Mile Cupara je bio istaknuti nacionalni radnik, blizak vladajućim krugovima u zemlji. Lično se poznavao sa regentom Aleksandrom Karađorđevićem. Međutim, kad je u vreme Solunskog procesa pripremano streljanje Apisu, Vuloviću i Mučibabiću, bio je, kao i mnogi drugi, duboko potrešen. Kod njega je boravio Gavrilo Princip i ostali članovi Mlade Bosne. Gavrila je učio da puca iz pištolja i da baca bombe. Bio je prvi instruktor srpskih specijalnih snaga.


Piše: Dušan Đorđević


 

Tridesetogodišnji Rista Jerček krenuo je iz Prizrena, oko 1790. godine, sa dva deteta u neizvesnost. Došao je Vranje, bežeći od zuluma Turaka, a sa sobom je poneo zlata i drugih dragocenosti, pa je po dolasku kupio posed u donjem kraju varoši i ograničio ga. “Rista je poboja kosku na najubavo mesto”, odjeknula je vest kroz varoš.

Da bi prikrio svoj identitet, uzeo je prezime Jerček, koje je u Sandžaku značilo – došljak. U varoši su ih zvali Erinci ili Jerinci. Taj nadimak su izveli od njegovog prezimena. Postoji anegdota da su posed imali pored familije Perinci i da su se stalno svađali. Kada bi nastala vika, po varoši se govorilo:

“Eve gi, potepaše se Erinci i Perinci”.

Erinci

Rista je naišao na dobar prijem kod vranjskih Turaka. Bio je užar, vešt majstor sa smislom za trgovinu. To je bilo vreme kad su u Vranju pristizale zanatlije iz raznih krajeva, sa severa Grčke, iz Makedonije, Prizrena, Prištine, Gnjilana… Ipak, Ristino zlato otvaralo je sva vrata i stvaralo trgovačka prijateljstva i pobratimstva.

Rista je po dolasku u grad težio da stvori posed, jer je svoj u Prizrenu izgubio. Strah da ne ostanu bez imovine pratio je i njegove potomke. Na posedu je podigao radionicu ćeranu, dućan za trgovinu i kuću za život, na sredini današnjeg trga u centru grada, gde je nekada bio pijačni kantar i česma. Pretpostavlja se da je, kao gradski čovek koji je bio na hadžiluku, zanatlija i trgovac, bio pismen.

Zna se da je Rista imao petoro dece, sina Miajla i ćerke: Dudu, Trenu, Magdu i Anđu.

Sa Miajlom porodica će poneti i nadimak Cupara. Postoje više priča kako je došlo do porodičnog imena. Poznato je bilo u čaršiji da je Miajlo bio škrt čovek, što je odlika i većine njegovih potomaka. “Čim zaradi dukat, on ga -cup, pa u ćup”, zajedljivo su govorile mušterije.

Miajlo je izučio ćurčijski zanat i radio u očevoj radnji. Pouzdano se zna da su mu radnja i kuća bili onde gde se kasnije pojavio niz „cuparskih“ dućana, odnosno, nešto ispred sadašnje zgrade pošte. Sa sigurnošću se može pretpostaviti da je bio pismen. Kao zanatlija bio je aktivno vezan za crkvu i čovek veoma blizak vladiki Sofroniju, koji je u Vranju bio od 1844. do 1847. godine. Bio je toliko blizak da je znao i žestoko da se posvađa sa njim.

Opomena za burmut

Cupare Mile

Mile Cupara

Vladika je imao običaj da u crkvi, za vreme službe, „trza emfije“ (šmrče burmut). To nije bilo pristojno, pogotovu za vreme službe, i varošanima se nije dopalo, ali se niko nije usuđivao da vladiki skrene pažnju. To je učinio Miajlo. Skrenuo je pažnju vladiki, ali na vrlo diskretan način, kako prilikuje Cuparama. Naime, Miajlo je jedne nedelje, usred svečane liturgije, izvadio dugačak čibuk ispod ćurka, prišao velikom „ševdanu“ pred oltarom i zapalio cigaretu na sveću. Ovo je učinio tako da je vladika mogao da vidi iz oltara, na šta je on odmah i izašao i oštro ga prekorio. Miajlo je jedva dočekao taj prekor i odmah mu odbrusio: “U evangelije ništa ne piše za čibuk, ama ne piše ni za trzanje emfije”.

