Vojnici su radionicu pregradili daskom od ostatka kuće i zapečatili je voskom. ‘E, pa, Uroše, od danas ovo je naše! Ako hoćete da nosite glavu na ramena, vosak da čuvate bolje od nje!’ – rekli su i s jasnim osmehom prezira otišli uz pozdrav: ‘Doviđenja, Grofovi!’


Piše: Dušan Đorđević


 

Kada je Uroš Dončić Grof 1932. godine kupio prvi razboj iz Nemačke nije ni bio svestan da je udario temelje modernoj tekstilnoj industriji u Vranju, ali kasnije će mu ljudi zadojeni ideologijom “jednakih stomaka”, pored mašina, oduzeti i deo duše ispunjen snovima i ambicijama.

Od vunovlačare do trikotaže

Otac je zanatsku trikotažnu radionicu otvorio 1926. godine, odmah iznad mosta, preko puta Amama, gde je bila porodična kuća. Počeo je sa nekoliko štrikaćih i šivaćih mašina“, priča njegov sin Jovan.

Uroš je pre toga radio sa ocem Antanasom i braćom Petrom i Dimitrijem u vunovlačari, koja je u to vreme donosila solidne prihode. Ambiciozni i istraživački duh mladog Uroša nije se zadovoljavao prosečnošću, uvek je težio inovacijama, prateći šta se zbiva u zemlji i inostranstvu.

Predosećao je da će vunovlačarstvu kad-tad doći kraj, zato se opredelio za trikotažu, koja je tek krčila put na tržištu Srbije. Za oca je rad bio svetinja, ali nije zanemarivao ni život. Uspeo je 1926. godine da kupi automobil marke “opel”, što je za Vranje bio prvorazredni događaj. Voleo je da se provoza do Vranjske Banje, a vozač mu je bio iz familije Povijenci. Zavidni sugrađani govorili su glasno: Pogledaj ovog, kao da je pravi grof, kaže Jovan.

Tako je familija dobila nadimak Grofci, koji će joj po dolasku komunista na vlast biti “samar na leđima”.

Grof - Antanas i Uroš sa porodicama

Antanas i Uroš sa porodicama (u levom uglu)

Pešice do Prohora Pčinjskog

Otac Urošev, Antanas, ostao je da živi u kući sa sinovima Dimitrijem i Petrom. Umro je 1943. godine, u 78. godini života, nakon odlaska i povratka, peške, u manastir Prohor Pčinjski, 1. novembra, na manastirsku slavu. Nazebao je, zalegao u krevet i više nije ustao.

Otac je pričao da su ga molili da ne ide, jer je bilo hladno. Ali, nešto ga je vuklo. Osećao je nemir u duši, predosećao “krupnu rabotu” i otišao da olakša dušu“, ostalo je u Jovanovom sećanju.

Vunovlačara je nastavila da radi sve do 1952. godine. Posle rata nije išlo, vladala je besparica, a mušterija, uglavnom iz obližnjih sela, bilo je sve manje. Katanac je došao sam po sebi.

Široki šalovi

Otac je od 1932. godine počeo proizvodnju dugačkih i širokih šalova, koji su bili u modi i po kojima će se pročuti od Kosova do Vojvodine. Posao mu je lepo krenuo, sukcesivno je kupovao mašine, jednu specijalno iz Beča, tako da je pred rat falila samo snovaljka da bi zaokružio proces proizvodnje“, ističe Jovan.

Pred sam rat, da „osnovu“ ne bi nosio u Paraćin, kupio je mašinu snovaljku od poznatog Vranjanca Jovana Stevanovića, od Jove Čaplje, kako su ga svi zvali. Platio je Jovi u to vreme 100 zlatnika napoleona. Jova Čaplja je predosećao rat i nije hteo dinare.

