Dobio sam smeštaj kod Nemca, predsednika opštine. Nameštenu sobu i hranu. Imao je ženu i dve ćerke lepotice, srednjoškolku i studentkinju. Vodili su me u goste, pokazivali ogromno imanje i bogatstvo. Govorio sam sebi: ‘Red je, Džipko, da uživaš! Malo li si propatio?’ – seća se Vlada.


Piše: Dušan Đorđević


 

Prema predanju, koje se prenosi u izuzetno razgranatoj porodici Džipkovića, rodonačelnik njihove loze bio je Paun. Živeo je u Donjem Stajevcu, u Gornjoj Pčinji. Kao mladić bio je veoma živahan, okretan i spretan. Umeo je da se popne na najviše drvo, a na livadama da se akrobatski okreće u vazduhu. Seljani, kad bi ga videli kako skače, govorili su: „Ene ga, sad će se džipka. Vidi kako se džipna…”

Tako je i dobio nadimak Džipko, koji se preneo i na potomke. Od nadimka nastaće i prezime Džipković.

Džipkanje do Vranja

Paun je imao dvojicu sinova, Stojana i Ristu. Oni su u jednom trenutku odlučili da napuste planinske vrleti i nasele se negde u pitomini, gde bi oformili svoja nova ognjišta. „U 19. veku Stojan je stigao u Vranje, a Rista, posle oslobođenja od Turaka i bekstva Arbanasa, u surduličko selo Jelašnica. Tu su oformili posede i porodice. U Jelašnici postoji Džipkova česma i Džipkova mahala, deo sela. Džipkovići slave Aranđelovdan“, piše Jovan F. Trifunovski u knjizi „Vranjska kotlina“.

Stojan je u Vranje stigao kao „slobodnjak“, nenaviknut na kulak, pa je to uticalo i na njegovo prilagođavanje. Interesovala ga je trgovina, ili mehana, gde bi radio a da ne zavisi od dobre volje Sulejman-bega i njegovih zaptija. Tako je vaspitao i sinove Nikolu i Đelu, sa kojima će početi nagli uzlet porodice. Nikola će ostati u Vranju, a Đela će se preseliti u Aleksinac. Tako će nastati tri ogranka brojne porodice Džipkovića, u Vranju, Aleksincu i Jelašnici, odakle će se kasnije raseljavati širom Srbije.

U vreme kada se u Vranju šuškalo da je Turcima odzvonilo, mladi Nikola „imao je nos“ da oseti pogodan trenutak kada su zemlja i nekretnine najjeftinije bile i za kratko vreme stekao je poprilično bogatstvo.

Posrednik u prodaji turskih kuća

“Bio je vešt safar, trgovac novcem i nekretninama. Odmah po oslobođenju, 31. januara 1878. godine, bio je posrednik u prodaji turskih kuća i imanja, neka vrsta začetnika bankarstva u novooslobođenoj varoši. Zahvaljujući svojoj umešnosti, brzo je stekao zavidno bogatstvo i pretvarao ga je u nekretnine: njive, vinograde, livade, voćnjake… U Vlajinskom sokaku, tada u donjem delu varoši, kupio je više kuća od Turaka”, pričaju potomci.

Kasnije je zadržao tri kuće za svoje potrebe, a ostalo je prodao novopridošlicama. Na dan venčanja sa suprugom Stanom u dvorištu su zasađene kruške blagun i vodenac, koji i danas svojim gorostasnim stablima krase avliju.

Džipkovi Nikola Džipko, drugi red, treci s desna

Nikola, sedi u drugom redu, treći s desna

Džipkovi i kumarevska polja

Nikola je u centru varoši, na glavnoj ulici, kad se izađe iz Vlajinskog sokaka, imao kafanu „Stara Srbija“, albatnicu (kovačnicu) i furnju (pekaru). Kafana je bila prostrana, sa salom za slavlja, štalom za konje i volove i sa sobama na spratu za noćivanje. Nikola nije radio, već se bavio rentiranjem, koje je u to vreme bilo veoma unosno. Kafanu je izdao Krsti bifedžiji, koju će varošani upamtiti kao „Krstina kafana“. Stekao je vinograde i njive, najviše u prigradskom naselju Raška i u banjskom selu Kumarevu. U Kumarevu su bila na daleko poznata Džipkova kumarevska polja, na kojima su radili brojni seljani i sa kojih je ubirana bogata letina.