Po nekim pričama, vladika je ukorio Miajila rečima: “Ti cup-cup, pa ga zapali!” Navodno, tad su Miajilu dali nadimak Cupara.

Poznato je u porodici da se posebno isticao oko traženja odobrenja za zidanje Saborne crkve 1839. godine i oko zakopavanja osveštenih predmeta da bi se dokazalo postojanje crkve u prošlosti. Zbog toga je, iz počasti, prvi nasuo malter u temelje crkve. U zapisima starog popa Nikole Ristića iz 1837. godine nalazi se i ime „Mihailo ćurči“, među darodavcima za podizanje crkve, koji je dao jedan „kutal“ („kutal“ je mera za žito u obliku vedra od drveta sa dnom i otvorom istog prečnika).

U porodici se znalo da se porodično ime Cupara pojavilo u vreme Miajla. Pretpostavka je, koja se smatra najtačnijom, da ime potiče iz starog kraja, iz Prizrena. Na to ukazuje postojanje sela Cupare pored Prizrena, kao i familije Cuparevići.

Miajlo se oženio Marom, sa kojom je imao sinove Dimu, Antanasa, Jovana i Stevana i ćerke Kadivku, Milu i Anastasiju.

Najviše se isticao sin Stevan, jedini je imao muške potomke. Po njemu će naslednici poneti prezime Stevanović, uz obavezni nadimak Cupara. Od oca je nasledio deo poseda, kuću i radnju, osobine, kao i ugled u čaršiji. Stevan je bio čovek koga je interesovala knjiga. Njegovo ime nalazi se u jednom spisku pretplatnika iz Vranja (sotečnici) koji je odštampan u knjizi „Služenje evrejsko i vse zlotvorenije nihno». Stevan je naveden kao «počtenorednij Stevan Mihailovič, čurčija“. Ova knjiga je štampana u solunskoj pečatnici 1839. godine.

Svečanost za petrolejsku lampu

Stevan je bio uman, vrlo tih čovek i sklon razmišljanju. Držao je do sebe i bio je dostojanstven. Nosio je rukavice i njima je blago udarao decu kada bi bila nemirna. Oko 1840. godine Stevan se oženio Gugom, ćerkom Riste, jereja iz hanskog sela Mazarać. Guga je bila lepa žena, debeljuškasta, sa gustom crnom kosom. Uvek je bila u pokretu. Isticala se vrednoćom. Sa Stevanom je imala četiri sina, Koleta, Arsu, Tomu i Đorđu, i dve ćerke, Setu i Sofku.

Vreme kad je Stevan bio u srednjim godinama je bilo vreme prosperiteta Vranja – trgovina je cvetala, zanatstvo u uzletu, kulturne veze sa Istokom, Bugarskom, Kosovom i Srbijom su sve življe. Pred Stevanovu radnju dolazila su zaprežna kola puna knjiga i ikona, naslaganih „kao crepovi“. Ove knjige su dolazile iz Srbije, pa čak i iz Rusije, prodavale su se slobodno na pijaci. Pričalo se među Cuparama, kroz generacije, o jednoj velikoj svečanosti, kada je jedan vranjski trgovac doneo sa svojih putovanja prvu petrolejsku lampu. Na ulasku u grad lampu je dočekalo mnoštvo građana, sa vladikom na čelu i litijama. Lampa je najpre uneta u crkvu, a potom je, predveče, nošena zapaljena po celom gradu.

Od crnu t’mninu rabotiv

Stevan je mlad umro. Guga je odgajala decu u cuparskom duhu. U njenoj kući po ceo dan se radilo i pevalo. “Bože, od crnu t’mninu rabotiv i pojev, mlogo su vredni”, govorilo se za Gugine sinove. Guga je posebno volela mladu i vrlo živahnu ćerku Sofku, a ona se udala za Janaćaka Kostića, manufakturnog trgovca iz Vranja, kome je to bio drugi brak. Gugi se nije dopadao zet i imala je običaj da kaže: “Or’l nijedan, uzede mi najubavo pile”.

Kada se oženio Kole, sagradili su, pored stare, novu kuću u Cuparskom sokačetu. Kuća je bila prostrana, zidana u građanskom stilu, sa primesama turske arhitekture. Kuća i dućan, koje je sazidao Miajilo, porušeni su prilikom regulacije trga, a na njihovo mesto su oko 1888. godine ozidani novi dućani. Kole je bio ćurčija, Arsa kafedžija, Toma terzija, a Đorđa užar i trgovac užarijom. Braća su izašla iz zajedničkog domaćinstva i oformili posebna. Uprkos tome, zadržali su kult pripadanja široj porodice, pa je za njih važila narodna izreka: „Rod roda ne rani, teško onomu koj ga nema“.