Trikotažerska radionica “Balkan” proizvodila je šalove, džempere, pulovere, kape i drugo, sa svim izgledima da izraste u pravu fabriku, prvu te vrste u Vranju. Da nije došlo do rata, tako bi i bilo.

Radionica je bila u sastavu današnje kuće, koja je sagrađena 1919. godine, a otac je kupio 1934. godine. Prema ulici bila je velika kapija, dvorište opasano visokim zidovima, u kuću se ulazilo kroz loznicu, a unutra, šest soba visine 3,6 metara, u produžetku radionica u kojoj je radilo od 12 do 15 radnika, pomoćno odeljenje i veliki podrum“, opisuje Jovan.

Grof desno kod Čatlajaca

Uroš Grof (sedi treći s desna) kod Čatlajaca

Rat nikome dobro nije doneo

Uroš je u prvom braku sa Dragicom imao sina Dragomira, poznatog fudbalera vranjskog Hajduka pre Drugog svetskog rata. Dragica je mlada umrla, posle porođaja, pa se Uroš oženio Jelicom, koja je bila iz poznate leskovačke familije. Kao i trikotaža i porodica će se uvećavati. Imaće sa Jelicom još petoro dece, sinove Jovana i Aleksandra i ćerke Ljubinku, Ljubicu i Paraskevu (Polu).

Čim je počeo rat, 6. aprila 1941. godine, Uroš Grof je raspustio radnike.Bolje da idete kući, ne znam šta će biti, nijedan rat dobro nije doneo“, rekao im je. Zatvorio je radionicu i ona za vreme rata nije radila.

Sreća što nisu bili naši!

Za vreme rata, seća se Jovan, zahvaljujući majci Jelici, Uroš nije deportovan na prisilan rad. Bilo je to 1942. godine, kasna jesen, klali su svinju. Nemci su bili stacionirani u parku, pod šatorima. Tražili su sposobnu mušku radnu snagu. Ljudi su se krili po kućama. Uroš je postavio Jovanovog brata pored kapije da pazi ako naiđu Nemci. Dete se zaigralo i zaboravilo. Odjednom, njih nekoliko sa mašinkama ušlo je u dvorište. Od straha, mesar je otkačio svinju s čengela. Naredili su da Uroš pođe. Jelica je hrabro izašla pred njih i počela na nemačkom da objašnjava da je porodica velika, deca malena, meso će se pokvariti, a oni umreti od gladi. Nemci su obećali da će ga pustiti uveče, samo da pomogne u nekim radovima kod parka.

Nemci su održali reč. „E, sreća što nisu bili naši! kasnije je često uzdisala Jelica, aludirajući na ono što će ih snaći posle rata.

Jovan kazuje da radionica i posle rata nije radila. Sa dolaskom komunista, Grofovi su proglašeni za državne neprijatelje i živeli su u nekom zlokobnom iščekivanju.

Uroš Grof

Uroš Grof

Uzedoše nam, sine, radionicu

Bio je kraj aprila, 1948. godine, u vreme kada kaplju loznice. To se dešava uvek u proleće kad se okroje. Nije slučajno što su kapale baš tada, učinilo mi se kao da plaču“, priča Jovan, dok mu suze idu na oči.

Toga dana došao je iz škole, imao je 10 godine i video u dvorištu sedam-osam ljudi gde galame. Prestravio se kad je video dvojicu vojnika s puškama. Majka mu je prišla i bolno uzdahnula: “Uzedoše nam, sine, radionicu”. Jovan je video i oca, zgrčenog, s bolnom grimasom na licu. Znao je da ga je napao čir na želucu, od čega je i inače patio.

Uplašen, stao je do loznice i zaplakao. Majka Jelica je primetila i, gladeći mu kosu, poljubila ga u obraz i kazala: “Sine, ti li to plačeš”? “Ne, mama, samo tako… stavio sam kapi od loznice na oči!” Majka ga je čvrsto zagrlila. Osetio je toplinu majčinog srca, neraskidivu pupčanu vezu ljubavi i zaštite zasnovane na njoj.