Nikola je u braku sa Stanom imao sina Đorđa i ćerke Aleksandru (Sandu) i Dušanku (Dudu). Imućan i poštovan u to vreme, Sandu je udao za Ristu, iz poznate familije Goločevci. Dudu je udao za trgovca Kostu Bogdanovića. Ona je mlada umrla i ostavila za sobom ćerku Anastasiju. Kosta nije hteo da vodi računa o ćerki, pa je brigu o njoj preuzeo Nikola. Anastasija je izrasla u prelepu devojku i Nikola je, sa bogatim mirazom, udao za trgovca Janču Dingarca.

I sud odlučio da je Janča prava prilika

“Interesantno je, imamo sudski dokumenat iz tog vremena, da je Kosta tužio Nikolu što ga nije konsultovao oko ćerkine udaje. Sud je, imajući uvid u sve podatke u vezi sa odrastanjem Anastasije i podatke o Janči, doneo presudu u korist Nikole. ‘Janča je prava prilika za Anastasiju’, piše između ostalog”, navode potomci.

Đorđe, ili Đoka Džipko, kako je bio poznat, kao mlad se ozbiljno razboleo i preležao je zapaljenje mozga. Vranjanci su ga upamtili kao povučenog, i kao čoveka koji se užasno bojao mačaka. Kao takvog kroz život je morao da ga vodi otac Nikola, a potom i sin Dragutin (Guta). Zbog imućnog stanja, nije bilo teško da ga ožene. Sudbina je htela da se Đoka Džipko ženi tri puta. Prve dve žene su umrle, a treća, Dika, doživela je duboku starost.

Tri ženidbe

Sa prvom ženom, Dojkom iz Stubla, imao je troje dece: sina Dragutina i ćerke Dragicu (Dragu) i Stanu.

Dragica se udala za Božidara Janjića Pribojčeta. Imali su dvojicu sinova, Đorđa, veterinara, i Životu (Žiku), nekadašnjeg direktora trikotaže „Vranjanka“.

Stana se udala za Andru Jankovića, rođenog brata poznatog vranjskog trgovca i zadužbinara Jovana Jankovića Lunge. Andra je bio monopolski činovnik i nakon Drugog svetskog rata živeli su u Beogradu. Imali su sina Čedomira, koji je radio u turizmu, i ćerku Ljubinku (Seku), profesoricu francuskog jezika u vranjskoj gimnaziji.

Džipkovi Dragutin

Dragutin

Dragutin je bio ponos porodice. Deda Nikola spremao ga je za trgovca i u njemu video sposobnog i visprenog mladića koji će očuvati i povećati imetak i ugled Džipkovića. Poslao ga je na školovanje u Solunu, gde je završio Trgovačku akademiju. Tamo je radio u lokalu svog zeta Janče Dingarca i tu stekao potrebno iskustvo. Prvi svetski rat je proveo u Solunu, a po oslobođenju vratio se u Vranje i preuzeo brigu i upravljanje velikim imanjem, kao i tutorstvo nad ocem. Nastavio je da se bavi rentijerstvom.

Bolest u hladovini

Guti Džipku je sve išlo od ruke. Oženio se Zagorkom iz familije Pižini, sa kojom je imao četvoro dece: Nikolu, Vladimira, Miroslavu (Miru) i Oliveru (Veru).

Obožavao je konje, „nije bio na svom pastuvu samo kad spava“, govorilo se po Vranju. Imao je posebnu štalu za njih. Obilazio je imanja u Kumarevu, Raški, svuda u okolini Vranja. Svi su mu se divili.

