorka i njena braća, posebno Dušan, Jovan i Rista, koji su živeli u neposrednoj blizini. Bili su vrsni pesmopojci, koji su o svadbama i praznicima, slavama i vašarima svojim glasom bacali prisutne u zanos i ushićenje.

„Majka je nadugačko pričala, opisivala sve do detalja, ali jedno nije mogla da opiše: taj njihov glas koji je pesmu činio posebnom, neponovljivom. Kasnije, shvatio sam da su to Borini ‘Pevci’: Ne bila pesma, glas, već nešto veliko, visoko, silno, a opet toplo, meko’“, priča Radomir, odnosno Ratko Špurko.

Da česma može da svedoči

Nadarenost za pevanje Špurci će naslediti od ujaka.

„Sestra Ljubica je, po mom mišljenju, najlepše pevala, ali u to vreme žensko je moglo samo u kući da pusti glas“, ističe Ratko.

Pesmom su se isticali još kao deca u školi, u horu. Zapaženi su kao momci kada su pesmom terali devojačka srca da budna dočekuju zoru.

Kada bi česma Đerenka znala da zbori! Mnogo bi kazala, ali jedno bi sigurno prećutala, priča Ratko. Devojačko dolaženje sa testijama po vodu, prve poglede ispred trepavica, crvene žar-obraze, silinu „nepoznatog, a tako slatkog“, zadirkivanja, kikotanja, sastanaka i prvih poljubaca. Majke su znale da njihovim ćerkama treba pet minuta da zahvate vodu, a nije ih bilo po pola sata i više. „Čini li mi se, ćero, da se ti poviše zadrža nego što treba“, korile su, pazeći da ne pogreše štogod. „Nastade gužva, red golem, čekala sam…“ – obarale su pogled, stideći se što ne govore istinu.

Porodica Špurci sa rođacima, komšijama, prijateljima

Špurci sa rođacima, komšijama, prijateljima

Toj nesu slavuji, toj su Špurci

„Eh, kad Markovo kale obasja mesečina, pa se spusti dole, a vetar letnji donese miris lipa i po koju kap rose sa sveže trave, idi pa sklopi oko ako možeš. Tada bi iz komšiluka i staro i mlado izašlo na sokak i posedalo ispred kapidžika. Dok je voda žuborila i prosipala se na kaldarmu, krenula bi naša pesma:

Ja idem na vodu, nane, i ono po mene,

nane, nane, i ono po mene

na Đerenku, nane mori, za vodu studenu,

nane, nane mori za vodu studenu.

Na Đerenku, nane mori, vodu da popijem,

nane, nane mori, sevdah da razbijem.

Pesma za pesmom, čula se na daleko. ‘Toj nesu slavuji, toj su Špurci’, šaputale su devojke iz Donje male“, priča Ratko.

Pamti svoje momačke dane, kada su sa društvom pevali devojkama serenade ispod prozora.

„Stali bismo pod neko drvo… Gale Banjče, Bale Jović, Hranislav Marković, Vlada Nešić, Cere Vlašče, ja… Pevali smo sve dok se lampa ne upali. To je bio pozdrav jednom od nas. Tako smo uspostavljali veze, zaljubljivali se i ženili“, ističe Ratko.

Duško Špurko, kao najstariji u porodici, prvi je proneo slavu njihove pesme. Izučio je šnajderski zanat kod Riste Lešnjaka. Vranje ga je upamtilo po pesmi i po šivenju muških odela.

Špurci Duško

Duško Špurko peva društvu u kafani

Karamingine tajne pevanja

„Bata Duško se družio sa Stanom Avramović Karamingom, od koje smo naučili najviše starih pesama. Posebno bratanica Divna, kojoj je Stana otkrila i tajnu interpretiranja čuvene pesme ‘Dimitrijo, sine Mitre’. Stanu Karamingu i Divnu Špurku niko nije mogao da nadmaši u pevanju te pesme. Divna je svaku reč proživljavala duboko, lično. Nije se desilo da je zapeva a da joj ne pođe suza iz oka i razlije se niz obraz. Po tome su je mnogi upamtili širom tadašnje Jugoslavije. Duško je snimao vranjske pesme, kao i Divna, za Radio Beograd. Divna je u vranjskom pozorištu igrala i Koštanu. Plenila je glasom i igrom. U Skoplju, na takmičnju, osvojila je ‘Zlatan gramofon’ za interpretaciju pesme ‘Stojanke, bela Vranjanke’“, priča Ratko.

Svi iz porodice njegovog brata Duška bili su vrsni pevači. Srba je odlično uklopio u zabavnu muziku. Intalijanske šansone, uz gestikulaciju i igru, bile su zaštitni znak njegovih nastupa na igrankama u sali Vatrogasnog doma…

Špurci Divna Špurka

Divna Špurka

S partizanima do Skadra

„Drugi svetski rat smo dočekali kao simpatizeri partizana i komunista. Za vreme rata smo bili zaduženi za održavanje veza između ilegalaca u gradu i pokreta u šumi“, pripoveda Ratko.

Njemu je pisma i uputstva donosila Ljubica iz Bujkovca, a on ih prosleđivao dalje. Za vreme rata proveo je izvesno vreme u bugarskoj internaciji, sa Blagojem Perunikom. Pobegao je u jesen 1944. godine i priključio se partizanima. Komesar bataljona bio je njegov komšija Duško Mače. Njegov ratni put vodio je Kosmetu. Stigao je i do Skadra, pamti zarobljavanje preko 7.000 balista u Drenici.