Od Koleta isticao se sin Rista, koji je završio učiteljsku školu i bio markantna figura u porodici. Kao učitelj, intelektualac, imao je uspeha u radu, uživao je ugled u društvu i ubrzo posle 1918. godine otišao sa porodicom u Beograd na službu u Ministarstvu prosvete. Imao je četvoricu sinova, sve ih je školovao. Pre Drugog rata, u Beogradu je Čeda postao lekar, Đoka i Voja apotekari i Mihajlo pravnik.

Cupare Toma i Đorđe sa porodicama

Toma i Đorđe sa porodicama

Lađom po mladu

Arsa, drugi sin Stevanov, bio je kafedžija. Njegovi sinovi ostavili su trag u istoriji Srbije na početku 20. veka.

Milan je bio učitelj, po književnom talentu, kako se cenilo tada u učenim krugovima, ravan Bori Stankoviću, koji je bio nešto mlađi od njega. Bolešljiv, rano je umro.

Voja je završio vojnu Akademiju i bio je oficir. U Prvom svetskom ratu ranjen je na Mačkovom kamenu 1914. godine zrnom dum-dum i ostao je invalid. Lečio se u Francuskoj, vratio se i prošao Solunski front. Oženio se francuskinjom Milenom, koja mu je dovela sina Žorža. Ostao je oficir do kraja života.

Uroš je bio manifakturni trgovac u Beogradu, suvlasnik poznate radnje na Terazijama „Cupara i drug“. Bio je veoma galantan, u njegovoj kući mogli su da se vide viđeniji ljudi tadašnjeg Beograda, pa i iz naučnih krugova. Prva žena Jela, sa kojom je imao sina Draška, rano je umrla. Po drugi put se oženio Bisom, iz smederevske kuće, ćerkom bankara Simića, sa kojom je dobio Oliveru. Kad se ženio Bisom doveo je skoro celu familju Cupara iz Vranja i smestio ih o svom trošku u hotelu „Moskva“. U Smederevo se po mladu išlo zakupljenom lađom.

Što čukaš, zar ne vidiš da nema nikoga?

Voleo je da dolazi u Vranje i obilazi porodicu, što je za njih predstavljalo malo slavlje.

Tone je bio trgovac, pa trgovački putnik i, na kraju, kafedžija. Nije voleo mnogo da radi, samo onoliko koliko je potrebno za umeren život bez trzavica. Po ceo dan je sedeo u bifeu za kasom i čitao novine, ali se nijedan gost nije pohvalio da ga je uslužio. Jednom je njegov kelner izašao, a gost je ušao u kafanu. Dozivao je kelnera uzalud, ovaj ga nije čuo u dvorištu. Krenuo je da lupa šakom o sto da bi privukao pažnju Tonetovu, kako bi bio uslužen. Tone je uporno čitao novine, a kad ga je iznerviralo lupanje, odbrusio je gostu: “Što čukaš, zar ne vidiš da nema nikoga?”

Mile je bio Arsin sin od Vaske, prve žene. Mile je bio najmarkantija figura u deset kolena porodice Cupara.

Završio je za učitelja. Oženio se Milicom i sa njom imao sinove Mišu i Branu i ćerku Nadu. Miša je bolovao i mlad umro. Brana je umro posle dolaska sa Solunskog fronta, 1918. godine. Došao je u svetloplavom francuskom šinjelu, sa šlemom na glavi. U Solunu, za vreme Prvog svetskog rata, savetovali su Mileta da pošalje i on, kao i drugi, sina Branu na školovanje u Francuskoj. Kategorički je odbio govoreći: “Ne, on mora da ide na front i oslobađa svoju zemlju”.

Cupare Članovi Mlade Bosne ispred Miletove kuće

Članovi Mlade Bosne ispred Miletove kuće

General među učiteljima

Mile je bio omiljena ličnost ne samo u Vranju, već i u Srbiji i, potom, u Kraljevini Jugoslaviji.

Bio je učitelj, odnosno, kako se govorilo, „general među učiteljima“. Pred Prvi svetski rat bio je u Narodnoj odbrani visoki funcioner za južne krajeve. Postao je sekretar Izvršnog odbora četničke organizacije u Srbiji.