Džipkovići su napredovali, ali od nesrećne sudbine nije moglo da se pobegne. Guta se 1937. vraćao sa imanja iz kumarevskih polja i gonio žurno svog konja do imanja u Raški, gde je stao da se odmori. Raška je u to vreme bila poznato mesto po tome što su u njoj bogati Vranjanci, na svojim čivlucima, davali sebi oduška. Umoran, konja je pustio da pase po livadi, a on je legao ispod šljive i zaspao čvrstim snom u hladovini. Zemlja je bila vlažna. Kada je došao uveče kući osetio prve bolove i vrućicu. Iznenada, na žalost svih, Guta je umro u 39. godini.

Bokser u Beogradu

Džipkovi Nikola, ubijen 1941

Nikola, ubijen 1941.

Starijeg Gutinog sina Nikolu put će odvesti u Beograd, gde će učiti mehaničarski zanat, ali se mehanikom nikad nije bavio. U Beogradu je upamćen kao bokser teške kategorije. Rat ga je zatekao u vozu, na stanici u Leskovcu, sa komunističkim materijalom u džepu. Nemci su izvršili raciju i uhapšen je. Zbog ubistva nemačkog vojnika, u okolini Leskovca, određeno je sto civila za streljanje. Među njima i Nikola. Streljali su ih u jesen i bacili u jamu u blizini grada.

Vlada Džipko, drugi Gutin sin, jedini je u famijili morao da se opredeli za težak radnički život. Želeo je svoje parče hleba i dao se na učenje stolarskog zanata. Kao kalfa radio je kod poznatog majstora Hranislava Cvetkovića, a kao majstor u radnji poznatog komuniste Čede Stajića.

Čim je zaratilo, 1941. godine, kao devetnaestogodišnjak, otišao je u Vranjsku četu Kukavičkog partizanskog odreda, koja je delovala u Poljanici, na potezu Lalince – Studena – Tumba. U partizanima će se razboleti od kile. S proleća 1942. godine odlučeno je da se preko partijskih veza operiše u Leskovcu. Veza je bio Ilija Tonić. Čekajući na operaciju, radio je u kafani. Dan pre operacije izašao je u nabavku, u centru grada. U tom trenutku centar grada blokirali su Nemci i nastala je racija i hapšenje.

Lagerfirer Vilki

Vlada Džipko našao se u vozu za Nemačku. Čekala ga je ineternacija. U prljavom vagonu savijao se od bolova. Pred Nemcima morao je, onako bled i iznuren, da izigrava zdravog i za rad spremnog mladića. Krajnje odredište zarobljenika bio je Dortmund, grad metalne industrije. Smešteni su u drvene barake, pored fabrike u kojoj su izrađivane čelične konstrukcije. Nakon lekarskog pregleda, Vlada je dobio uput za bolnicu, gde su ga odmah operisali i nakon nedelju dana vratili u logor, sa dijagnozom: zdrav i sposoban za rad.

U logoru je bio sa Vranjancima Sretom Nikolićem i Đokom Šutilovićem. Oskudno odeveni, u specijalno obeleženim radničkim odelima, delovali su kao aveti. Posao je bio iscrpljujući, a od hrane dobijali su veknu hleba za tri dana i jednom dnevno nešto nalik na splačine. Komandant logora, lagerfirer Vilki, bio je prek i okrutan čovek. Nije dozvoljavao nikakvu vrstu neposlušnosti, bojkota ili nediscipline. Kažnjavao je zavisno od prekršaja: od batina do iznurivanja na poslu, koje se najčešće završavalo smrću.

“Posebno su zime bile jake. Firilo je na sve strane. Nesnosna promaja kosti je probijala. Bez grejanja, promrzli, radili smo sa gvožđem koje nam je paralisalo prste. Ja sam na bormašini ručno bušio metalne šipke. Nikako da ispunim normu. Imao sam šefa, Nemca, nalik keru. Obilazio je krugove oko mašine i pretio. Nismo imali zaštitne rukavice ni maske. Pazio sam lice, posebno oči, da ih piljci ne ozlede. Crne prašine je bilo u izobilju. Gutali smo je nemilice. Od dreke šefa lagano sam ludeo. Ako me prijavi sledila bi kazna. Počela je da me muči vrtoglavica. U jednom trenutku pomislio sam da sam gotov, da je došao kraj. Počeo je otvoreno da preti. Čekao sam pauzu. Grozničavo razmišljao: šta, kako? Da li da sebi prekratim muke ili šefu dođem glave?” – priča Vlada Džipko.