Vojnici su pregradili radionicu daskom od ostatka kuće i zapečatili je voskom. E, pa, Uroše, od danas ovo je naše! Ako hoćete da nosite glavu na ramena, vosak da čuvate bolje od nje! – rekli su i s jasnim osmehom prezira otišli uz pozdrav: Doviđenja, Grofovi!‘“ – seća se Jovan.

Gladne godine

On navodi da je Uroš zamolio suprugu Jelicu da mu donese kašičicu sode bikarbone. Rastvorio je u hladnoj vodi i popio, povratio se koliko-toliko i prvo što je rekao bilo je: “Proći će njihovo. Mašine će biti opet naše! Tada su mu oteta četiri razboja, jedna snovaljka, dva špuleraja i više manjih mašina, štrikaćih, šivaćih i overloha.

Oca nikad nije napuštala nada. Imao je osobinu, kako kažu Vranjanci koji su ga poznavali, da u najtežim situacijama bude ‘ladan kao špricer. Zato je i doživeo duboku starost, nadajući se do poslednjeg dana da će mu vratiti mašine, makar i u delovima“, kaže Jovan.

Po oduzimanju radionice porodicu Uroša Grofa zadesila je nemaština. Biološki opstanak porodice bio je doveden u pitanje.

Bile su to gladne godine. Prodavali smo vredne stvari iz kuće da bismo preživeli. Otac bi dovodio seljake, koje je poznavao, u kuću i za brašno davao ono što bi im se dopalo“, seća se Jovan.

Ono što ga boli to je da ih u to vreme niko nije pitao kako im je, a kamoli da ponudi pomoć. “Možda su se bojali da neko ne uperi prst i kaže: šuruju s Grofcima, narodnim neprijateljima!

Vida Muge

Nakon godinu dana, 1949. godine, nova vlast je došla da otvori radionicu i pusti je u rad. Otpečatili su vosak, za direktora postavili Uroševu predratnu učenicu, polupismenu “udarnicu” Vidu Muge, Crnu Vidu. Posao nikako nije mogao da krene, jer niko nije znao da pusti mašine u rad. Pozvali su Uroša i ponudili mu da radi u novotvorenoj držanoj trikotaži, a zauzvrat dobiće bonove za hranu, odeću, obuću.

Nije mnogo razmišljao. Pristao je. Pogledao u nas šestoro i rekao majci: Njih moram da spasim! Tako je otac počeo da radi kao radnik i majstor u svojoj radionici“, priča Jovan.

Radio je Uroš po celi dan. Samo što bi ručao i legao da se odmori, zvali bi, jer bi došlo do nekog zastoja. Rad mu nije smetao, ali u početku bilo je svakojakog omalovažavanja. Smejali su se, zadirkivali ga, sarkastično zvali gazdom i slično. Nije tim sitnim pakostima pridavao značaj. Kasnije, kada je izlazio u penziju, te iste radnice kupile su mu ručni sat. “Vreme čini svoje, nikad glavom kroz zid”, bila je Uroševa životna deviza.

Grof nije dočekao povratak mašina

Radionica je radila do 1974. godine. Najbolje Uroševe mašine, neizraubovane, nemačke, prenete su u novu zgradu trikotaže “Vranjanka”, preko puta stare kasarne. Uroš je u svojoj radionici dočekao penziju 1966. godine. Od firme je tražio da mu kupi povratnu kartu do Hamburga, gde je kao gastarbajter radio sin Jovan. Dobio je kartu i kod Jovana proveo desetak dana.

Mesto ga nije držalo. Išao je da gleda mašine. Oduševljavao se radnim Nemcima. Slušaj, sinko, ovo snebivanje po Hamburg nije za tebe, nego da kupimo mašinu i kod kuće da nastavimo da radimo trikotažu na sitno, ali biće dovoljno za nas” – seća se Jovan, koji se nakon nepune dve godine provedene u Hamburgu vratio i počeo uz pomoć oca da radi trikotažu, počev od 1971. godine.