Izvršini četnički odbor osnovan je u Vranju početkom avgusta 1903. godine i činilo ga je 30 najuglednijih Vranjanaca. Odbor je izglasao za predsednika Živojina Rafajlovića, sekretara Mihajla Stevanovića (Mileta Cuparu) i blagajnika kafedžiju Pantu Jovanovića, dok su članovi postali inspektor Monopolske uprave duvana Milan Graovac, šef železničke stanice Svetislav Lukić, apotekar Velimir Karić, trgovac Toma Stajić, apotekar Pera Kušaković, sudija Toma Đurđević, profesor Sima Zlatičanin, veterinar Boža Dragičević…

Mile Cupara je bio i dugogodišnji predsednik sokolskog društva „Dušan Silni“ u Vranju. Poznat kao „brat Mile“ ili „bata Mile“, uvek je cenjen i uvažavan. Njegovo područje rada bilo je, najpre, pretkumanovska Srbija, a posle oslobođenja 1918. i cela Jugoslavija.

Veličanstvo, ne postupa se tako sa prijateljima

Bio je istaknuti nacionalni radnik, blizak vladajućim krugovima u zemlji. Lično se poznavao sa regentom Aleksandrom Karađorđevićem. Međutim, kad je u vreme Solunskog procesa pripremano streljanje Apisu, Vuloviću i Mučibabiću, bio je, kao i mnogi drugi, duboko potrešen. Nije mogao da izdrži, pa je pri jednom susretu regentu Aleksandru otvoreno rekao: “Veličanstvo, ne postupa se tako sa prijateljima, ne valja to što radite”.

Aleksandar se okrenuo i bez pozdrava produžio put. Od tad je nastupila promena u političkom opredeljenju Miletovom. Postao je vatreni republikanac.

Pričalo se po Vranju da je kod njega boravio Gavrilo Princip i ostali članovi Mlade Bosne. Gavrila je učio da puca iz pištolja i da baca bombe. Bio je prvi instruktor srpskih specijalnih snaga.

Nakon ujedinjenja, gnevan što je Istra ostala van Jugoslavije, javno je govorio o zlodelima Italijana, o pogibiji Vladimira Gordana, a govore bi zavrašavao rečima: “Istru moramo osloboditi!”

Umro je relativno mlad, od posledica saobraćajne nesreće, tridesetiih godina 20. veka.

Kuća Mileta Cupare

Kuća Mileta Cupare

Mihajlo Stevanović bio je u pravom smislu unuk Miajla, Cupara u punom izrazu, od glave do pete. Ali, ako se zaviri malo dublje, naćiće se i osobine njegovog oca Stevana, a to su: produhovljenost, toplina i sklonost prema idealizmu i maštanju.

Po bogatstvu i društvenoj moći isticao se Đorđa. Odlikovao se upornošću koja je prelazila u tvrdoglavost. Važio je za inteligentnog, okretnog i sposobnog trgovca. U proizvodnji i prodaji užarije snašao se dobro i razvio je vremenom velike poslove. Za razliku od drugih u porodici, imao je smisla za trgovinu, pri čemu se isticao u ophođenju sa ljudima. Đorđa je prerastao sirovog gorštaka koji se tuđi od sveta. Njegova delatnost sa početka 20. veka u trgovini, javnom i kulturnom životu Vranja utkana je duboko u istoriju varoši.

Gospodin iz Bordoa

Cupare Nikola

Nikola Cupara

Đorđa se oženio Vaskom, pomalo džandrljivom ženom, koja je u porodici zavela svadljiv duh. Bila je zavidljiva i nije prezala ni pred čim u interesu svoje uže porodice. Rodila je dva sina, Nikolu i Mitu.

Posle smrti Vaske, Đorđa se oženio Marikom, lepom i prijatnom ženom i dobrom domaćicom. Ubrzo je i ona umrla i on se po treći put Cekom oženio, sa kojom je imao ćerku Lenu.

Bio je istaknuti nacionalni radnik i Bugari su ga, sa ostalim viđenijim Vranjancima, zaklali 1915. godine u Surdulici.