„Po završetku rata, brat Slobodan i ja bili smo učesnici radnih akcija. Tu smo se i prekvalifikovali i do penzije radili na železnici. Pošto sam imao pet razreda gimnazije, otišao sam na kurs za telegrafistu, počeo da radim u Nišu, pa stigao i u svoje Vranje. Ali, došla je 1948. godina“ – priča i zastaje Ratko Špurko.

Teror paranoičnih komunista

„Bilo je veče kada je vojnik pokucao na naša vrata. Tražio je bata Duška. ‘Šalje me sekretar partije, da dođete u Cvrckovu kuću, u Komitet, da mu uzmete meru za odelo’ – govorio je. Duško se spremio i pošao ulicom, naniže. Ispod Kalondžinih, kod mosta, sačekali su ga i uhapsili. Proveo je dva meseca u zatvoru, u Nišu i u Milisavskom podrumu“, priča Ratko.

Greh Duška Špurka je bio što je u berbernici, dok se potšišivao govorio kako je slušao Radio Moskvu i čuo da je sovjetska vojska jaka i nepobediva.

„Mnoge vranjske berbernice u to vreme bile su prave policijske ispostave. Sve što kažeš znalo se u policiji. Tako su, zahvaljujući potkazivačima, mnogi ljudi hapšeni i utamničeni. Duška su udarali po stomaku, krv mu je tekla i na usta i na nos. Svaku noć vozili su ga u Vranjsku Banju, terali da klekne pored iskopanog groba, prinosili mu cev pištolja na slepoočnicu i drali se: ‘Priznaj!’ Nije priznao, jer nije imao šta“, priča Ratko.

Udbaši Vojkan i Selja

Od odlaska na Goli otok Duška je spasio Novica Stamenković, ali mnogi dojučerašnji drugovi poneli su se podanički, grubo. Kasnije su se pravdali: „bili smo prinuđeni, morali smo“.

„Nije mnogo vremena prošlo, uhapsili su i mene. Tukli su me krvnički, udbaši Vojkan i Selja i jedan oficir sa nadimkom Gani. Drvenom palicom udarili po vratu, terali da klečim po ceo dan. Nisam priznao da je dolazio materijal iz Bugarske, da ga je dopremao od moje snajke brat Ljuben Stojmenov, rodom iz Boselegrada“, ističe Ratko.

Po izlasku iz zatvora, Ratko su poslali na železnicu, u Sremsku Raču. Kada se stanje primirilo, dobio je službu u Beogradu, a potom u Skoplju, gde će raditi i živeti punih 37 godina.

Špurci Ratko Špurko i Dušanka

Ratko Špurko i Dušanka

Batačinja iz prvog reda

„U Skoplju sam počeo da pevam u Železnikom društvu „Vlado Tasevski“. Primetili su me i prešao sam u KUD „Orce Nikolov“. Tu sam upoznao čuvena imena makedonske izvorne pesme: Nikolu Badeva, Vasku Ilijevu, Aleksandra Sarijevskog, Milvet Belovsku, Stevu Teodosijevskog i druge. Prošli smo svet, ali turneje po bivšoj Jugi nikad ne mogu zaboraviti. Veliki prijatelj bila mi je Zehra Deović, ljudi iz orkestra ‘Manjifiko’“… – priča Ratko.

Sa Badevom je bio kao rođeni brat. Ratko je na koncertima pevao vranjske pesme i bio voditelj. Kompletan zabavljač, šoumen, kako kaže. Majstor za kazivanje šala, dosetki, anegdota, viceva.

„Putovali smo na ostrvo Korčula. Prve večeri koncert je bio odložen, jer smo na ‘Delfinu’ creva ostavili. Posle su nas zadržali tri dana. Sećam se, pričam viceve, a publika od smeha pada sa stolica. Taman da prekinem, prilazi mi Badev i šapuće na uvo: ‘Rade, molim te nastavi, pogledaj u prvi red, leleee… kakvi batačinja!’ Nastavim sa vicem i gledam. Kad ispričam vic, u prvom redu jedna prelepa dama od smeha podigne noge uvis. Stvarno, kakvi batačinja! Posle su mi jedva uzeli mikrofon iz ruku“, smeje se Ratko.

Učitelj Staniše Stošića

Snimao je za Radio Beograd i Radio Skoplje, a rezmenom su stizale i do drugih radio-stanica. Sa ponosom priča da je od Duška pesme učio Staniša Stošić.

Špurci, u celo, Duško Špurko, Stanisa Stosic i Divna Špurka

Duško i Divna pored Staniše Stošića

„Sve što sam stekao, i kuću i stan, to je zahvaljujući pesmi. A morala je da me istrpi i supruga Dušanka. Ona je od Baba-Deninih iz Tekije… Bata Duško je voleo ‘Šetnala se kuzum Stana’, a ja“…

Ispraća nas pesmom „More vrćaj konja, ago, Ćerim-ago“… Gore u Odžinki odjekuje grleno zvono. Glas. Samo nedostaju mesečina, topole, vrbaci, bašte i u daljini tamni obrisi Goliča. „More, vrćaj konja, pišman će da stane“… Da prosto ne poveruješ da peva Ratko, u svojoj 81. godini.

 

Ministarstvo kulture i informisanja Stare vranjske porodice

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Save

Save

2 komentara

  1. N

    Mislim da i porodica ‘Tornik’ spada u ‘Stare vranjske porodice’!?

    • D. Đ.

      Naravno da spada, ako ima ko da priča, rado ćemo uraditi priču.