Brzo je savladao posao. Uroš je bio presrećan.

Posebno ga je nešto uhvatilo 1974. godine. Čuli smo da se tada neki naši razboji koji su zastareli za industrijsku proizvodnju uništavaju. Bukvalno se lome čekićima. Tada je otac bio kod tadašnjeg direktora Pamučnog kombinata i vratio se veseo zbog obećanja da će mu vratiti mašine. Ipak, negde je zapelo, pa mašine nismo tada dobili“, kaže Jovan.

Pera Grof

Petar i Dragica Dončić na venčanju

Nažalost, Uroš Dončić Grof nije dočekao povratak mašina. Umro je u 95. godini života. Sedam meseci nakon njegove smrti stiglo je nekoliko izraubovanih mašina u dvorište. Sa njima stigla je i TV ekipa, lokalni novinari. Sve je bilo upriličeno, ništa da ne fali, samo Uroša nije bilo.

Zakasnili ste malo, rekao sam im, otac bi se mnogo više radovao od mene. Primio sam ih iz sentimentalnosti, zbog uspomene na oca Uroša. Od njih nije bilo vajde. Falili su delovi, a već sam imao nove mašine koje sam kupio i koje su zadovoljavale moje potrebe“, navodi Jovan.

Odlazak u Bugarsku

Petar i Dragica Dončić imali su trojicu sinova, Blagoja, Mileta i Danila, kao i četiri ćerke, Dobrilu, Kevu, Miru i Vericu. Pera Grof je imao kuću na današnjem Trgu 7. septembra broj 13 u naselju Tulbe, gde je živeo sa ocem Antanasom i bratom Dimitrijem. Pre Drugog rata bio je trgovac paprikom, a držao je i šnajderske kurseve, jer je jedno vreme radio u vunovlačari sa sa ocem i braćom Urošem i Dimitrijem.

Pera Grof je zbog trgovačkih poslova stalno odlazio u Bugarsku. Tamo je upoznao trgovca, za koga je govorio da je domaćin i zadržan i rešio je da se orode. Za svog Danila isprosio je njegovu ćerku Mariju. Danilo je do 1942. godine radio u vranjskom sudu, a potom je prešao u Plovdiv. Kod Vranjanaca je upamćen po tome što je mnogima koji su bili internirani širom Bugarske pomagao na razne načine. Ubrzo se uključio u bugarski antifašistički pokret i postao član BKP.

Sa Marijom je izrodio četvoro dece, od kojih se Vranjanci sa posebnim pijetetom sećaju rano preminulog Petra Pepija Dončića, jednog od najboljih fuidbalera svih vremena u Vranju, Skoplju i Prištini. Pepijev sin Danilo, koji je ime dobio po stradalom dedi, igrao je fudbal za nekoliko srpskih klubova, pa i u kruševačkom Napretku. Istakao se je kao fudbalski trener, vodio je i osvajao titule šampiona sa klubovima na Malti.

Grof Familija Dončić Petar i Dragica

Petar i Dragica Dončić sa decom

Plovdivski proces

Danilo Dončić imao je tragičan životni put, od sudskog činovnika do 1942. godine u Vranju, do člana Komunističke partije Bugarske i predsednika Narodnog fronta Jugoslavije u Bugarskoj do 1948. godine, a od proglašenja rezolucije Informbiroa „titoista“ i špijun FNR Jugoslavije. Na Plovdivskom procesu, 30. decembra 1951. godine, osuđen na smrt streljanjem. Kazna je, prema zvaničnim bugarskim dokumentima, izvršena 6. aprila 1952. godine.