Spas u samopovređivanju

Iskoristio je jednu od pauza i brenerom osmudio šaku i podlakticu desne ruke. Plamen je stvorio bolne opekotine. Prebačen je u logorsku bolnicu, gde je rana sanirana. Morao je da se javi nakon dva dana.

“Pred javljanje stavio bih na ranu sos-gas i ona nije mogla da zaraste. Bolovi su bili nesnosni. Osećao sam ih u korenu kose. Ali, i dalje sam bio na poštedi. Srećom, šefa nalik na kera su promenili. Došao je drugi, sušta suprotnost. Smiren, razuman, osećao je kraj fašističke Nemačke. U logoru sam proveo više od dve godine”, kaže Vlada.

Ono što nikad neće zaboraviti su stravična saveznička bombardovanja Dortmunda. Grad je bio potpuno u ruševinama.

“Ne mogu da zaboravim fosforne bombe, koje su izazivale požar. Naše barake u logoru tri puta su izgorele do temelja. Sirene, uzbune, bežanje Nemaca u skloništa, naše ostajanje i rad na mašinama, vika pomešana na raznim jezicima, gašenje vatre, nedostatak vode, nesnosan lavež vučjaka, prljavština od gari i čađi, glad koja razara utrobu i budi me u snu. U toku meseca najmanje deset bombardovanja je bilo”, priča Vlada.

Vlada i Kruna Džipkovi

Kruna i Vlada

Šutilova vekna

Vlada pamti incident koji će promeniti tok njegovog daljeg bitisanja u nemačkom zarobljeništvu. Jedanog dana, prilikom dopremanja hleba u krug fabrike, vrata na vozilu su bila otvorena i vekne su virile. Vladin zemljak Đoka Šutil nije mogao da izdrži, okrenuo se, video da nikog nema, prišao vozilu, uzeo veknu i smotao je pod bluzu. Sve to, sa sprata zgrade u kojoj je boravio gledao je lagerfirer Vilki. Izleteo je i ustremio nemačkog ovčara na Đoku. Rastrgao bi ga da se nije umešao Vlada. „Gospodine, on je gladan! Oprostite mu, on je gladan!” Vilki je ostavio Đoku na miru, ali Vladu nije. Od toga dana tukao ga je pri svakom ulasku i izlasku iz fabrike: šamarima, pesnicama, šutiranjem nogama.

“Osećao sam se bedno. Razmišljao sam samo o bekstvu. Zamolio sam šefa da mi pomogne. ‘Kako?’ – pita me. Zatražim cipele, pantalone, košulju i kaput. Staro, samo da je zdravo. Doneo mi je. Presvukao sam se i sačekao uveče uzbunu. Civili Nemci ulazili su u fabrička skloništa. Po prestanku uzbune izašao sam sa njima neprimećen. Došao sam do centra grada. Padao je mrak. Odlučio sam: idem na sever. Krenuo sam pešice, u neizvesnost. Danima, doživljavajući razne peripetije, lutao sam okolnim regionalnim putevima. Spavao u drvenim trapovima za krompire, po štalama, na oranicama među brazdama. Nailazio sam na patrole… Znao sam nemački, snalazio se…” – priča Vlada.

Starešina prihvatnog logora

Uspeo je da stigne u Varburg i prijavio se Amerikancima. Smešten je u jednu veliku školu, gde je bilo tri do četiri hiljade oslobođenih zarobljenika. Vladala je nedisciplina, krađe su bile redovne. Amerikanci su ih jednog dana postrojili i pitali ko zna nemački i ruski. Neko je pokazao prstom na Vladu. Odveli su ga u komandu. Objasnili mu da ga postavljaju za starešinu prihvatnog logora. Biće njihov činovnik, imaće sve privilegije, zauzvrat mora da zavede red u prihvatnom centru.