Njegovi sinovi bili su u početku bili naglašeno sebični, ali su se škrtosti oslobodili i opredelili se za lično uživanje, raskalašnost i galantnost. Voleli su kafanski život i ličnu afirmaciju, što nije bila osobina nijednog Cupare do tada. Ovome je doprinosila okolnost što im je otac bio bogat i što je relativno mlad umro, te ih nije u potpunosti uveo u posao. Imetak nisu uvećavali, već su ga polagano smanjivali.

Mita je živeo je od danas za sutra. Putovao je u Francusku, pa je potom govorio: “Ja sam gospodin iz Bordoa”. Umro je relativno mlad.

Šećer-mala

Nikola je radio u trgovini sa svojim ocem. Imao je trgovačku radnju u Solunu. Naočit, posedovao je sve manire svetskog čoveka. U trgovini nije imao okretnost i sposobnosti svoga oca, ali je, kao i svaki Cupara, bio uporan i tvrdoglav, možda i nešto naglašenije. Oženio se Stojnom, poreklom po majci iz Stajićevih i sa njom imao sina Đorđa i šest kćeri: Koku, Ljubinku, Katicu, Branu, Nadicu i Veru. Đorđe i Nadica umrli su kao deca. Nikola je prešao da živi u kući svoga tasta, Nikole Jorgaća, u današnjoj ulici Vule Antića. Tu ulicu, pred Drugi rat, u Vranju su momci zvali i „šećer-mala“, zbog raskošne lepote Nikolinih kćeri.

Cuparci su upamćeni u Vranju kao osorni, nepristupačni za spoljni svet. Uporni, tvrdoglavi, oni su bili dosledni, nemilosrdni kada treba da kažu istinu. Mnogo puta, zbog takvih stavova, gubili su pozicije, mada su visoko cenjeni i poštovani. U sredini u kojoj su živeli nisu uvek imali sreće. Svojom zatvorenošću i upornošću često su navlačili gnev okoline, koja ih je smatrala namćorima. Noseći kroz generacije svoje osnovne osobine, nisu bili uvek u stanju da se prilagode novim uslovima života. Bili su snažni, na svojim posedima i u zanatima, ali u novim uslovima trgovine nisu mogli da se snađu. Nisu imali duh trgovaca, nisu bili lukavi niti su umeli da se udvaraju ljudima. Nedostajao im je ljubazan osmejak. Nisu mogli da se pomire sa činjenicom da je mušterija uvek u pravu. Na bilo kakvu primedbu na cenu ili kvalitet robe odgovarali su osorno: “Sikter, bre, nadvor!”

Cuparska kafa

Pri kupovini i pogađanju robe bili su tvrdoglavi, „teški“ za dogovor. Nikola je poslove sklapao u kafani. Ubeđivanja i pogađanja su trajala dugo, po čitav dan i čitavu noć. Kada bi trgovci hteli da pođu, zaustavljao ih je govoreći kafedžiji: “Dete, donesi još jednu kafu!”

Kafa, po dogovoru, nikad nije stizala. I danas kod starijih Vranjanaca kad kafa “kasni” može se čuti: “Ajde bre, će bidne li taj cuparska kafa?”

Cupare ne treba gledati samo spolja. Iznutra, bili su izrazito duševni ljudi, privrženi porodici i u raskoši i u nemaštini. Oni su sentimentalni, kada treba i nežni, ali su to vešto prikrivali u sebi. Držali su se dalje od intimnih bliskosti. Neizmerno su voleli svoju decu, ali retko su pružali ruku da ih pomiluju. Teško su podnosili izražene grubosti prema svojima, ali to nisu pokazivali. Zbog toga su patili, srce „stezali u kamen“.

Ženski članovi porodice bili su uporniji, otvoreniji za spoljni svet, ali nisu odstupale ni od cuparskih osobina. Njihovi muževi su uvažavali porodicu Cupara. Bile su, u većini slučajeva, dominantne u svojim porodicama.

“Cuparke ostanaše Cupare”, govorilo se. I nakon udaje su nosile porodično ime, pa i njihova deca. “Ene ga, ide cuparsko Kosarče, tako se ukazivalo na devojku koja je po majci bila Cupara.

Do današnjih dana prošlo je desetak generacija Cupara. Po ženskoj liniji imaju mnoštvo potomaka rasutih po Srbiji i svetu. U Vranju su prodali imetak. Kapija, delovi dvorišta, podsećaju na njih.

(Kazivač: Momčilo Sentić, potomak Tome Cupare – od ćerke Stojne).

 

Ministarstvo kulture i informisanja Stare vranjske porodice

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.