Grof Danilo Dončić

Danilo Dončić

Odbijanje da se stavi u tajnu bugarsku policijsku službu biće glavni razlog hapšenja, a povod je bio banalan. Prilikom ulaska u prostoriju Narodnog fronta Jugoslavije u Sofiji oštro mu je zamereno što nije sa zida skinuo sliku Josipa Broza Tita. Nakon toga, kancelarija je zatvorena. Danilo, kao predsednik, bio je jedan od glavnih organizatora Društva srpsko-bugarskog prijateljstva po završetku Drugog rata.

Inkvizitorska Kominterna

Uhapšen je aprila 1951. godine na plovdivskoj železničkoj stanici i odmah sproveden u istražni zatvor. Supruga Marija četiri meseca nije znala šta se sa njim dešava. Njegov hod po jezivim, krvavim inkvizitorskim mukama bugarske Kominterne trajaće gotovo godinu dana.

Naći će se u grupi sedmorice optuženih, od kojih je jedan, kao kriminalac, bio provokator i svedočio je protiv njih. Isleđivanje Danila Dončića do konačnog priznavanja optužbe pod nečuvenim metodama torture trajaće do kraja godine, a suđenje će biti prema pisanju beogradske „Borbe“ od 27. do 30. decembra 1951. godine pred plovdivskim sudom na kojem je Danilo osuđen na smrt streljanjem.

Prema pisanju beogradske „Borbe“ od 15. janura 1952. godine: „Svakome od optuženih po šablonu se imputira nešto iz oblasti političke špijunaže, pa nešto iz oblasti ekonomske i, na kraju, iz vojne špijunaže. Danilo Dončić je – prema navodima optužnice – kriv što je na pijaci saznao da je žetva 1948. godine bila dobra i što je narod mogao od nje da živi i to saopštio jugoslovenskoj ambasadi u Sofiji. To je bila ekonomska špijunaža. On je, sem toga, obavestio našu ambasadu u Bugarskoj da je raspoloženje Bugara na strani Kostova, a ne Červenkovskog – što treba da predstavlja političku špijunažu – a zadužio je Radeta Miteva Ivanova da prikupi i nekakve vojne podatke o brojnom stanju garnizona u Plovdivu i njegovom okruženju“.

Grof Danilo Dončić - pismo iz zatvora na krpi

Danilovo pismo iz zatvora

Pismo iz zatvora

Danilove ćerke Dragana i Ivanka i sin Nedeljko čuvaju kao trajnu uspomenu pismo iz zatvora, napisano na dvema krpama, koje je jedan od stražara tajno doturio njegovoj supruzi Mariji. Pisao je na bugarskom, a delovi pisma su još uvek čitljivi:

Dragi moji, evo pišem vam da znate šta je sa mnom. Na dan 3. aprila 1951. godine, kad sam hteo da se popnem u voz na plovdivskoj železničkoj stanici, prišli su mi agenti u civilu i naredili da pođem sa njima. Držali su me u zatvoru 10 dana. Oni su se smenjivali i saslušavali me danonoćno. Samo sam tri puta dobio kiflu-dve za sve vreme, a vodu kada bih se onesvestio. Na rukama su mi slomili prste udarajući me motkama. Udarali su me i po glavi, nogama, celom telu. Krv je tekla na sve strane. Dva puta sam se onesvestio. Polivali su me kofama vode kako bih došao sebi. Prsten koji nosim kao simbol naše ljubavi su mi iskrivili udarajući me po ruci. Aprila 15. su me prebacili u Pazarčik. Dvanaest dana sam ležao na betonu poluonesvešćen. Nisu mi davali vode, pa sam lizao sopstvenu krv koja je tekla iz nosa, ušiju, sa tela…. Ponovo su me vratili u plovdivski zatvor

Naveden je samo mali dao strahota bugarskih policijskih inkvizitora koje je opisao Danilo u pismu na krpi.

 

Ministarstvo kulture i informisanja Stare vranjske porodice

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save