Džipkovi Dobrivoje Džipko, 1938

Dobrivoje Džipko 1938. godine

“Red je zaveden, a ja sam dobio smeštaj kod Nemca, predsednika opštine. Nameštenu sobu i hranu. Imao je ženu i dve ćerke lepotice, srednjoškolku i studentkinju. Vodili su me u goste, pokazivali ogromno imanje i bogatstvo. Govorio sam sebi: ‘Red je, Džipko, da uživaš! Malo li si propatio?’ – navodi Vlada.

Tako je bilo sve dok jednog dana studentkinja nije ušla u njegovu sobu i predložila da zasnuju brak. Njen otac ga je cenio, neko je trebalo da vodi računa o bogatstvu. Rekao je da će razmisliti. Ujutru je, sa cipelama u rukama, pobegao transportom koji je išao u Milhauzen.

Odatle će se vozom vratiti u Jugoslaviju.

Ženidba na partijskom sastanku

Po dolasku u Vranje, ženi se, na partijskom sastanku, Krunom, iz familije Bizaci. Sa njom je proživeo srećno preko 60 godina u braku. Imaju troje dece: Mitu, Snežanu i Dušanku.

Ono po čemu ga Vranjanci pamte je golubarstvo, ptičarstvo i fudbal. Čuvao je po stotinak golubova okretača od 1937. godine. Kanarinaca od 100 do 120. Imao je bele kokoške, šatke. Fudbal nikad nije igrao, ali je glavu „davao“ za OFK Beograd. Zarazio se gledajući pre rata Mošu Marjanovića i Glišovića u dresu BSK. Nakon rata se veselio i plakao sa „romantičarima“. Odlazio je redovno na utakmice, dan pre i vraćao se dan posle. Ostajao je i pomagao da se počiste tribine. Deca u ulici željno su ga očekivala kada pobedi OFK. Bilo je čašćavanja po nekoliko dana.

POTOMCI

Gutina ćerka Miroslava udala se Blagoja Petrovskog, vojno lice, sa kojim je živela u Novom Sadu. Druga, Olivera, udala se za Radoja Radeta Kočića, kasnije direktora OŠ „Vuk Karadžić“.

Đoka Džipko je sa drugom ženom, Jelisavetom (Setom), čiji su preci bili Srbi iz Štipa, imao sinove Duška i Dobrivoja i ćerku Ljubinku. Duško je umro kao dečkić. Dobrivoje se oženio Zorom Maškovom, setrom poznatih vranjskih sodadžija. U braku su imali sina Aleksandra (Sašu), inženjera metalurgije, koji sa suprugom Slobodankom i sinovima Dejanom i Srđanom živi u Beogradu, i ćerku Veru, udatu za Petra Savića, republičkog poslanika u SFR Jugoslaviji.

Ljubinka Džipkova se udala za Milana Petkovca, mladića iz poznate vranjske porodice Petkovci.

Nakon smrti Jelisavete, Đoka Džipko se i treći put oženio, i to Darinkom (Dikom), udovicom iz familije Vuksanci. I jednom i drugom bio je to treći brak po redu. Imali su četvoro dece: Jelenu, Vidu i blizance Mihajla (Mileta) i Milkicu. Dika Vuksanka je u kuću dovela i dvoje svoje dece, Danu i Čedomira. U jednom trenutku u kući je bilo dvanaestoro Đokine dece.

Jelena se udala za Atanasa Tasu Pešića, ekonomistu, a Vida za Ranka Stošića Ježu, trgovca.

Mihajlo se oženio Milosijom. Zadesio ga je Sremski front, krajem 1944. godine, gde je teško ranjen. Igubio je nogu, postao invalid i radio kao blagajnik u Gradskom zanatsko-uslužnom preduzeću „Metalcu“. Izrodio je dvojicu sinova, Aleksandra i Miroslava, i ćerku Milku.

Milkica se udala Ratka Milenkovića iz Vranja. Umrla je veoma mlada, u 24. godini i za sobom ostavila ćerku Mirjanu, koja se odeselila u Beograd.

 

Ministarstvo kulture i informisanja Stare vranjske porodice

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Save

Save

Save

Save

Save

Save